recenzije

4.05.2011.

Mathias Eick – Skala (ECM)

Tri godine nakon hvaljenog debi izdanja “The Door”, trubač norveškog benda Jaga Jazzist nastavlja da piše istoriju savremenog skandinavskog džeza

MESTridesetdvogodišnji norvežanin Mathias Eick je široj publici najpoznatiji po angažmanu u elektro/džez/rok grupi Jaga Jazzist, dok ljubitelje džeza prvenstveno raduje njegova solo karijera.  Iako je do sada objavio samo jedan album pod svojim imenom (The Door iz 2008), sarađivao je sa mnogim respektabilnim muzičarima – Chick Corea, Manu Katche i norveški pop-superstar Thomas Dybdahl samo su neki od njih. Kada na to dodamo da ovaj momak pored trube, koja mu je osnovni instrument, podjednako dobro barata gitarom, basom, klavirom i vibrafonom, jasno vam je o kakvom se talentu radi.

Za razliku od Mathiasovog debi albuma koji mahom nije odstupao od oprobanog ECM recepta (sporo, minimalno i ambijentalno), na njegovoj drugoj zvaničnoj solo ploči, čujemo ga u nešto više up-tempo izdanju. To se posebno odnosi na kompoziciju Edinburgh, u kojoj bubanj i repetativni klavir Andreasa Ulvoa daju poletni ritam, preko koga Mathias prosipa melodične pasaže na trubi. Kada bismo melodičnost ove numere poredili sa ostalim ECM izdanjima, za nju bismo komotno mogli reći da je čist pop.

Jedna od karakteristika ovog albuma je što u njemu podjednako mogu uživati i džez puritanci, kao i oni koji su skloniji njegovim progresivnijim derivatima. Tako je naslovna balada odsvirana u stilu evropskog akustičnog džeza (Tomasz Stanko mi prvi pada na pamet), dok npr. ritam u pesmi Oslo asocira mnogo više na rok nego na džez, podsećajući na neke od manje eksperimentalnih Radiohead pesama. Kompozicija Joni je suptilna i nežna, baš onakva kakva je muzika Joni Mitchell, kojoj je Eick i posvetio ovu numeru. The Day After podseća na rane radove Jana Garbareka, dok za sporu June Eick kaže kako je njom želeo dočarati spokoj letnjeg dana.

Na albumu Skala svira osam muzičara, što je duplo više nego na Eickovom debi izdanju, a taj instrumentalni „napredak“ je očigledan u gotovo svakoj numeri. Jedna od najlepših promena je prisustvo Sidsel Walstad, harfistkinje norveškog nacionalnog orkestra (obratite pažnju na njeno nežno prebiranje po žicama harfe u June), kao i saksofoniste Torea Brunborga, koji je pekao zanat sa Buggejem Wasseltoftom, Patom Methenyjem i Kjetilom Bjorkestrandom.

Dok slušate ovaj album, ne možete se oteti utisku svestranosti Mathiasa Eicka. Ako sa Jagga Jazzist najčešće diže publiku na noge, sa Thomasom Dybdahlom nas tera da zviždimo melodične refrene, a na albumu The Door nas uspavljuje, onda nas na svom aktuelnom izdanju animira da pomalo radimo sve to.

Iako se i njegovoj trubi i dalje čuju neke prepoznatljive odlike skandinavskog džeza (sveprisutna atmosfera hladnoće), pomenutom mešavinom stilova ostavlja utisak da je ovom pločom napravio veliki korak napred. Daleko od toga da je Skala album koji pomera bilo kakve žanrovske granice, ali ako volite savremene džez albume koji poseduju stilsku raznovrsnost, melodičnost i kontrolisanu progresivnost, dobre su šanse da se zaljubite u ovu ploču.

 

 

Mathias Eick- truba, vibrafon, gitara, bas

Tore Brunborg – tenor saksofon

Andreas Ulvo – klavir

Morten Qvenild – sintisajzer

Audun Erlien – bas

Torstein Lofthus – bubanj

Gard Nilssen – bubanj

Sidsel Walstad – harfa



Оставите одговор

*


*