retro

16.03.2012.

Nels Cline: Angelica (Enja/One-HiFi)

Daleke 1988. avangardni gitarista Nels Cline objavio je maestralni debitantski album; 23 godine kasnije stiglo je i reizdanje ovog skrivenog bisera modernog džeza

Nels Cline je naširoko cenjena figura avangardne, džez i rok scene. Prekaljeni veteran poznat je po iščašenoj gitarskoj svirci i uzbudljivom autorskom spoju psihodeličnog roka, fjužna i fri-džeza. Otkako je 2004. postao član popularne grupe Wilco, obožavaju ga i moji prijatelji koji se mršte na sve što im pustim na plejeru, i zadrti avangardisti. Njegov letošnji koncert s postavom Nels Cline Singers u austrijskom Saalfeldenu snimala je državna televizija, a s balkona su ga pomno pratili Steven Bernstein, Elliott Sharp i Joshua Redman. Ovaj potonji, doduše, ne baš s osmehom na licu…

U pauzi između dve numere, Nels se zahvalio publici i rekao da mu je drago što ponovo tamo svira nakon 27 godina. Dvadeset sedam godina! Moram priznati da sam bio zatečen. Pratio sam njegov rad posle 2000. godine i nisam znao bogzna šta o Clineovim počecima. Svega nekoliko dana pre toga dobio sam CD „Angelica“, ali još nisam bio stigao da ga preslušam i podrobnije se informišem o čemu se radi. No tokom prethodnih nekoliko meseci, ovo mi je postao jedan od najdražih albuma u kućnoj kolekciji.

Te davne 1988. Cline je bio tek relativno opskurni gitarista na marginama avangardne scene. Bio je aktivan kao član postave Quartet Music – zajedno s bratom blizancem Alexom (bubnjevi), basistom Ericom Von Essenom i violinistom Jeffom Gauthierom – a „Angelica“ mu je bio bendliderski debi. Iz današnje perspektive možda deluje iznenađujuće što je baš Enja prva „zagrizla“, budući da je ova kuća danas najpoznatija po otvorenom koketiranju s world musicom. No manje je poznato da je minhenski izdavač u samom startu bio snažno orijentisan ka avangardi, te da su svojevremeno tamo objavljivali albume Archie Shepp, Cecil Taylor, ili LeRoy Jenkins. „Angelica“ se pojavila u tranzitnom periodu, kao za Clinea, tako i za samog izdavača.

 

 

Već od uvodne „Angel of Death“ jasno je da slušamo netipičan album za bilo koju džez scenu tog doba. Nels Cline prebira po žicama akustične gitare maltene u maniru flamenko gitariste, dok ga prate unisi saksofoniste Tima Bernea i trubača Stacyja Rowlesa. Ni traga od rafalne distorzije ili dugačkih improvizacija. Eric Von Essen na basu zvuči mekano poput Kaija Eckhardta ili Eberharda Webera; kompozicija se razvija temeljito i udaljavajući se od osnovnog toka – kao da slušamo neki od Fred Frithovih avant-prog-rok albuma iz tog doba.

Clineov svirački stil ovde je bliži McLaughlinu ili Methenyju nego onome što radi danas. Najveći deo vremena svira „na suvo“, bez distorzije, a kako već pomenusmo, i akustičnu gitaru. Njegove improvizacije još nisu postale ekscentrične, niti impresivne same po sebi van konteksta kompozicija. No u furioznoj „Lung“ ipak čujemo nagoveštaj budućeg stila – kombinaciju relativno tradicionalnog, harmonski složenog soloa i ribotovske prljavštine, koja ostavlja bez daha – makar pisca ovih redova.

Abum na sviračkim plećima zapravo nosi Tim Berne. Tih godina je ovaj saksofonista već bio istaknuti protagonista njujorške scene; 1987. i 1988. objavio je dva albuma za mega-koncern Columbia, a godinu dana kasnije kultni „Spy Vs Spy“ sa Johnom Zornom. Može se slobodno reći da je bio najzvučnije ime na albumu, a takvu reputaciju je uspešno opravdao.

Istina, Berneova magija podosta proizilazi iz postavljanja solo deonica u zanimljiv kontekst – neobično je i veoma efektno kada na pr. čujete fri solo i ekspresivne falsete povrh nežne Clineove akustare. Ili kada kompozicija postepeno dobija na intenzitetu, pa alt saksofon pređe iz delikatnih melodija u strastveni vrisak – primere za oba pristupa nalazimo u maestralnim „Maria Alone“ i „Fives & Sixes“. No njegov melodijski talenat na albumu naročito dolazi do izražaja, pa tako vuče i par „ravnijih“ numera veštim baladerskim kaskadama, pa čak i diskretnom dozom fank senzibiliteta u brzom tempu.

„Angelica“ je jedan od onih retkih i naročito uzbudljivih džez albuma koji ne odražavaju duh vremena, nekakve „scene“ ili „škole“. Jedan od onih koji se rađaju na raskršću stilova. Dok se ono „novo“ još nije kristalisalo i prešlo u prepoznatljiv manir, a muzika koju čujemo pršti od nadahnutosti i inspiracije da se bez zadrške istražuje nepoznat teren. Nelsov prvenac zasigurno neće ući u zvanične antologije (jer mu „fali“ jasna stilska zaokruženost i prepoznatljivost), no prošlogodišnje reizdanje u jeku novostečene popularnosti gitariste trebalo bi da skrene pažnju na ovaj skriveni biser modernog džeza.

 

 

Numere: Angel of Death; Maria Alone (For Maria Farantouri); The Lung (For Vinny Golia); Bandoneon (For Dino Saluzzi); Fives & Sixes (For Booker Little); Jara (For Victor Jara)

Muzičari: Nels Cline – akustična i električna gitara; Tim Berne – alt saksofon; Stacey Rowles – truba, flighorna; Eric Van Essen – bas; Alex Cline – bubnjevi

Tagovi: , , , , , , , , , ,



Оставите одговор

*


*

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.