blog

12.09.2012.

Minhenska tura: ECM-ACT-Enja

Dan pre nego što ću posetiti Jazz Festival Saalfelden u Austriji, otišao sam u Minhen i obišao tamošnje izdavačke kuće ECM, ACT i Enja Records

Foto: Nikola Marković

 

Ne treba posebno predstavljati izdavače koji su obeležili poslednjih nekoliko decenija evropskog i svetskog džeza, lansirajući nebrojeno mnogo uticajnih i popularnih umetnika – od Keitha Jarretta ranih sedamdesetih (ECM) sve do „zvezde sadašnjeg trenutka“ Vijaya Iyera (ACT). No ovo je bila posebna i ne baš svakodnevna prilika da se zaviri iza kulisa, u svakodnevni život ovih kolosa svetskog džez izdavaštva i način na koji funkcioniše administrativno-ekonomska strana priče. Baš kao da imamo posla sa tri različite osobe, na svakoj od lokacija ukupan doživljaj je bio dosta drugačiji, pa makar biznis načelno počivao na istim principima.

Na dan posete, po poslednji put prelistavam e-mail instrukcije o gradskim linijama koje vode do ECM-a, na dalekoj periferiji grada, tik pored autoputa. Sa centralne gradske železničke stanice, koja više podseća na nekakav moderni tržni centar nego na početnu/krajnju stanicu vozova, hvatam nadzemni metro i udobno, za tili čas, stižem do stanice sa koje presedam u autobus. Vozimo se kroz idilične prigradske uličice sa prelepim kućama i uredno podšišanim travnjacima. Stižem na odgovarajuću stanicu – sada već nadomak nečega što liči na industrijsku zonu.

Srećom pa sam već apsolvirao putanju, no tokom moje prve prošlogodišnje posete nije sve bilo tako jednostavno. Naime, na odgovarajućoj adresi nalazi se samo zgrada velikog tržnog centra. Nakon neuspešnog obilaska čitavog objekta u potrazi za ulazom na kome bi velikim slovima pisalo „ECM“, krenuo sam da lutam ulicama i raspitujem se kod slučajnih prolaznika, koji bi me samo uputili još dalje od prave lokacije. Nakon što sam se vratio na nultu tačku, konačno sam na jednom ulazu ugledao sitnu ECM oznaku i par postera, uz objašnjenje da se poslovne prostorije nalaze na spratu. Kakva demistifikacija!

 

ECM - ulaz

 

Ulazak u ECM i pogled na enterijer još više razbija predstavu o ovom izdavaču, koja će se u mašti dakako zasnivati na njegovoj sveukupnoj delikatnoj estetici. No ovde sve izgleda sasvim kao u bilo kojoj, recimo, računovodstvenoj firmi. Jednostavni beli zidovi, svedene kancelarije sa stolovima zatrpanim papirima, nekolicina radnika udubljenih u svoje dnevne zadatke. No ovaj „običan“ utisak ipak oplemenjuje jedan pikantan momenat – ECM deli svoje poslovne prostorije sa firmom za proizvodnju zdrave hrane „La Selva“, čiji je vlasnik jedan od saradnika Manfreda Eichera iz ranih dana ove izdavačke kuće. Tako u jednoj od prostorija, ruku pod ruku, nalaze se artikli obe firme … čak dotle da postoje i specijalni paketi u kojima se nalaze flaše vina i CD-ovi!

Nažalost, ni prošle ni ove godine legendarni osnivač i producent Manfred Eicher nije bio u svojoj kancelariji – kako mi je objašnjeno, ovaj veteran ne posustaje i najveći deo vremena provodi „na terenu“ producirajući albume i aktivno učestvujući na snimanjima. Dočekuje me gospodin Heino Freiberg koji se bavi glavnim operativnim poslovima i praktično vodi čitav posao. Razgovaramo na razne poslovne teme; dotičemo se pitanja medija na kojima izlaze albumi i konstatujem kako se srpski ECM kupci često raspituju za nova vinilna izdanja. Mnogi izdavači se u sve većoj meri okreću pločama, dok ECM pomalo kaska na tom polju – poslednji vinil im je bio prošlogodišnji Mathias Eickov album „Skala“. Do kraja godine neće ništa objaviti, a za narednu planiraju i neka reizdanja, no još se ništa ne zna konkretno.

