recenzije

9.12.2011.

Miles Davis & Quincy Troupe – Majls: Autobiografija (Utopija)

Gotovo tehnikom toka svesti prepričan život jednog od najvažnijih muzičara dvadesetog veka

Miles autobiografijaU životopisima uticajnih umetnika uvek je iskušenje potruditi se da pronađemo šta je ono što ih je činilo drugačijim od ostalih. Kada su u pitanju vizionari ili čak geniji, kao što je Miles Davis nesumnjivo bio, ovaj forenzički impuls je još jači. Veliko je pitanje onda šta je bolje: da o životu velikog umetnika slušate iz treće ruke, pričano od strane autora koji je uradio obimno istraživanje, prežvakao i analizirao brdo informacija i ponudio nekakve objektivne misli na raspravu ili, pak, otvoriti se za neprerađenu bujicu podataka pravo sa izvora.

Milesova autobiografija koju je Troupe zapisivao i donekle uredio je prilično ekstreman primer druge varijante: gotovo tehnikom toka svesti prepričan život jednog od najvažnijih muzičara dvadesetog veka, što ostavlja utisak da je autorski deo posla na ovom delu urađen u jednoj mamutskoj sesiji, tokom koje se Davis uz čašicu prisećao svega bitnog za, jelte, fabulu radnje.

I fascinantan je to život bio, da ne bude zabune, hagiografija Milesa Davisa je istovremeno i pripovest o tome kako su crni ljudi u Americi od muzikanata i provincijskih zabavljača postali moderni umetnici, pop-zvezde, seks-simboli. Ona se dotiče i šireg konteksta – rasizma (institucionalizovanog i običajnog), buđenja afričke svesti, promena u percepciji i konzumiranju popularne kulture – ali je uvek i na svakom mestu pre svega knjiga u kojoj Miles Davis priča o samom sebi.

I kako se i da očekivati, kada veliki, slavljeni, bogati, popularni i uticajni umetnik priča o sebi, to je priča nabijena preterivanjem, subjektivizmom i narcisoidnim korekcijama istorijskih događaja. Miles ne propušta nijednu stavku sa liste:

  • Beli panduri su uvek glupi i rasisti a opušteni crni muzičar je uvek nevina žrtva i ta gudra koju su mu našli u kolima u stvari nema veze ni sa čim, to je samo genocidni projekat na delu.
  • Svi beli muzičari imitiraju Milesa. Svi crni muzičari imitiraju Milesa, ali oni makar ponekad imaju obraza da mu to privatno priznaju.
  • Sve žene žele Milesa. Čak i kad im deli šljage za neposlušnost i pravi drugim ženama decu.
  • Miles je uvek najbolje obučen, uvek nokautira promotera ili novinara koji ga smara, svaku njegovu devojku muvaju Brando i drugi holivudski glumci, svaka njegova muzička transformacija je na bolje.
  • Itd.

No, Miles Davis jeste bio genije i vizionar, pa i revolucionar, i kao neko ko je uvek plivao protiv struje – bila ta struja ona koju su predvodili beli menadžeri i producenti, bilo ustanički nastrojeni fri džezeri – spremni ste mnogo da mu praštate kada vidite da je u osnovi svega za njega muzika i strast spram nje.

miles_davis_jeanne_moreauNaravno, kao i kod svake druge biografije pop-zvezda dvadesetog veka, ovde na jelovniku imamo propisnu količinu tuča, kurvi, heroina, kokaina. Davis ne krije kako je prodavao ženska tela za novac kada je bio na igli, niti preterano uvija kada opisuje kako je ljude izbacivao iz bendova jer nisu svirali po njegovim zamislima – ali u veliku njegovu vrlinu se da svrstati to što sve, baš sve to naposletku vodi do muzike.

Najveća strast, najveća ljubav u tekstu vezana je upravo za muziku čoveka koji je bio duboko utemeljen u tradiciji, a opet imao ne samo hrabrosti nego i drskosti da se nekoliko puta u toku života radikalno transformiše, ostavljajući iza sebe legije zaprepašćenih fanova i kritičara. Miles priča svoj životni put na takav način da posle opisa nekoliko veza i brakova koji su se raspali (nagađate: ne isključivom krivicom preljubnica), prozivanja drugih muzičara bez previše takta, gorkih opservacija kako je razočaran sopstvenim sinovima i živopisnih prepričavanja heroinske i drugih zavisnosti, shvatate da je ovaj čovek jedino ikada bio veran muzici. I teško je ostati ravnodušan kada iznova i iznova vidite kako Davis sa neumrlim uzbuđenjem i raširenim očima priča o novim stvarima koje je svakih nekoliko godina radio.

Jezik ove knjige je… ekstremno neformalan. Kome smetaju psovke i prevod koji se povremeno previše verno drži angloameričkih konstrukcija neće se osećati previše ugodno. Miles svakog crnca naziva sa mnogo ljubavi „drkadžijom“ (u originalu „motherfucker“), žene su povremeno „kučke“ dok su belci samo to – belci. Neretko će opis ove ili one scene začiniti uzbuđenim „Čoveče, to je bilo super!!!“, a način na koji skače između događaja i vremenskih planova je sve samo ne disciplinovan. Opisi obroka koje je mu je kuvala jedna od brojnih tašti dobijaju jednako pažnje kao i priča o albumu Bitches Brew, Jean Paul Sartre se pominje kao neko sa kim se Davis rado družio, ali ga u knjizi nema ni izdaleka toliko koliko nekih pajdomanskih drugara iz Njujorka, i sve u tom stilu.

