koncerti

19.08.2013.

Nišville 2013: Kvantitet i pokoji kvalitet

Čak osamdeset i kusur koncerata oduzelo je prostora i sredstava za dovođenje zvučnijih imena, ali se u tom izobilju moglo pronaći i vrednih stvari

Mesto: Niška tvrđava / Datum: 15-18. 08.2013. / Foto: Filip Filipović

Elmhurst College Big Bend

 

Prvi dan – četvrtak

 

U inače tropskom Nišu u ovo doba godine, prijatno smo bili iznenađeni idealnim vremenskim uslovima koji su nas zatekli. Polako upijamo atmosferu festivala koja sve više podseća na Exit. Između par stejdževa cirkuliše uglavnom mlađa publika pokušavajuči da se poveže sa ekipom na drugom delu tvrđave. Naravno, dominiraju brigadice mladih volontera, koji su postali prepoznatljiv deo invertara festivala i koji sa godinama postaju sve organizovaniji. Nije problem što veliki broj stejdževa stvara simpatičnu konfuziju, ali ta mogućnost izbora nije nužno dobra stvar, s obzirom da je 80-ak koncerata definitivno oduzelo prostora (sredstava) za dovođenje više zvučnijih imena. Naravno, treba imati u vidu i da je odlika ovog festivala da se on ne pravi isključivo za ljubitelje džeza, pa je tu još jedna paralela sa Exitom – maltene ceo grad upućen je na festival.

Pređimo na program. Prvi nastup je bio rezervisan za Kafe Ball & Friends koji predstavlja spoj latino i balkanskih motiva, već karakterističan za festival, a tokom nastupa Elmhurst College Big Benda koncertni prostor je već bio korektno popunjen. Mladi studenti sa istoimenog univerziteta su pokazali visok nivo umešnosti pod palicom Douga Beacha, koji se sa svoje strane potrudio da aranžmani budu taman toliko nestandardni da bi se dopali i onima koji nisu ljubitelji big bendovske muzike. Sola su rezervisana za svega par studenata koji u potpunosti opravdavaju ukazano poverenje. Stjepko Gut, vidno obradovan nagradom za životno delo, i saksofonista Mark Colby, kao gosti su stavili tačku na ovaj simpatičan koncert.

Uvedeni u festivalsku atmosferu dočekali smo i Raya Gelata uz čiji jump blues i jive pristup nije teško igrati, a mlađi deo publike nije morao biti pitan dvaput. Uz veći akcenat na šou nego na muziku, Gelato nas je animirao pokazivanjem na svoje soliste u maniru druga Rake iz filma „Tito i ja“, i sličnim gafovima. Nažalost, nije se često latio saksofona, budući da je tada i jive benda na vrhuncu.

 

Kyle Eastwood

 

Kyle Istwood, sin slavnog oca, u veoma sigurnom izvođenju je promovisao svoj novi album i prijatno iznenadio dosta prisutnih koji nisu očekivali svirku tog nivoa. Bend funkcioniše sa već izgrađenim stilom i pristupom , a primetna je i želja za dokazivanjem svih članova benda. Ipak, senzibiliteti muzičara su lepo uklopljeni i dodatno ističu kompaktnost nastupa. Kyle je definitivno uspeo u tome da porodično stablo ne koristi kao wild card.

Nakon toga opet je došlo vreme za đuskanje i nastup Huberta Tubbsa koji je odlično osetio puls publike, pa mu ni manjak volumena u glasu nije smetao da bude romantična strana festivala. Kad uzmemo u obzir i dobroćudnost koju je pokazao na konferenciji za štampu, utisak je potpun. Ako se za nekoga može reći da zna da vodi koncert, onda je to sigurno Hubert. Čak je i specijalni gost benda Steve Hooks, možda i usled nedostatka želje, ostao neprimećen. Posebno je upao u oči neobično dugačak solo bubnjara, koji je ipak više bio veseo nego umetnički interesantan.

Završnica programa prvog dana festivala je pripala Vasil Hadžimanov bendu koji je uspeo da održi nivo raspoloženja snažnim gruvom, karakterističnim za ovaj bend. Mora se primetiti da bend lakše diše uz ravnomerniju raspodelu uloga i okretanje ka klasičnijem fjužnu, pri čemu Vasil više nije tipični lider benda koji nosi najveći teret.

