By 
Mesto: SNP, Novi Sad / Datum: 08.11.2013. / Foto: Aleksandar Plačkov – Zvanični sajt festivala
Novosadski festival ima već tradicionalnu tendenciju da tamo gde nemate ama baš nikakva očekivanja na papiru (čitaj: ako vam lenjost nije dopustila da iole ispitate šta je po sredi) napravi vrlo prijatan koncertni ugođaj. Takav je bio slučaj sa švajcarskim (invazija švajcarskih džezera na Srbiju u poslednjih mesec dana!) klavirskim triom Vein. Sastavljen od dvojice blizanaca – pijaniste Michaela i bubnjara Floriana Arbenza. i pridruženog basiste Thomasa Lähnsa, bend se u svom autorskom izrazu koristi modernim vokabularom, i to jako šarolikog karaktera.
Ako uvodna kompozicija i nije obećavala neka posebna uzbuđenja, naredne dve – Michaelova “Dedicated to the Quintessence” i Florianova “Evolution” prikazale su dva potpuno suprotna, ali upečatljiva autorska lica ovog trija. Kako će raspodela autorskog materijala i u ostatku koncerta ukazati, pijanista teži ka melodičnoj i suptilnijoj tradiciji Billa Evansa, dok je bubnjar sklon otvorenijim, slobodnijim i modernijim formama. Jedina obrada, Gershwinova “Summertime”, iako u vidno osveženom i savremenom tretmanu, bila je manje interesantna od autorskog materijala. Iako se ne radi o onoj najvišoj ligi evropskog džeza (jer konkurencija je ipak ultra jaka), uz simpatične Švajcarce smo proveli krajnje ugodnih sat vremena.
A sad i par redaka o onome zbog čega smo se i uputili ka Novom Sadu. Srećna je i neobična okolnost da su festivali dva naša najveća grada uspela u tako malom vremenskom razmaku dovesti dva vrlo aktuelna muzičara – frekventna saradnika, iste etničke pripadnosti i muzičke filozofije. Naravno, svakog sa svojom trenutnom koncertnom postavkom.
I dok Vijay Iyer svoje indijske korene trenutno svesno ostavlja po strani na uštrb svog intelektualno-filozofskog viđenja klasičnog klavirskog trija, saksofonista Rudresh Mahanthappa izgleda iz albuma u album ulazi u sve tananije nijanse tradicionalne karnatske muzike svojih predaka. Za realizaciju ovogodišnjeg, na sve strane ishvaljenog albuma “Gamak”, Rudresh je angažovao ekstravagantnog gitaristu Davida Fiuczynskog, koji opet verovatno nije mogao ni da sanja o boljem konceptu za eksploatisanje mikrotonalnih kapaciteta svoje fretless gitare.
Nesrećna je okolnost, međutim, što je novosadska svirka bila i prva postojećoj postavi na ovom evropskom delu turneje. Ako je basista Rich Brown i svirao na određenom broju nastupa sa Mahanthappom i Fiuczynskim kao (ipak nedostojna) zamena fenomenalnom Francoisu Moutinu, bubnjaru Jordanu Perlsonu (zamena standardnom Danu Weissu) je ovo bilo vatreno krštenje i to se osećalo na sve strane. Već od uvodne “Waiting is Forbidden”, Perlson se bori sa kompleksnom poliritmijom, metrikom i zamršenim unisima ne skidajući oka s notnih zapisa. Iako se pokazao kao odličan čitač i snalažljiv interpretator, spontanost, lepršavost i iznad svega gruv je znao da duboko propati zbog toga.
Naravno, ipak su u prvom planu Rudresh i ‘Fuze’, dvojica ekstremno unikatnih instrumentalista, a posebno drugopomenuti, kao jedan od najvećih istraživača i kreativaca proisteklih iz tzv. neo-fjužn škole. No iako smo od glavnih aktera mahom dobili ono što smo očekivali, krajnji je dojam da je svirka rutinski odrađena – posebno posmatrajući bend kao celinu, koji se tek priprema da priredi pravi nezaboravan šou. To mesto, međutim, nije bio Novi Sad. Od tri koncerta majstora alt saksofona koje sam imao priliku do sada da pogledam, novosadski će, nažalost, iz vizure čisto muzičkog doživljaja, najbrže pasti u zaborav.
Problem neusviranosti i odsustva hemije/spontanosti nije imala Cindy Blackman (odnedavno Santana), koja sa svojim mladim bendom već dugo ima jako zgusnuti koncertni raspored. Ubedljivost muzike koju bend Another Lifetime svira direkno je proporcionalna kilometraži koju ima iza sebe, ali je nesporna i bez listanja njihovog kalendara.
Iako poznata ponajviše iz miljea popularne kulture, bubnjarka je kao pratilac Jackieja McLeana, Dona Pullena, Joea Hendersona i Sama Riversa već raspolagala respektabilnom džez biografijom pre nego je zaposela gigantske bine iza Lennija Kravitza. Prava inspiracija za bubnjarku ipak je bio i ostao njen mentor Tony Williams, koji se i smatra pionirom onoga što je Blackman sa svojim pratećim bendom priuštila u nemilosrdnom i neumornom dvočasovnom energetskom izlivu.
