koncerti

20.11.2014.

Mozaic Jazz Festival 2014: Na srednjem putu

Redakcija Jazzina posetila je najmlađi džez festival u rumunskom Sibinju

Mesto: Sibinj, Rumunija / Datum: 15-16. novembar 2014. / Foto: Monika Husar / Video: Jazzin TV
DSCN9857

Steve Coleman

 

Gledano iz domaće perspektive, teško je zamisliti da neki grad ima čak tri ozbiljna festivala sa džezom u svom imenu. Pa još da se svi oni održavaju u roku od nepunih par meseci. Štaviše, ovakav kuriozitet ćete teško naći bilo gde na evropskoj koncertnoj sceni. Upravo takva je bila ovogodišnja ponuda u rumunskom gradu Sibiu (zvanično po srpski: Sibinj), gde se već etabliranim Sibiu Jazz Festivalu i avangardnom Jazz and More priključio novoformirani Mozaic Jazz Festival. Ovaj grad sa nepunih 150.000 stanovnika poznat je, veli Vikipedija, kao značajan kulturni centar Rumunije, a 2007. je bio i Evropska prestonica kulture, pa možda upravo u ovim podacima treba tražiti objašnjenje za vanredno obimnu jesenju ponudu džeza.

Bilo kako bilo, delegacija Jazzina obrela se tokom prethodnog vikenda u Sibinju radi praćenja najmlađeg, Mozaic Jazz Festivala. Ova trodnevna manifestacija koncepcijski je uhvatila „srednji put“ između mejnstrima i avangarde, uz sasvim pristojan budžet s obzirom da se radi o prvom izdanju. Kako nam je objašnjeno na licu mesta, organizator Hermannstadt Events je poznat po širokom kulturnom angažmanu, od pozorišnih do muzičkih događaja, pa u tom smislu treba posmatrati i koncentrisanost na ukupan umetnički dojam, koji uključuje pažljivo osmišljen vizuelni identitet i promotivne materijale. Nosioci programa bili su Trilok Gurtu, David Krakauer, Steve Coleman i Tord Gustavsen sa svojim bendovima, uz mađarsku pevačicu Nikolettu Szoke i rumunski projekat BaLaKo (Balcan Latin Kollective).

Dvorana Casa de Cultură a Sindicatelor, u kojoj se festival održava, tipičan je primer ustanove kulture socijalističkog tipa, zanemarimo li nešto modernije uređeni foaje u kome su se održavali džem sešni, i koji funkcioniše kao klupski prostor sa šankom. Sama dvorana broji oko 600 mesta i po strukturi sedišta podseća na beogradsku UK Palilula, sa velikim brojem sedišta u redu i bez podele po parterima. Subotnje večeri, drugog dana festivala, u publici je bilo oko 450-500 ljudi. Satnica je poštovana uz minimalno zakašnjenje od 10-ak minuta.

Koncertno veče je otvorio sastav David Krakauer’s Ancestral Groove. Postava koja je prošlog leta furioznim klecmer-fank nastupom uveličala jedan od koncertnih događaja godine, John Zornov „Masada Marathon“ u San Sebastijanu, sada se predstavila sa vlastitim programom. Sam Krakauer, američki Jevrejin s poljskim korenima, te večeri je bio poprilično pričljiv i snishodljiv prema rumunskoj publici, do ivice preterivanja. Može biti da i inače oseća naročitu odgovornost kada nastupa u zemljama na istoku Evrope, uzmemo li u obzir da bi ovdašnja publika mogla biti naročito dobro upoznata sa klecmerom i srodnim žanrovima etno muzike.

 

 

No muzički gledano, ovo je bio dosta tipičan „world music“ nastup, shvaćen kao naglašeni „miks tradicionalnog i modernog“ u kome se prepliću džez/etno klarinet bendlidera, semplovi i bitovi, lagana fank gitara kakva bi fino pasovala za neki Princeov album, uz „masnu“ ritam sekciju. Poletna i kompetentna svirka je dobro animirala publiku, a prednjačio je naravno sam Krakauer, povremeno zvučeći i kao krosover Bokija Miloševića i Bore Dugića. No zanemarimo li ove odveć domaćinske asocijacije, piscu ovih redova su se barem podjednako svideli opuštena gitaristkinja Sheryl Bailey i Keepalive na sempleru, te njihov doprinos širini i “kul dojmu” zvučne slike.

