koncerti

28.10.2016.

Nova Festival 2016: Kompozicija i disonanca

Redakcija Jazzina propratila je deo programa 2. izdanja Nova Festivala, koji se ove godine održao u Pančevu, Beogradu i Kovinu

Mesto: Studio 6 Radio Beograda, Dvorana Apolo-Pančevo / Datum: 13-15. oktobar 2016. / Foto: Filip Filipović

 

Kaja Draksler/ Susana Santos Silva

Kaja Draksler

 

Nova festival je relativno nova pojava na domaćoj sceni. Pokrenut je prošle godine, te je sada došlo vreme za drugo izdanje festivala. Muzički je okrenut avangardnom zvuku, međutim sem muzičkog programa, deo festivala je posvećen i (pogađate –  ekseprimentalnom i nezavisnom) stripu. Za razliku od prošle godine, kada je celokupan program festivala bio lociran u Pančevu ove godine organizator je doneo drugačiju odluku te je distribuirao program festivala na više lokacija, pa je proširen još na Beograd i Kovin.

Tako je festival otvoren u Pančevu, izložbom stripa izdavačke kuće Tonto Comics a zatim i koncertom kvarteta Bilitis koji je izvodio kompoziciju jednog od pionira Američkog minimalizma – Steve-a Reich-a “Different Trains”. “Different Trains” spada među najpoznatija Reichova dela, komponovana za traku (spada u deo karijere u kom se Reich obilato bavio korišćenjem traka) i gudački kvartet. Kompozicija se bavila vozovima tokom Drugog svetskog rata – onima koji su  tokom rata u Americi prevozili putnike, i drugim vozovima, vozovima Holokausta, koji su u isto to vreme prevozili Jevreje. Kvartet Bilitis organizator je najavio kao delom pančevački, i posebno je lepo što organizator nastavlja da neguje kvalitetne lokalne umetnike. U ovom lokalnom izvođenju flauta je zamenila prvu violinu, što međutim nije uticalo na efekat izvođenja kompozicije. Takodje, izođenje je bilo praćeno video radom Ivane Radmanovac, namenjenom specijalno za ovu kompoziciju.

Za drugo veče festivala organizator je upriličio nešto sasvim posebno. Pre svega, koncert Kaje Draksler i Susane Santos Silve dovoljno je velika poslastica za ne propustiti. No pravi šlag na tortu dolazi u vidu lokacije –  čuvena “šestica” (studio broj šest) Radija Beograd. To već unapred obećava jako dobar zvuk i intimniju atmosferu. Silva je prošle godine na Beogradskom jazz festivalu imala dva jako dobra nastupa (među najboljim te godine) – jedan u Muzeju nauke i tehnike i jedan u Amerikani Doma Omladine. Sa druge strane, ovo je bila prva prilika da pijanistkinja Kaja Draksler zasvira u Srbiji. Obe su miljenice publike i nove nade jazza koje su postale neizostavni deo bilo kog ozbiljnijeg jazz festivala. Umetnice su pre par godina počele sa saradnjom, a ove godine su izbacile zajedniči album “This Love” za izdavačku kuću Clean Feed.

Duo klavira i trube predstavlja vrlo sveden kombo u kom nema mesta za okolišanje i kom se mora biti direktan i konkretan. Tako Drakslerova odmah kreće sa izlomljenom disonantnom svirkom dok je Silva tek prati i dodatno naglašava pojedine delove. U sledećoj kompoziciji obe imaju mnogo laganiji pristup bliskiji ambijentalnijoj muzici, a onda se polako dohvataju raznih zvučnih objekata koji im služe kao uvod u treću kompoziciju. To je ujedno i najduža kompozicija u kojoj se smenjuju žestoke disonantne improvizacije sa laganijim delovima. Ona ujedno i sumira ceo nastup, spaja napete momente sa introspektivnim delovima, dajući zaokruženu sliku komunikacije između dvaju muzičarki. Za kraj ostaje jedna razigrana gotovo melodična kompozicija nakon koje je usledio srdačan aplauz.

(M.L.)

 

Poslednje veče je Nova festivala i utisci se polako sležu od prethodnih večeri , u kojima je dominirala radoznala, istraživačka ženska energija i audiovizuelne priče koje su se sugestivno odmotavale pred našim očima, a i u mašti.

