koncerti

29.07.2014.

Musicology: Letnja žurka na Kališu

Novi beogradski muzički festival za četiri dana je predstavio niz renomiranih muzičara neo-soul, fank, R'n'B i džez orijentacije

Mesto: Teniski tereni Kalemegdan – Letnja scena Bitef art Kafea, Beograd / Datum: 24-27. jul 2014. / Foto: Maja Ilić, Zlatan Dimitrijević
Musicology 1

Foto: M.I.

 

Ovog muzički dosadnog leta (a kao da je poslednjih godina i bilo drastično drugačije) smo, kao šok terapiju, u organizaciji Bitef Art Cafea dobili četvorodnevnu manifestaciju pod nazivom Musicology, koja bi po ideji organizatora trebalo da preraste u tradicionalni festival. Na stranu lične preference, Musicology je ove godine doveo profil muzičara čija su gostovanja, otkako je Sava Centar prestao sa interesovanjem za takve aktivnosti,  u Beogradu postala prilično retka pojava i kao takva je krajnje pozitivna.  Line-up prvog festivala, kao što se i očekivalo, u potpunosti odražava žanrovsku opredeljenost samog Bitef Art Cafea, a nekoliko jakih pokrovitelja je omogućilo dovođenje zvučnih imena iz domena soula, fanka, R&B-a i naravno, (zbog čega je i vaš webzine prisutan) – džeza.

Južnoitalijanski, pre svega dancefloor producent, DJ, kompozitor, pa tek onda gitarista, Nicola Conte, stari je znanac Beograda. Nastupio je, između ostalog, i na onom kultnom “povratničkom” izdanju Beogradskog džez festivala 2005. godine, neočekivano uspešno pomirivši žurkoljupce i one koji su stajali po strani u kritičkoj pozi držeći bradu između palca i kažiprsta. Naravno da su prijemčivi, ali nikako neambiciozni aranžmani mnogo dugovali efektnoj egzekuciji izvrsnog tadašnjeg benda, gde je glavnu improvizatorsku reč vodio trubač Fabrizio Bosso (u prilog kompetentnosti i činjenica da je par večeri pre toga na istoj manifestaciji briljirao u Liberation Music Orchestra Charlieja Hadena).

Stoga očekivanja ni pred ovaj festivalski nastup nisu bila ništa manja, posebno ako se zna da je ove godine iza Contea sasvim solidna ploča “Free Souls”, nafilovana kremom muzičara ne samo italijanske, već i svetske džez scene.

Tako je i krenulo – prethodni album “Love & Revolution” nije izašao slučajno za legendarnu etiketu Impulse! baš na njen 50. rođendan, a najbolja kompozicija sa nje, “Black Spirits”, u instrumentalnoj verziji  džez komba predvođenog impresivnim Loganom Richardsonom (alt saksofon) i Pietrom Lussuom (el.klavir) bila je istant povratak u zlatnu eru žanra.

Inicijalna potajna nada (doduše, verovatno apsolutne manjine prisutnih) da će koncert nastaviti sličnom putanjom raspršila se pojavom Marvina Parksa, Conteovim izborom vokala na ovoj turneji. Naravno, to ne znači da je ono što je usledilo bilo u svom miljeu loše. Parks, koloritan bariton, očigledno inspirisan glasom i stilom Nat King Colea, sasvim je dobro izneo repertoar mahom sastavljen od Conteovog aktuelnog materijala, najubedljivije zvučeći naravno u kompozicijama koje je i sam otpevao na albumu. Gde se za vrhunac može proglasiti odlični autorski doprinos Gregoryja Portera u vidu kompozicije “Shades of Joy”.

No, sav nesporan talenat i muzički potencijal na bini apsolutno je protraćen neverovatno neodgovornim i ležernim stavom ekipe odgovorne za zvuk koncerta. Bolno nedefinisan, a preglasan kontrabas i električni bas, kao i bas bubanj, sahranili su u startu svaki Richardsonov eksplozivni solo, tako da je u silini brundanja i neprijatne buke iznijansiranost (verovatno odlične) izvedbe ostala bleda senka onoga što je trebalo da bude. Da li je tonska proba Conteovog benda na koju su bili pozvani novinari (a kojoj nismo prisustvovali) bila samo paravan za poziranje ili se tu neko iole bavio i zvučnim pripremama za koncert, ostaće nejasno. Tek, da li su se uši privikle na niskofrekventni teror ili se neko zaista setio da se time pozabavi, odlična fank verzija spiritualnog tradicionala “Motherless Child” i  new-jazz  čitanje  standarda “Caravan” ostavljeno za (iz čiste kurtoazije izvučeni) bis, dali su dobre naznake onoga u čemu smo zapravo mogli da uživamo na ovom koncertu.

