Miles Davis: On the Corner (Columbia)

Dakle, imate iza sebe karijeru koja traje pune tri decenije, par propalih brakova i sinove sa kojima ste u prilično lošim odnosima. Spavali ste sa više žena nego što možete da zapamtite imena a neke od njih ste podvodili za novac da biste hranili svoju heroinsku zavisnost. Poslednjih nekoliko godina praktično živite na dijeti alkohola, analgetika i kokaina. Najcenjeniji ste džez muzičar svoje generacije ali vama se džez više i ne svira, i muzičare uzimate i otpuštate iz benda onako kako vam se danas čini da odgovaraju vašoj promenljivoj muzičkoj viziji. U ratu ste sa crnim nacionalistima jer ste ne samo uzeli gomilu belaca u bend već ste i jednu kompoziciju na svom recentnom duplom albumu nazvali po jednom od njih. U ratu ste sa sopstvenim izdavačem jer ste u intervjuu izjavili da su rasisti a onda ste ipak obnovili sa njima ugovor koji vam garantuje platu od sto hiljada (onih dolara!) godišnje pa taman ništa ne snimali. Kakav uopšte može da bude vaš naredni album?

U većini slučajeva odgovor na ovo pitanje bio bi bez sumnje “kataklizmični sudar hronične narcisoidnosti i akutnog odsustva kreativne inspiracije”. U slučaju Milesa Davisa reč je o jednoj od najvažnijih ploča u istoriji popularne muzike. Ali, Miles je bio genije. Težak čovek, sumnjivog morala, nepouzdan, neretko agresivan, svojeglav, na momente otvoreno zao. Ali genije čija je muzika, više nego gotovo ijednog njegovog džez ispisnika, zasejala seme razvoja buduće muzike, crne, bele i multikulturalne, električne, žive i elektronske.

Do 1972. godine Coltrane i Ayler bili su mrtvi, fri-džez je postao radikalna frakcija popularne muzike koja se ustanički mrštila na izdajnike u svojim redovima, a generalno opadanje popularnosti džeza među narodom – pred drskim navalama soul, fank, rok i drugih pravaca – izazivalo je u mnogima intuitivnu reakciju zbivanja redova i pozivanja na čistunstvo.

Miles je do tada već najmanje dvaput potpuno promenio lice džez muzike, pokazao da je suviše sklon kreativnoj kontroli da bi ga privlačila anarhična sloboda fri-džeza, a suviše inovativan i kreativno nemiran da bi sikofantski titrao tradiciji i sebi rekao da, ako već izdavači i koncertna publika preferiraju taj neki rok, nema ozbiljnih prepreka u tome da im ga on i da. Pod svojim uslovima naravno.

„On the Corner“ će doći posle gigantskih koraka koje je Davis napravio tokom tri godine, ostavljajući serijom od četiri kompleksna, dugačka albuma džez teoretičare da trljaju glavu pitajući se šta on to zapravo svira, a veliki deo publike zakopan u prošlosti zamenjujući novom, pustolovnijom. Sve svesniji da je džez samo marketinški termin i da i on sam oseća bliskost sa mnogim drugim crnim žanrovima, Miles će od albuma „In a Silent Way“, preko „Bitches Brew“ i „A Tribute to Jack Johnson“ pa do „Live Evil“ temeljito razgraditi skoro svaki element svoje muzike, izmišljajući ga ponovo od nule. Čak i tako, „On the Corner“ je popio seriju brutalnih banana od kritike, tretiran kao bezuman eksperiment slavom i kokainom zaslepljene pop-zvezde, dok je i prodaja reflektovala ovaj stav javnog mnenja. Sa „“On the Corner“ naprosto niko nije znao šta da radi pre te četiri decenije kada je izašao.

Naravno, Milesa za to nije bilo briga. On je album zamislio kao pokušaj da za svoju muziku zainteresuje urbanu crnu omladinu – klince kojima su bili bliži Sly Stone, James Brown i The Last Poets od Sonnyja Rollinsa i Theloniousa Monka – dajući generaciji crtača grafita i di-džejeva na žurkama u blokovima potencijalni saundtrek. „On the Corner“ je bio do tada najblatantniji dokaz da je Miles tokom prethodnih godina više slušao Slyja Stonea i Karlheinza Stockhausena nego svoje džez kolege, kombinujući iznurujuće fank matrice sa električnim talasima koji su upadali u miks i iz njega nestajali.