 

Damir Bačikin / Damir Out Loud

 

Drugi dan – petak

 

Pre muzičkog programa prisustvovali smo i promociji knjige o Billy Holiday „Poželeti od meseca“. Prevodilac Mimica Petrović-Radovanović je istakla neophodnost razlikovanja legende i činjenica o životu ove umetnice, pa se tako došlo i do najinteresantnijeg dela promocije, tačnije do raspravice između prevodioca Mimice Petrović-Radovanović i književnika Zorana Ćirića oko toga da li je, od kada i na koji način Billy bila od velikog interesa za FBI.

Muzički program drugog dana opet su otvorile domaće snage tj. Krug Vladice Stojiljkovića, a potom je Damir Out Loud predstavio svoj specifični miks modernog džez mejnstrima sa veoma suptilnim uplivima balkana, provučenim kroz ritmičku šarenolikost u okviru pojedinačnih numera. Recenziju albuma imamo na sajtu, a Damiru je čak pošlo za rukom da utiša publiku, inače sjajnog proizvođača žagora, i da održi njihovu pažnju tokom celog koncerta.

Nakon Damira bina je bila spremna za Gingera Bakera. Kao da je namerno potencirana razlika između Bakera na konferenciji za štampu, starog čoveka koji se bori sa vrućinom i pritiskom i za koga više od dve reči predstavljaju problem – i onog koji će za bubnjevima pokazati svoje pravo lice. I nije razočarao, imajući u vidu njegove godine, jer je talenat još uvek tu.

 

Sergej Trifunović

 

Repertoar je baziran na zlatnim 60-im pa se uz autorski rad inspirisan tim manirom našlo mesta i za Rollinsov „St. Thomas“. Valja pomenuti i Pee Wee Ellisa koji se bez problema snalazi sa ovim repertoarom, ali mora se priznati da je mnogo uverljiviji u varijanti sa Jamesom Brownom koja ga je proslavila. Bila je to svim merilima korektna svirka, pa su komentari tipa „šta će Baker bez Claptona“ mogu shvatiti kao ipak neslana šala.

Sergej Trifunović je, zatim, sa iskusnim Big Bend sastavom izveo pop-rok hitove i dok se stiče utisak da je bend bio ograničen izborom repertoara, Sergej je šalama u svom maniru vezanim za naručivanje pesama iz publike popunjavao prostor između pesama. Posebno osveženje su bile solističko izvođenje Jelene Jovović i mlade Bojane Račić.

Privrženost festivala latino zvuku još jednom se pokazala angažovanjem Bobbyja Carcassesa. Ovaj kubanski multiinstrumentalista sa bogatim iskustvom nudi standardni lagani latino pristup. Srednjim registrom svoje flighorne zadužen za je bašunastu atmosferu, dok su tehnički zahtevnije solo deonice ostavljene mlađim kolegama. Sve u svemu nije ostavio preterano jak utisak. Za emotivni naboj na kraju programa ovog dana se pobrinuo DLM. Standardno dobra atmosfera karakteristična za ovaj bend nije izostala ni ovog puta, a takve energetske injekcije dobrodošle su u svako doba.

 

Duško Gojković

 

Treći dan – subota

 

Veče su otvorili simpatični grci iz gypsy jazz benda Gadjo Dilo i veomazadovoljavajuće se oslonili na uticaje Djanga Reinharda. Niccolo Faraci Quartet je dosta stidljivo otpočeo svoj nastup i bila im je potrebna numera dve da stvari malo prodišu. Tada se mogla jasno videti i tipična posvećenost kompoziciji, inače karakteristična za sastave koji nam dolaze iz Italije. Svaka slobodnija improvizacija ipak je ostajala u službi klasično orjentisanih numera koje je pijanista Lorenzo Paesani na trenutke pokušavao rastegnuti, uglavnom ritmički. Uprkos solidnoj posećenosti najveći broj mesta u prvim redovima ostao je prazan, pa je i prisniji kontakt sa publikom izostao. S obzirom da je samo taj deo partera vidljiviji sa bine, stvorena je atmosfera slabo posećene klupske svirke.

Bugarski bend Akaga nije zalazio u džez vode ali publika je rado prihvatila energični fank, praćen plesnom koreografijom duvačke sekcije. Sam bend je istakao svoju posvećenost fjužnu, ali im se pomenuta fank varijanta izgleda učinila prikladnijom za nastup.