 

ECM & La Selva - zajedničke prostorije

 

SACD-ovi ih ne zanimaju. Manfred se drži stava da se produkcijsko savršenstvo može dostići pre svega umešnim studijskim radom i odgovarajućim lokalitetima snimanja. Kada se radi o digitalnom downloadu hi-res fajlova, koji sve više uzima maha, taj deo posla ECM je u potpunosti poverio jednoj velikoj distributerskoj kući. Sveukupan utisak je da se u ECM-u radi punom parom i da nema previše vremena za kojekakve tehničke inovacije. Manfred Eicher održava imidž kuće u duhu tradicije, i mora se priznati da im dobro ide.  Za razliku od drugih izdavača, ECM ima svoj magacin tik do poslovnih prostorija;  ulazak u ovu prostranu podrumsku halu razgalio me je kudikamo više od katedrala po centru grada.

Vreme je za polazak. Hvatam ista dva prevoza do centra gde stižem za manje od pola sata, a potom prelazim u sledeći autobus do ACT-ove lokacije u širem centru grada. Sada je situacija već drugačija – prolazim pošumljenom stazicom pored reke i brzo stižem do mirnog gradskog naselja, jedne lepe starinske kuće i plavih vrata s natpisom „ACT“.

 

ACT Music

 

Osnivač ove izdavačke kuće, vremešni Siegfried Loch, živi u Berlinu. Dočekuje me poslovno nastrojena, ali vedra i nasmejana, šefica distribucije Petra Deka. Komentarišemo veliki uspeh Vijaya Iyera u izboru Downbeata – ne pamti se kada je neki muzičar dobio pet naj-priznanja, što je ovom pijanisti pošlo za rukom pre nekoliko meseci zahvaljujući albumu „Accelerando“. Zanima me koliko ovakvi izbori utiču na prodaju albuma i dobijam zanimljiv odgovor – vrlo malo u Americi, a znatno više u Evropi. Vinilno izdanje pomenutog albuma sadrži par pesama manje u odnosu na CD verziju, što Deka opravdava potrebom da ceo album stane na jedan vinil i time bude finansijski pristupačniji kupcima.

Iako je posthumni E.S.T. album „301“ štampan i na vinilu, kao i prethodni „Leucocyte“ i kompilacija „Retrospective“, ne mogu se očekivati  vinilna reizdanja ostalih E.S.T. snimaka zbog komplikovanih pravno-vlasničkih odnosa u koje ovde nećemo ulaziti. Sa druge strane, uskoro nas očekuje reizdanje Wesseltoftovog albuma „It’s Snowing on my Piano“ na ploči, a na svoje ne malo iznenađenje saznajem da je ovo najprodavaniji album u 20-ogodišnjoj istoriji izdavačke kuće ACT.  Deka je takođe ponosna što je Rudresh Mahanthappa postao „deo porodice“, za šta značajnu zaslugu pripisuje Vijayu Iyeru i njihovom prijateljstvu.

Prostor je značajno „humaniji“ nego ECM-ov. Prostorije su svetle i prostrane, u zaleđu se nalazi bašta sa travnjakom i lepom terasom, dok su zidovi ispunjeni pločama, CD-ovima i posterima. Magacin se nalazi van grada, dok je jedan neupadljivi sobičak rezervisan za promo-diskove koji odatle putuju širom planete.

 

ACT Music

 

Poslednje odredište – Enja Records! Potpuno različito od svega do sada… Dok tumaram ulicom koju sam obeležio na mapi, još jednom se zaneseno osvrćem u potrazi za monumentalnom zgradom sa željenim natpisom. Umesto velike građevine nailazim na skroman izlog koji otkriva hodnik i dve male prostorije. Tik do prozora, sa spoljnje strane, nalazi se par kutija sa diskovima na ekstra-sniženju. Bojažljivo ulazim unutra i tražim Matthiasa Winckelmanna, osnivača ove kuće; ne izgleda mi ovde ništa kao centrala poznatog džez izdavača, već kao skroman porodični dućan s polovnim diskovima i još koječim.