 

Nicola Conte

Nicola Conte / Foto: M.I.

 

 

“Slučaj je vrlo delikatan jer čujem muški glas, ne znam samo je li tenor, bariton il’ bas.” Slučaj još jednog italijanskog izvođača na kalemegdanskoj bini, Maria Biondija, doduše ne odiše ikakvom posebnom delikatnošću – njegov konvencionalan tip muževnosti se ne dovodi u pitanje, ali raspon kojim suvereno vlada u okviru ova tri registra donosi nedoumicu u koju ga kategoriju smestiti.

Žanrovski gledano, Biondi mahom pokriva neo-soul i R&B repertoar. Međutim, kada je koncert odlučno otvoren sa “A Handful of Soul” Duška Gojkovića i kada je na videlo izašlo da je u pratećem bendu sama vrhuška italijanskog džeza – Claudio Filippini (klavir), Gianfranco Campagnoli (truba) i  Daniele Scannapieco (saksofon) – potonji je odmah bez zadrške opleo po ekspresivnoj improvizaciji – bilo je jasno da je ovo za nas vrlo blisko domaćem terenu. Prvi deo koncerta je, po eksploataciji vokalnog džeza, bio veoma blizak načinu pristupa  našeg miljenika Gregoryja Portera, tako da je svaki od muzičara imao priliku da opravda reputaciju vrhunskog improvizatora.

Mario Biondi, očigledno, u Beogradu ima priličan broj ljubitelja kojima je ipak bliža njegova reputacija belog Barryja Whitea ili sicilijanskog soul-jazz croonera, koje se ovaj apsolutno ne stidi. I to radi jako dobro, pokazujući kako vrlo dobro ume da drži pažnju prisutnih, baratajući pritom ne samo moćnim i zavodljivim glasom već  istovremeno i vrlo kul, a istovremeno veoma atraktivnom (čitaj markantnom) pojavom. U nizu autorskih kompozicija iz svih razdoblja Biondijeve još uvek relativno kratke autorske karijere, vešto se potkrao i jedan cover Motown hita Smokeyja Robinsona iz 60-ih – “My Girl”, koji je odličnim tajmingom u set-listi još dodao ulje na vatru opšteg oduševljenja prisutnih.

A da ne prođe tehnički sve glatko (budi se uvek prisutni namćor u meni), potrudio se opet tonac, kome ni nakon drugog bubnjarskog soloa nije bilo čujno da je bubanj u miksu daleko ispod ostalih instrumenata i da zvuči jeftino, plitko i nemoćno. Međutim, niko se nije dao unervoziti te izuzetne letnje večeri, posebno ne zbog takvih sitnica, te je opšti zaklučak bio da je koncert italijanske vokalne zvezde iznad svakog očekivanja zadovoljio naše najšarenolikije ukuse.

 

 

Trećom večeri festivala se nećemo previše baviti jer nije imala previše dodirnih tačaka sa materijom koji se obrađuje na našim stranicama, ali ne bi bilo zgoreg primetiti da su simpatični i vrlo dobri mejnstrimaši iz Zagreba ManGroove prvi bend koji je imao besprekoran zvuk iz razglasa i to od samog starta nastupa! Hedliajner ove večeri, Keziah Jones, očekivano je eksplozivno-gruvačkim nastupom predstavio svoj alter-ego u vidu afričkog superheroja Captain Ruggeda (naziv aktuelnog osmog albuma) koji svojim patentiranim blufunkom, a podsredstom neobuzdanog punk-funk stava, pokušava da ispravlja krive Drine svetskog poretka, srčano se baveći politikom, imigrantima, egzilom, siromaštvom i ostalim problematičnim aspektima sveta iz kog i sam potiče. Inspirisan dobrim odzivom raspoložene publike, set je potrajao verovatno duže nego je ovaj rođeni Nigerijac inicijalno planirao.