Kasnim na, za ovakav tip događaja, odlično popunjen nastup dua FredDo u sali bioskopa Apolo, ali je ono što čujem već popriličan raskid sa inputom od prethodnih nastupa, te se radi o pomalo suzdržanoj i konceptualnoj izvedbi koja je predugačka za i tek na trenutke “prodiše”, što donekle oslikava i opis njihovog muzičkog pristupa kao “zamrznute arhitekture”. Umesto “plesa o arhitekturi” imamo arhitekturu u svojim velelepnim stilovima , pre opisane od nevidljivog teoretičara umetnosti u konferencijskom pozivu na sceni nego doživljene u riltajmu.

Sledeći je kvartet Szilarda Mezeija za koga se može reći da je jedna od retkih ličnosti na našoj improvizatorskoj sceni koja je hiperproduktivna, kameleonska – i ne zna za muzičke granice. Posle sijaset izdanja sa svojim ansamblom koji čine razni muzičari sa srpsko-mađarske scene kreativne muzike, među kojima se izdavajaju ona na britanskog labelu Slam, od kojih će najrecentnije doživeti promociju 5. novembra u Kanjiži, na Nova festivalu on se predstavlja u TubassS+ postavi koja je već svirala ranije u Novom Sadu – sa još jednim kontrabasom pride (poznatog evropskog improvizatora Džoela Gripa). Pomalo skeptično prilazim ovakvoj muzičkoj postavci pošto nisam preterani ljubitelj zvuka (pa i proširenog asortimana zvukova) ovih instrumenata, ali me kvartet vrlo brzo razuverava da se u ovoj, pomalo totalističkoj i monotonoj predodžbi mini kontrabas orkestra ne može izroditi i nekakva nemoguća dinamika. Kompozicija za improvizacijom fluidno lebdi i vibrantno rezonuje, sa dovoljno varijacija da polako odstrani moj dojam o vremenu koji prolazi (neretko se na nekim sličnim nastupima na improv događajima hvatam za sat, ili me ideja “meditacije” sa avangardistički proređenim  elementima i predvidljivim razvojem tišti). Szilard i njegov ansambl bi u ovoj kategoriji bili antiteza meditatora koji su prodali svoje nove self-help knjige verujućim zaluđenicima, i zaista isporučuju maksimum koncentracije i voluminoznosti u ovakvoj postavi.

Tačno je da tuba ni u jednom trenutku nije predmet  multifonog pevušenja tubaša , snorkijevski začepljena tečnošću pa na trenutke proviruje kao podmornica koja je poslata da neprijateljski izvidi šta kontrabas orkestar radi, ali i pored toga on prilično dobro komunicira sa frontalnim napadom dominantnih zvukova gudanja i okidanja kontrabasa. Kompozicije se doduše nižu bez nekakvih spektakularno imaginativnih, romantičarskih detalja koji su npr. bili otkrovenje na Draksler-Santos Silva koncertu i pomalo preakustična atmofera koncerta i mali previdi u utisku da tonska proba nije suviše trajala su možda ponegde takvi da skreću fokus. Ali je jedna konstanta sigurna – radi se o neverovatnim muzičarima koji uspevaju da izvuku maksimum i iz prostora u kome sviraju (na momente se zaista stvara dojam da bi manji prostor učinio čuda za ovakav tip svirke) i iz kompozicija koje su građene na elementima koje bi u rukama manje čulnog i senzualnog kompozitora  zvučale grubo i suvo.

(M.M.)

 

Tagovi: , ,



Komentara 3 : "Nova Festival 2016: Kompozicija i disonanca"

  1. Vid каже:

    Još bih i čitao tekst, ali naslov je kao tri kutije XanaXa u jednoj šalici…. Traži se Mandrak za urednika jazz-portala, neplaćeno.

  2. jelen каже:

    hahahahha! bice da je xanax u jednoj, rivotril u drugoj, stare dobre oblande… nego ne kapiram zashto je postalo praksa da se isprati „samo jedan deo“ festivala koji traje 3 dana, ili „2. dan“ nechega shto traje 6 dana, ili samo „zatvaranje“ a ne i otvaranje i sav preostali program…? mislim, kapiram da nekada ne mozhe da se isprati ceo festival, ono „kadar stici i uteci“, ali ovaj recept je hrdjav, nekako je fusherski, trebalo bi da se pronadje neki bolji model…

    smrt fashizmu! ale mute koke!

  3. plasticni каже:

    Zato sto je program krs

Оставите одговор

*


*

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.