Duška Gojkovića stvarno ne treba posebno predstavljati, pogotovu jer je on apsolutna sigurica kad je reć o odnosu očekivanog i dobijenog. Postave sa kojima svira se naravno menjaju, ali on i dalje drži pravac kojim je krenuo pre više od pola veka. Kad se kaže da njegovi koncert liče jedan na drugi to treba razumeti u smislu da se proveren recept ne menja. Ovog puta na sceni mu je društvo pravila mahom okosnica beogradske klupske džež scene u poznatoj postavi Belgrade Summit Octet – ta mlada krv je verovatno jedan od razloga Duškove mladolikosti. Što se repertoara tiče, reč je o standardima i autorskim numerama štimovanim za sastav sa kojim je nastupio.

 

Paul Randolph / Jazzanova

 

Internacionalni ZZ Quartet je, kao jedan od hedlajnera, predstavio novi album „Beyond the lines“ s naklonom ka mediteranskoj atmosferi. Iako je ime Adama Nussbauma, kao najzvučnije, stajalo u najavi izdvojeno uz ime kvarteta, tokom koncerta su najupečatljiviji bili gitarista Ratko Zjača i harmonikaš Simone Zanchini koji su autorski podelili pomenuti album, dok nam je Nussbaum predstavio stranu koju smo mogli čuti u saradnjama sa Michaelom Breckerom i Johnom Scofieldom. Ovaj dvojac je veoma interesantno harmonski uparen tako da se međusobno dopunjuju, dok je pri raspodeli solo deonica blagu „pobedu“ ipak odneo Zjača.

Jazzanova je definitivno privukla najveću pažnju publike trećeg dana festivala, no prašina koje se podigla ispred bine nije uticala na izvedbu benda. Ako producentskoj vokaciji osnivača benda dodamo i nemački kvalitet proizvodnje, mašina ne može omanuti. Iako se Paul Randolf nešto slabije čuo, funkcionisanje benda poput singerice je bilo dovoljno da budemo zadovoljni. Posao dodatnog animiranja publike je Randolf podelio sa članovima Jazzanova Live Banda -Christianom Kogelom na gitari i dinamičnim duvačkim duom Stefana Ulricha na trombonu i Sebastiana Borkowskog na saksofonu.

Završnica večeri pripala je Urošu Periću i Mambo Starsima, na talasima oduševljenja koje je izazvala Jazzanova. Latino zvuk sa Mambo starsima iz Big Benda RTS-a doneo je dodatnu notu njegovom zvuku; širok osmeh nije skidao sa lica.

 

Ron Carter / Golden Striker Trio

 

 

Četvrti dan – nedelja

 

Poslednji dan festivala otvorio je britanski TG Collective. Iako je netipičan slučaj britanske flamenko / gypsy jazz postave, ekipa je dorasla zadatku. Gitaristi su međusobno podelili zaduženja, pa je Jamie Fekete bio zadužen za gypsy momente, a Sam Slater za flamenko. Mlada perkusionistkinja Joelle Barker najviše je oduševila, pogotovo nesvakidašnjim solom odsviranim na modifikovanom pandeiru.

Norveški saksofonista Marius Neset, često upoređivan sa Janom Garbarekom, pokazao i drugačiju energiju od one karakteristične za pomenutog zemljaka. Repertoar je sačinjen od numera sa poslednja dva Mariusova albuma, a saradnja sa članovima benda Phronesis je svakako razborit izbor, koji ga je na najbolji način izbacio u prvi plan. Samo izvođenje numere „Golden Xplosion“ je dovoljno da vas prikuje za sedišta, a živost i kompatibilnost ostatka benda idu kao kec na deset. Kompletnija slika bi podrazumevala i vibrafonistu Jima Harta, ali zaista nema razloga da budemo nezadovoljni.

Peter Ugrin je još jedan umetnik na ovom festivalu koji se nosi sa imenom svoga oca, pa je i konferencija za štampu protekla u neumornom ispitivanju njihovog odnosa. Na konferenciji za medije nisam uspeo da procenim da li mu je to već pomalo naporno, ali na pozornici je svirao bez tenzije, pa je fjužn svirka benda Artbeaters lako i prirodno prošla kroz razne dinamičke i stilske opsege.

Ron Carter je definitivno zvezda festivala. Očekivano je zaista mnogo od njegovog Golden Striker Tria, a dobili smo još više. Koncept postave bez bubnjeva čini je još zahtevnijom za muzičare, ali probrana ekipa zna šta radi. Čitav nastup odiše stilom, gde skockani i uniformisani muzičari izvode autorski program prošaran standardima.