Znatno džezerskiji i uslovno rečeno „ozbiljniji“ nastup bio je rezervisan za Stevea Colemana i njegovu postavu Five Elements. Ovaj preiskusni saksofonista jedan je od specifičnih džez muzičara savremenog doba, čiji uticaj i „muzičarski“ značaj možda i prevazilaze prepoznatljivost njegove autorske muzike. Naročito uzevši u obzir Colemanove kompleksne ritmičke koncepcije; njegov nemerljiv doprinos sceni posebno će isticati pijanista Vijay Iyer, i sam sklon dominaciji ritma i interakcije nad melodijskim aspektima svoje muzike. Jedan od heroja poznih osamdesetih i ranih devedesetih, kasnije možda i u malom zapećku pred najezdom mlađih zvezda, dospeo je ponovo u fokus kao ovogodišnji osvajač MacArthur Fellowship novčane nagrade, jednog od najvećih priznanja za umetnike u SAD.

Na turneji predvodi postavu u kojoj je mlada trubačka nada Jonathan Finlayson (znamo ga i iz kvinteta Mary Halvorson), basista Anthony Tidd, te Sean Rickman na veoma raskošnom setu bubnjeva – atipičnom za džez kombo, ali opravdanom u bendu koji svoju snagu crpi iz dinamičnih ritmova. U tom duhu je i najveći deo nastupa, zasnovan na dugačkim komadima, harmonski komplikovanim deonicama saksofona i trube u konstantnom preplitanju, te kompleksnim ritmičkim repeticijama. Five Elements izvode specifičan spoj muzike koju bi Allmusic nazvao “cerebralnom”, a koja, opet, sadrži i veoma ubedljiv “pumpajući” gruv.  U takvom odnosu snaga, Steve Coleman ima dosta prostora za koncertno poentiranje, kako kroz vratolomno nadigravanje vrhunskih duvača, tako i kroz  energetski naboj koji donose Tidd i Rickman. U duhu cepidlačenja, eventualno bismo mogli zameriti na pomalo gruboj zvučnoj podvojenosti ove dve frakcije unutar benda, no preovlađujući utisak dakako je pozitivan.

 

 

Početak nedeljne festivalske večeri mirisao je na fijasko, što se tiče posete. U pola devet, za kada je najavljen početak koncerta Torda Gustavsena, bilo je tek stotinak ljudi u publici. Taj broj je rapidno narastao u narednih desetak minuta, ali je i tada dvorana bila tek polovično popunjena, primetno manje nego prethodne večeri. Za sibinjski nastup najavljen je “Tord Gustavsen Ensemble” što je u startu nagovestilo da ćemo gledati i vokalnu postavu sa albuma “Restored, Returned”. No na sceni se ipak  pojavila standardna kvartet formacija sa poslednjih par albuma, gde je kontrabasistu Matsa Eilertsena zamenio novajlija Sigurd Hole.

Umesto možda očekivanog fokusa na aktuelnom albumu “Extended Circle”, Tord i ekipa su prošarali repertoar numerama iz različitih faza karijere, a sam pijanista je iskoristio priliku za svojevrsne oglede u sviranju i aranžmanima – naročito kroz povremeno korišćenje laptopa zarad procesuiranja klavirskog zvuka, te dinamične Vespestadove ritmove. Gustavsenov kvartet je stoga, u ovoj inkarnaciji, zvučao pomalo i kao E.S.T, ali nikada preterano odmaknut od prepoznatljive romantične i produhovljene liričnosti, koju melodičnim sviranjem tvore sam Gustavsen i nadahnuti saksofonista Tore Brunborg. Inspirisanost u odmaknutosti od studijskog predloška najviše se osetila u velikom “hitu” sa poslednjeg albuma “Eg Veit I Himmerik Ei Borg” – dok Gustavsen tiho nagoveštava temu, Brunborg svira sasvim slobodno, da bi tek u samom finišu kulminirali raspaljivanjem efektne srceparajuće melodije.

Na samom kraju večeri nastupio je mnogoljudni sastav BaLaKo, koji bi domaćim poznavaocima džeza i srodnih žanrova najlakše bilo dočarati kao, recimo, miks Jove Maljokovića, Vlade Maričića, Ferusa Mustafova i nekog od orkestara iz takmičarskog programa festivala u Guči. U duhu dobronamernosti, njihov nastup okarakterisaćemo kao zanatski kompetentan, premda ne baš srećno stilski uparen sa ECM-ovski otmenim Gustavsenom u prethodnom delu večeri. No i to je deo “mozaičke” strukture festivala, gde su svake večeri predstavljena po dva posve različita benda.  Manjak koherentnije muzičke koncepcije ovom prilikom kompenzovan je pedantnom organizacijom, te dovoljno poznatim imenima iz sveta savremenog džeza. Za početak sasvim dovoljno. Za nešto više je poželjan veći budžet (za dovođenje još većih zvezda ili većeg broja inostranih bendova) ili jasnije stilsko-organizaciono profilisanje. U surovoj evropskoj konkurenciji, od toga će i zavisiti pozicioniranje Mozaic Jazz Festivala izvan lokalnih okvira.

 

 

Tagovi: , , , , ,



Оставите одговор

*


*