Nakon prošlogodišnjeg upoznavanja bio sam fasciniram ovom dobroćudnom, šarmantnom osobom starog kova, koja je u svakom trenutku prepuna zanimljivih priča i anegdota. Dok prolazimo pored lenjog psa na putu ka promo-magacinu, priseća se iskustva iz detinjstva s jednim psom koji ga je ujeo dok je brao voće; već u narednom trenutku dohvata se nekog CD-a i deklamuje sve što je u vezi njega zanimljivo; s ushićenjem i neskrivenom radošću priča o svom poznanstvu sa Duškom Gojkovićem (objavio nekoliko albuma za Enja Records), ali i sa avangardistom Nelsom Clineom. “Pozdravi ga u Saalfeldenu!“ kaže matori lisac.

 

Enja Records

 

Raspitujem se za meni veoma drag album Lucien Dubuis Trija i Marca Ribota, i o tome kako mu je palo na pamet da baš njih objavi imajući u vidu novovekovnu dominantnu world-music orijentaciju kuće. “To je sjajna muzika!“, najjednostavnije moguće objašnjava Matthias. I to je suština njegovog izdavačkog delovanja – izdavanje muzike koju voli, nevezano za bilo kakve „programske orijentacije“, „koncepcije“ i slično.

Ove godine već sa ulaza priča zanimljiv slučaj – iz Kanade se vratio ogroman paket ploča koji je tamo otputovao pre 20 godina! Kako i zašto je došlo do ovog slučaja još ne znamo, ali u trenutku mog dolaska Winckelmann je uzbuđeno komentarisao slučaj, u nadi da će uspeti da prevaziđe carinske zavrzlame i vrati ploče u opticaj. U međuvremenu ulazi ženska osoba u srednjim tridesetim držeći 3-4 diska u ruci. Prepoznajem i Duškov „Samba Tzigane“. Sledi desetominutni razgovor na nemačkom koji nikako ne razumem, pa sam zamolio Matthiasa da mi prepriča situaciju.

Žena iz radnje – i njen suprug – postali su redovne mušterije Enja Recordsa slučajno prolazeći pored poslovnih prostorija. Radi se o ljubiteljima klasične muzike koje su zaintrigirali CD-ovi na rasprodaji, da bi ubrzo postali zainteresovani za džez, dolazeći s vremena na vreme da porazgovaraju o kupljenim CD-ovima sa šefom kuće! U sve užurbanijem 21. veku Matthias sa ponosom i zadovoljstvom priča o svojim malim rasprodajama i zbunjenosti slučajnih prolaznika koji ne znaju radi li se o radnji ili kancelariji, te o razgovorima koji s njima vodi o muzici koju objavljuje. Predivno!

Evo i posebnog kurioziteta iz Enja kuhinje – za jesen je najavljen novi album Reut Regev, koju smo gledali na BJF-u pre par godina i letos u Kraljevu. Tom prilikom izraelska trombonistkinja oduševila se fotografijama Ivana Grlića i poželela da je baš on fotografiše za omot novog albuma! Ovoga puta sam ja bio ponosan i pomenuo priču Winckelmannu, no omot krajem avgusta još nije bio gotov. Umesto toga, dobio sam goli CD narezak sa fantastičnom muzikom o kojoj će se još ovde pisati, a željno čekamo i čitav paket.

 

Enja Records

 

Tagovi: , ,



Jedan komentar "Minhenska tura: ECM-ACT-Enja"

  1. 88 каже:

    ‘Ulazak u ECM i pogled na enterijer još više razbija predstavu o ovom izdavaču’
    ne razbija,vec potvrdjuje
    a i teze se najesti samo od zdrave hrane

Оставите одговор

*


*