Williamsov “Emergency!” su i po inicijalnom izdavanju, zbog drske koketerije tvrdog roka sa džez nijansiranjem, nespremni puritanci razapinjali, te se ovde nećemo baviti ukusima i ispitivanjem njihove opravdanosti. Jednostavno ćemo zaključiti da je “Another Lifetime” bio krajnje veran povratak vremenu kada su muzičari mogli da eksploatišu svoje ideje koliko god one nekada i nerazumne i možda artistički neopravdane bile, oslobođeni bremena ucena muzičkih kuća. Ploče su bez mnogo pitanja jednostavno snimane i izdavane.
Autentičan je ne samo stav, već i zvuk benda, te je iznenađenje utoliko veće kada se zna da su na bini izuzetno mladi muzičari, gde je najzvučnije ime basista Rahsaan Carter. Poseban utisak krajnje ukusnom svirkom na Rhodesu je ostavio, piscu ovih redova apsolutno anonimni, Zaccai Curtis, neobično iskusno prelazeći sa mekih suptilnih na režeće i distorzirane pasaže. Ekstatični nastup, koji se ne može opisati nikako bolje do dva sata čiste i nepatvorene zabave i za publiku i za bend, završen je epskom verzijom komada “Where” – McLaughlinovim autorskim doprinosom legendarnoj ploči „Emergency!“, koja je po slobodnoj proceni dobrano prešla trajanje od pola sata.
Činilo se kao da su na popularnim psihostimulativnim sredstima ere čiju muziku sviraju, te da su u stanju da nastave istim neobuzdanim tempom još par sati. Publika se, međutim, kulturnim aplauzom na kraju regularnog dela zahvalila izvođačima na požrtvovanosti i brzinom svetlosti uputila ka izlazu. Tako je tradicija uspešnog izbegavanja ikakvog susreta sa izvođačima nakon regularnog dela koncerata na Novosadskom džez festivalu više nego uspešno nastavljena.
By 
Pre festivala, onako generalno, bilo je dosta priče o Fajgelju i njegovoj recentnoj nebuloznoj kulturnoj politici vezano za KC NS, pa u tom smislu i malih prozivki što posećujem „Fajgeljev festival“. Istina je da sam najgrđi oportunista i da mi je draži Rudresh od politike, ali i nevezano za to rekao bih da nisu ex-dveri najveći problem ovog festivala.
Atmosfera je zapravo dosta slična kao i prethodnih sezona, uglavnom veoma metiljava. Publika je često prilično ravnodušna i svima demokratski udeljuje ravnomeran aplauz, što će reći da im je potpuno nebitno i ko svira i šta svira. Jedini izuzetak koji sam primetio je bio na poslednjoj festivalskoj večeri i programu „Tri dame bluza“, gde su neka niskobudžetna bluz pevaljka trljala o kontrabasistu i simulirala orgazam u bluz aranžmanu, pa su prozivali neke muškarce po publici da ustanu, i slično. Pobegoh posle 5 minuta u čudu i neverici. Dakle, jedini iskreno radostan i euforičan aplauz sam čuo na vašarskoj priredbi koja nema nikakve veze s ozbiljnom džez svirkom.
Ali nisu ljudi krivi, već organizatori i ekipa na čelu s izgleda nezamenljivom Vesnom Kaćanski kao šefom produkcije. Jednostavno nema nikakvog kriterijuma u selekciji, a i PR kampanja je konfuzna, ove godine i dodatno zbrzana zbog ranijeg termina festivala od uobičajenog. Recimo, u prvom PR saopštenju povodom festivala Rudresh Mahanthappa nije bio najbrojan ni među prvih 5 zvezdi, pa po bilo kom kriterijumu to je potpuno apsurdno. Zvanični sajt je 5 dana pre početka glavnog programa još uvek bio samo delimično popunjen, a neki linkovi nisu radili. U pratećem programu (!) bili su Szilard Mezei Septet, No Lands Man (Fish in Oil + par Makedonaca) i Big Band Jazz Omladine Vojvodine, koji je pre godinu dana dobio sramotnih 20-ak minuta na glavnoj bini. Na toj glavnoj bini nikad (!) nisu nastupili ni Szilard Mezei ni Majamisty Trio, dva najozbiljnija i najvrednija vojvođanska muzičara/benda u ovom trenutku, što je totalna sramota i bruka organizatora, sve i da ne pričamo o ostalim domaćim grupama koje se bave kreativnim radom. Slično kao i Nišville, NS Jazz Festival će uvek radije staviti u centralni festivalski termin nekog petorazrednog Amera nego pošten domaći bend, samo zato što su „inostrane zvezde“.
E sad, kad se vratim na atmosferu i posetu, čini mi se da organizatori uopšte ni ne targetiraju ljubitelje aktuelnog džeza u svojim promotivnim kampanjama, već eto tako, ljude koje bi da se „kulturno provedu“ u gradu za vikend. Posle napišu izveštaj o „odličnoj poseti“ (posle prvog koncerta niko ne kontroliše karte na ulazu, dakle dva koncerta svake večeri su free) i velikim zvezdama koje su došle u Novi Sad, pa ponovo izmuzu neku kintu od nadležnih.
Uglavnom, ili bi trebalo smeniti kompletnu garnituru koja radi taj festival, ili ukinuti finansiranje, jer je uprkos ponekoj „ćoravoj koki“ NS Jazz neozbiljna i amaterska manifestacija.
Ne vređajmo amatere, oni su pravi i ozbiljni posvećenici… ovde se radi o diletantizmu.