Karakteristične su i facijalne ekspresije svakog ponaosob. Ron Carter nije skidao osmeh s lica, Russel Malone je (samo) izgledao zabrinuto dok se pogled Donalda Vege gubio negde u daljini. Sama svirka je bila čista lepota, uz maksimalno uživanje. Carter kao bitna figura u istoriji džeza i kontrabasa nam je prikazao kako je on shvatio, prihvatio i sebi prilagodio bogato nasleđe džež istorije kojoj je prisustvovao i koju je stvarao.

 

Nouvelle Vague

 

Nastup Nouvelle Vaguea, baš kao i neki drugi prethodnih večeri, ne može se svrstati baš pod džez ali je privukao najveću pažnju publike. Obrade hitova koje su proslavile ovaj sastav su se nizale uz koreografiju atraktivnih pevačica. Sumirajući utiske svih onih kojima je ovaj bend najinteresantnija stvar na festivalu, mogao sam da naiđem samo na oduševljenje.

Festival je zatvorio još jedan Niški projekat Teatar bend sastavljen od lokalnih muzičara i glumaca koji se oslanja na standarde poznate iz mjuzikla, kao i rok i bluz standarde. Naravno nakon đuskanja sa Nouvelle Vagueom publika se umorila i dosta manje ljudi je ostalo na ovom koncertu. Na kraju, ostajemo sa utiskom da je atraktivnost festivalskog programa rasla iz dana u dan. Programski jeste bio slabiji od prošlogodišnjeg, ali u velikom izboru od 80-ak koncerata se bez većih problema moglo naći i vrednih stvari.

 

 

Tagovi: ,



Komentara 6 : "Nišville 2013: Kvantitet i pokoji kvalitet"

  1. zlizla каже:

    Festival koji sebe stavlja u kategoriju dzez festivala, a u svom cetvorodnevnom+ programu ima da ponudi svega dve aktuelne relevantne dzez svirke zaista dovodi do pitanja njegovu istinsku koncepciju i da li se ovde termin dzez koristi samo da bi se moglo obrusavati na one koji nece da mu daju pare jer nemaju navodno sluha za kulturu. Na Nisvil me je ove godine naveo tranzit, tako da sam uhvatio deo subotnjeg i ceo nedeljni program. U subotu je vredan pomena bio Nussbaumov kvartet, koji, eto, ima novi album, znaci nije tezga, dobra je svirka bila. Drugo vece, ono zbog cega sam i zastao u Nisu – Marius Neset Quartet je ocekivano pokidao, ali s obzirom da su na Nisvil, pretpostavljam, stigli kao neocekivani poklon Norveske ambasade, niti su bili nesto reklamirani od organizatora, niti se mogao igde steci utisak da se ugoscuju neki od najaktuelnijih mladih evropskih dzezera trenutno; tako su metnuti da odtamburaju svoje kao drugi to nedeljno vece, i da je bio cetvrtak ili petak, verovatno bi svoj set svirali pred 30 volontera koji popunjavaju po duznosti stolice na prvim koncertima. Publika u vecem broju naime dolazi tek oko 22-22.30 jer je najveci kontigent karata podeljen, tako da nemaju potrebu da se zamaraju sa nekakvim anonimusima, kad se vec na sva zvona bruji o
    glavnim zvezdama. Sto se mene tice, odluka je bila savrsena, skupio se pristojan broj znatizeljnika, fini neki ljudi, nisu mnogo trtljali, mnogi su i slusali, tako da je koncert i imao obrise vece klupske svirke.

    Listajuci lokalne novine, Ivan Blagojevic standardno kuka i poredi vlast sa staljinovskom koja je dzezere zatvarala u gulage, jer su slobodno razmisljali, predsednik Saveta festivala kaze da koliko god oni bili dobri, verovatno na svetu postoji neki bolji dzez festival od Nisvila(zaleci pri tome sto Vudi Alen nije bio dostupan, a Carli Parker i Majls su mrtvi pa ni oni ne mogu da se bukiraju). Pred koncert Nouvelle Vague, Blagojevic, koji je toliko ponosan na ove hedlajnere njegovog dzez festivala, je iskoristio priliku da pred najvecom masom svih festivalskih dana jos jednom pita kome je to vise nejasna koncepcija festivala, ali je interesantno naisao na nesto mlak fidbek kod publike. Najsmesniji je ipak moderator celog programa koji je negde umesto pravog naziva benda Petera Ugrina – Artbeaters nacuo nesto tipa Arbiters, te ih je najavljujuci ih pred njima samim (koji pricaju i razumeju srpski) bez blama, onako kao seretski, povezao sa nekakvom arbitrazom. Njegova barem dva bisera po najavi su bili uvek sigurica.