 

 

Poslednji, koji je trebao da zaokruži i kruniše četiri dana dobre zabave, toliko se otrgao kontroli da se, na kraju, na bizaran način pretvorio u žurku koja će se po svojoj specifičnosti verovatno dugo prepričavati. A to je rezultat kojim bi organizator morao da bude na kraju zadovoljan. Sve je počelo i pre nego što se za vreme nastupa Vasil Hadžimanov benda nebo otvorilo, te poznatog klavijaturistu nateralo da prekine jedan od njegovih najboljih  nastupa koji sam imao priliku da pogledam (predstavljanjem novih stvari najavio je nešto tvrđi i beskompromisniji izraz eventualnog narednog izdanja).

Beograd 2014-07-27 23-48-4210

Foto: Z.D.

Šveđani su, pak, stigli bez klavijatura koje su “zaglavile” negde u Minhenu, a nemilosrdna kiša je od teniskih terena napravila vaterpolo bazen, koji je trebalo do početka koncerta isprazniti. I pored pravog potopa koji je prekinuo Vasila, a većinu publike naterao na bežaniju u pokriveni VIP klub, bend po rečima organizatora nije ni hteo da čuje za otkazivanje koncerta.  Nakon više od sat vremena zakašnjenja (dodatni problemi sa in-ear monitoringom) obreli su se pred nekih stotinak najžešćih fanova, željnih da letnji pljusak pretvore u samo još jedan razlog za dobro raspoloženje, te očigledno spremni da izvuku maksimum iz postojećih improvizovanih uslova.

A za one koji to još ne znaju, švedski trio (na turneji kvartet) Dirty Loops je zahvaljujući Youtubeu i Facebooku, te viralnom širenju njihovih neobičnih tretmana aktuelnih pop hitova,  efektno, kao retko koji drugi pretendent za takvo dostignuće, uspeo da izvuče benefite iz datih okolmosti i od cover banda postane onaj “pravi”, sa autorskim albumom i ozbiljnom fanovskom bazom diljem planete. Naravno da je “u pomoć” pristigla i “konjica” koja je osetila miris zelenih šuški, na čelu sa starim liscem Davidom Fosterom, koji je dakako pomogao promociji benda u svetu sa akcentom na istočnu Aziju, gde Šveđani od starta uživaju najveću popularnost.

E sad, to što sama ploča, koja žanrovski potpuno podražava obrade koje su ih proslavile, pokazuje da je bend autorski inferioran u poređenju s prekaljenim pop kompozitorima originala, naravno da predstavlja zicer za obrušavanja muzičke kritike. Otvorivši verovatno najboljom “Circus”, vozeći preko “Rolling in the Deep” i “Don’t Stop the Music”, uz pomoć izuzetnog raspoloženja pokazali su sve muzičke kvalitete, koji su te večeri brojne džez muzičare mlađe generacije naterali da iskisnu do gole kože bez ikakvog gunđanja.

Linder zaista ispaljuje maštovite slap deonice na basu, Mellergardh vlada tajnama i gruva i poliritmije, a Nilsson osim ostvarene inspirisanosti Steviejem Wonderom, raspolaže solidnim pijanističkim džez vokabularom. Međutim, nameće se pitanje da li je bend svoj originalno zabavni, parodični i šaljivi pristup krenuo da u potpunosti prisvaja i inkorporira u svoj autorski izraz – bojbendovska ikonografija i ponašanje pevača, pompezni kičasti sintisajzeri, te banalni tekstovi (“Sexy girls in the club, I’ll be whatever you want me to be…”) definitivno ne predviđaju previše dug rok trajanja ovom simpatičnom bendu. No za sve nas koji smo uživali u momentu prilično intimnog koncerta švedske atrakcije, Dirty Loops su bili savršen izbor da, pa makar i u krajnje nekonvencionalnim uslovima, zaključe veoma uspešnu četvorodnevnu žurku u formi koja je ovom gradu neophodna. Računamo da su dečije bolesti preležane i držimo palčeve možda čak i boljem Musicologyju sledeće godine.

 

 

Tagovi: , , , , ,



Оставите одговор

*


*