Teo Macero je i ovde bio u ulozi producenta. On i Miles su iz sati i sati trodnevne slobodne svirke pred mikrofonima sklopili „On the Corner“ u konzistentnu celinu dve velike kompozicije, arbitrarno podeljene u osam delova. No, ne treba imati iluzije da su Macero i Davis radili kao nekakav dobro uigrani par. „On the Corner“ je u svojoj albumskoj formi bio rezultat dodatnih sati i sati svađa i mrgođenja na obe strane, ali i to je bio odraz Milesove nove filozofije. Ovaj album je samo bolje od prethodna četiri realizovao ideju o fluidnosti muzike, o odsustvu potrebe da se zvuku da finalna forma. Ono što je izdato na vinilu pre četrdeset godina samo je predlog, jedna od mogućih stvarnosti Milesove muzike onog vremena.

Ali i takva, ona je na „On the Corner“ zapanjujuća, sa udaraljkama koje poništavaju vreme, sa sintisajzerima i električnim klavirima, električnim violončelom i gitarama, sa seksepilnim saksofonima ali i Milesovom wah-wah trubom koja mestimično zvuči potpuno vanzemaljski. Reprezentacija zastrašujuće jakih muzičara (Hancock, McLaughlin, Liebman, DeJohnette, Corea, Smith, Henderson, Maupin…) usmerena je aranžmanima Milesa Davisa i Paula Buckmeistera a zatim razbijena na komadiće Milesovim i Macerovim studijskim miksovanjem rezultata, tako da se improvizacije iz različitih dana od strane različitih postava upredu u jednu konzistentnu celinu. Miles je dobio ono što je hteo: muziku koja se kreće u svim pravcima odjednom, slobodnu poput fri-džeza ali usmerenu poput najljućeg fanka, slojevitu građevinu u kojoj će rokeri naći ritmove i gitarske arabeske, a avangardisti nezemaljske teksture sintisajzera, u kojoj džezeri imaju saksofone a hipici table i sitar.

Pedeset i pet minuta ovog zvuka ostavilo je čudesan legat u istoriji muzike, preskačući generacije i inspirišući no wave muzičare, hip-hop producente, drum’n’bass, tehno i druge elektronske proizvođače iz spavaćih soba decenijama kasnije. Sami muzičari koji su na ploči učestvovali pokazali su koliko je ispred svog vremena bila, već i time što su u dolazećim godinama tek retki od njih umeli da uđu u dijalog sa „On the Corner“, pričajući sličnim jezikom (Hancock sa Headhuntersima, naravno) dok su drugi činili zločine iz nehata pretvarajući frazu džez-rok u readymade uvredu (Return to Forever, Mahavishnu Orchestra, pa preko proksija i, jelte, Weather Report). Nije naravno lako slediti Milesa, jer nije lako bilo ni biti Miles. „On the Corner“ je u ono vreme smatran za incident, ekscentrični ispad bogate zvezde, autorski ćorak koji ide nekuda ali nikuda ne stiže za svojih pedeset pet minuta.

No, to je zato jer je „On the Corner“ bio zametak, skica mogućih budućnosti, nikako kolekcija pamtljivih fraza i lepih melodija. Umesto toga, on je slušaoca potčinjavao diktatom ritma, zavodio bas lupovima, zbunjivao električnom disharmonijom, umirivao nenametljivim soliranjima duvača, odustajući od hijerarhija svojstvenih kako džezu tako i roku svog vremena. Ovaj album je muziku shvatao totalno, dajući prednost onome što dobro funkcioniše, ne onome što propisuju škola, kritičari ili izdavači. Ovaj album je, zato, iako vremenski ograničen, prividno beskonačan, sa ritmovima i temama koji se uvrću sami u sebe i ponavljaju nebrojeno puta.

Kao takav i on će, kao i tri Davisova studijska albuma pre njega, decenijama kasnije izaći i u „The Complete Sessions“ kolekciji i ovo pet godina staro izdanje je naprosto zastrašujuće u širini i dubini muzike koja se na njemu može čuti. No, destilat sve ove muzike i dalje je tu, netaknut u originalnom trajanju albuma, prkosno pokazujući leđa bilo jučerašnjoj publici, jučerašnjim kolegama ili današnjim kritičarima. Miles je uvek bio zagledan u budućnost i verovao u mlađe od sebe, čak i dok se svađao sa svojim sinovima. „On the Corner“ je bio njegov pokušaj da sa njima provede vreme viseći na ćošku uz fanki gruv i onostrane harmonije. Ako nije uspeo, nije uspeo samo zato što svet još nije bio dorastao Milesu. Pitanje je da li je i danas.