    Generalno, organizacija veoma dobra, nema kasnjenja, zvuk odlican, studiozno namestan na tonskim kojima sam prisustvovao, za veliku pohvalu postojanje edukativnog programa u vidu radionica i naravno odlicnih sesna u Banovini kojima nisam prisustvovao ovaj put.

    1. Aleksandar каже:

      Samo procitaj utiske samih izvodjaca, inace posecujem i Bg festival i ne posipam, vas pepelom! http://www.nisville.com/index.php/sr/vesti/vesti-2013/728-nisville-impressions-2013

    2. Jana каже:

      Тачније кватнитет и квалитет. Савршене свирке, фантастична публика, одлични органиѕатори. Догађај за памћење.

      1. Aleksandar каже:

        Da se razumemo, daleko od toga da je publika savrsena. I meni je smetalo sto je skoro 50% posetilaca pricalo dok su svirali Ron Karter, Dusko Gojkovic! Zato sam otisao na tribine da bih uzivao. Problem je sto se za vreme Nisvilla okupi skoro sve sto vredi u Nisu! Ljudi se ne vide po godinu dana. Nisvill je odavno za Nislije i okolinu (koji imaju potrebu za kvalitetnom muzikom)dogadjaj, a ne samo Jazz festival. I to je ono sto ljudi sa strane ne razumeju. Tokom cele godine gotovo da nema mesta gde se moze cuti kvalitetna stvar uzivo. Par mesta i to je to! I sam Sergej Trifunovic je primetio i javno rekao kakav sund se slusa u samoj tvrdjavi i to dok traje festival! Ali on i ljudi sa strane i ne znaju koliko duboko je potonuo Nis i ko stvarno drzi grad u rukama(ali to nije za ovaj sajt). A to da na Nisvillu ima samo par stvari koje jesu Jazz(ovog puta bilo je 50% satava koji jesu Jazz i blues)hajde da pogledamo sta je ove godine i ko svirao na Montreux „Jazz festivalu“ pa hajde njima recite da uklone Jazz iz slogana festivala! http://www.montreuxjazzfestival.com/2013/en/program13/paying

    3. Nisville каже:

      O ukusima ne treba raspravljati, ali pretpostavka da je Marius Neset u celu priču upao „ni kriv ni dužan“, odnosno kao „neočekivani poklon Ambasade Norveške“ – totalno je pogrešna. Nesetov quartet je (sasvim namerno)bookiran još početkom godine, i to je od strane organizatora još tada najavljeno kao jedan od sasvim izvesnih „pikova“ festivala. Kada je reč o redosledu nastupa tog dana, sa bendom je postignut dogovor da budu drugi, kako bi mogli da nastupe na bini na kojoj je klavir (šta ćete, u „provinciji“ je teško obezbediti i jedan grand piano, a kamoli dva tj. za obe bine). Da su svirali u četvrtak ili petak možda bi stvarno svirali pred malo publike(šta bi bilo kad bi bilo) ali je činjenica da je ovaj kvartet nastupio pred skoro poptuno pounjenim gledalištem. Takvo interesovanje posledično govori i o efektima najve, ali pre svega o publici Nišvila. I BTW, za pomenuti nastup Nišville od Norveške ambasade (koja je prethodnih godina, inače, bila jedan od najkonstantnijih donatora) ove godine nije dobio donaciju – jer su u međuvremnu donacije takve vrste prebačene u direktnu nadležnost ministarstava kulture i inostranih poslova Norveške – pa je bilo kasno tražiti od samih muzičara da kod svoje vlade konkurišu za sredstva zbog nastupa u Srbiji – jer je ugovor već bio potpisan, a dogovoreni honorar (sigurnosti radi) – u potpunosti uplaćen!

  2. Dusan каже:

    …ma bilo je odlicno. odes pogledas i slusas postave koje ti se svidjaju i uzivas u tome. niko me ne tera da slusam kuknjavu organizatora i bendove koji me ne interesuju. videli smo sjajne jazz muzicare i jazz imena poslednjih godina u Nishu.

Оставите одговор

*


*

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.