Davis nije nikada bio čovek pera i najbolje se izražavao u apstraktnim, složenim muzičkim formama. Uprkos tome, njegova autobiografija ne prestaje ni jednog trenutka da fascinira jer iza muzike uvek stoji čovek, sa svim haosom strasti, nagona i misli spakovanim ovako nasumično između korica. Možda nakon čitanja njegove autobiografije nećete znati zašto je Miles bio genije kakav je bio, ali znaćete kako je bilo živeti i umreti kao genije.

 

.



Komentara 10 : "Miles Davis & Quincy Troupe – Majls: Autobiografija (Utopija)"

  1. Big Jazz каже:

    Ova knjiga prosto vas uvlači u čitanje i svako ko je zainteresovan za istoriju modernog džeza ili za sociološki i kulturološki milje Dejvisove ere trebalo bi da je pročita. Toplo je preporučujem; jedna od najboljih knjiga ikad napisanih o životnom putu jednog muzičara. Brutalno hrabra, iskrena do kraja!
    Ova knjiga je, kako bi to Majls rekao, pravi asskicker za prevodioca. Smatram da je prevodilac, Mimica Petrović-Radovanović, vrlo uspešno izbegla Majlsove aperkate i šamare, a suvereno vladanje materijom dokazala je već svojim ranijim prevodima.
    Knjiga je jedan od najznačajnijih džezističkih događaja u godini koja je na izmaku,

  2. jelen каже:

    videcu da je nagazim na eng ili nemackom… verovatno ima…

    stvarno genije!!!

  3. optometar каже:

    Uroše, možeš li mi samo objasniti jedan detalj povodom šaljivog "to je samo genocidni projekat na delu".
    Jeli to nova beogradska provala povodom godina optužbi od strane nekih ljudi za genocid u Srebrenici, ili si aludirao na neki genocid nad crncima u Americi?

    Čisto da bolje razumem tvoj tekst…

    Unapred hvala

  4. jelen каже:

    hesuse, optometar, how lame&low is that??!!??

    ali nemoj tu da stanesh, proceshljaj mu pazljivo sve recenzije koje je pisao do sada i nek ti da materijalni dokaz da je apsolutno za ideju mira i tolerancije…

    xxx

  5. Redakcija каже:

    Kako su na sajtu sve učestalije lične prepirke koje često nemaju veze s tekstovima, a posledično i cenzura, napominjem da neće biti objavljivan više nijedan komentar koji se bavi bilo kakvim pominjanjem genocida i te teme – sem Uroševog, ako bude želeo da odgovori.

  6. optometar каже:

    ok ja samo zapitah, da vidim šta ima novo u beogradskom humoru, da ne budem van zbivanja..
    inače je vrlo dobra vest da je ova knjiga, (usput, izdata 1989(!) vredno bi bilo spomenuti, mislim…)
    i u međuvremenu postala veliki klasik jazz ljubitelja, prevedena napokon na srpski.

    Milesov život i delo su podosta besmrtni interesantni a bogme i aktuelni,
    čak i 22 godine posle izdavanja knjige i 20 godina posle smrti Dejvis Majlsa

  7. Meho Krljic каже:

    Naravno da sam aludirao na genocid nad crncima u Americi. Kako kaže i Ice Cube: "It's a nice day for genocide!" "What's that?" "That's the day all the niggas die!"

  8. plastcni каже:

    Citajuci knjigu imao sam utisak da svo vreme sedi pored mene i prica mi svoj zivot.

    Odlicno!

  9. optometar каже:

    pred kraj života se otopio i raspričao. bio sam na (možda?) legendarnoj press konferenciji u domu omladine 1986-e za vreme koje je pričao više od dva sata…što ne znači da je i podnosio glupa pitanja a bilo ih je
    anybody else was there?

  10. Alkibijad каже:

    Uz Latkovićev prevod "Istorije džeza" Džejmsa Linkolna Kolijera ("Nolit")i ništa manje dobru "Ilustrovanu Džez enciklopediju" -Brian Case i Stan Britt, (zagrebačka "Mladost") "Majls – Autobiografija" je verovatno najznačajnija džez knjiga koja je objavljena na prostorima ex-SFRJ. Kada se ovoj knjizi dodaju i ostatali džez prevodi Mimice Petrović Radovanović ("Bedniji od šugavog psa" – autobigrafija Čarlsa Mingusa, "Poželeti mesec – život i doba Bili Holidej" Donalda Klarka "Narod Bluza" Leroa Džounsa i "Sačmo – Moj život u Nju Orlinsu", mislim da se može reći da je taj opus makar "egal" sa gore navedenim epohalnim izdanjima za ovo govorno područje. Apsolutno se slažem sa "liner note" da je "Majls" svojevrsna istorija važnog razdoblja džeza (od bop-a pa nadalje) ispričana od strane jednog od najvažnijih aktera, što dodatno osvetljava mnoge stvari koje se ne pominju u studijama kritičara.
    Nekako se uklopilo da sam baš posle Majlsove autobiografije pročitao odličnu Istoriju džeza Teda Đoje (Ted Gioia)- koja "zahvata" duži period od Kolijerove – pa sam sada i definitivno siguran da se(uz nesporan pojedinačni kvalitet)efekat autobiografija i istorija džeza, u sadejstvu – multiplicira.
    Elem, mislim da je ovo tržište "zrelo" da posle Kolijerove dobije konačno update-ovanu istoriju džeza. Pogotovo što je, kako vidim, malopre pomenuti Gioa (prvo izdanje njegoive Istorije je iz 1997) ove godine objavio "Revised and Expanded Edition"
    ( http://tedgioia.com/).

Оставите одговор

*


*