recenzije

26.11.2010.

Mary Halvorson Quintet – Saturn Sings (Firehouse 12)

Džez gitara za 21. vek

cover artAko ispratimo istoriju gitare u džezu, nakon čudesnog i jedinstvenog Djanga Reinhardta možemo napraviti grubu podelu na par osnovnih stilskih tendencija – jednu ćemo nazvati „Wes Montgomery školom“, a druga se vezuje za pirotehnička sola, fjužn eru i muzičare poput Johna McLaughlina, Pata Methenyja i Johna Scofielda. Naravno, tu je i kultni, posve unikatni britanski avangardista Derek Bailey, no njegov je uticaj na mlađe naraštaje džez gitarista ipak ostao ograničenog dometa.

Poslednjih godina, najviše simpatija kritike (uz već pomenute veterane) pobrao je Bill Frisell sa svojom sofisticiranom miksturom džeza, bluza, soula i amerikane, a među mladim snagama muzičar s afričkim zaleđem Lionel Loueke. Međutim, medijski konsenzus i hvalospevi gitaristkinji koja nedvosmisleno dolazi iz sveta avangardnog džeza prava su retkost i fenomen na koji treba obratiti pažnju.

Za tridesetogodišnju Mary Halvorson sam čuo pre pet godina, kada sam prvi put pohađao sveže ukinuti zagrebački N.O. Jazz Festival. Nakon odgledanog koncerta Dave Douglasovog Keystone Sexteta pazario sam kompilacijski festivalski CD, gde mi je za uho zapala kompozicija benda Trevor Dunn’s Trio Convulsant i neobičan gitarski ton Halvorsonove koji će mi se trajno urezati u mozak i srce. Nažalost, nisam bio u mogućnosti da odgledam nastup ove postave…

Sledeći susret sa stvaralaštvom mlade gitaristkinje dogodio se prošle godine kada sam čuo debitantski album njenog trija (John Hebert – kontrabas, Ches Smith – bubnjevi) Dragon’s Head (2008), malo remek-delo savremenog džeza. Sve što sam voleo u njenom zvuku sada je oplemenjeno vanrednim i nadasve zrelim aranžmanima, kompozicijama i improvizacijama.

Pravo je vreme da damo odgovor – šta je toliko zavodljivo u muzici Mary Halvorson? Prvo i najočiglednije je intenzivna upotreba vibrato pedale, kojom se proizvodi neobičan lelujavi ton tamo gde ga slušalac najmanje očekuje. Zatim, konstantna šetnja između „clean“ sola i metalskih rifova i distorzija, koji na džezerskim modelima gitare dobijaju potpuno novu dimenziju i šmek.

Sve bi ovo moglo ostati na nivou pirotehničkog trika (premda veoma sofisticiranog) da Mary Halvorson nema vanredni talenat za lepe melodije i aranžmane, koje kombinuje sa fri-džez improvizacijama tako da nijedna strana ne prevagne. Grupni učinak benda postavljen je na istu ravan sa gitarskim solo deonicama, tvoreći izraz koji je homogen koliko i kompleksan. Ukratko i bez ikakve nedoumice – Halvorsonova je originalna i kompletna umetnica!

Dve godine nakon izdanja Dragon’s Head, usledilo je proširenje trija – na albumu Saturn Sings tu su alt saksofonista Jon Irabagon (znamo ga iz urnebesne postave Mostly Other People Do The Killing) i trubač Jonathan Finalyson. Mary Halvorson u intervjuima objašnjava kako u poslednje vreme dosta sluša klasičan džez (izdvaja Art Blakey & The Jazz Messengers), te da su na njene nove numere uticali Clifford Brown, Archie Shepp, Sam Cooke, Robert Wyatt, Marvin Gaye…prava riznica uticaja s različitih strana svekolikog muzičkog spektra.

 

“Right Size Too Little” (No.12)

Ako uzmemo u obzir da je već i muzika trija bila itekako kompleksna, na prvu loptu se javlja bojazan da je mlada gitaristkinja ovoga puta zagrizla možda i preveliki zalogaj. Takav utisak potkrepljuju i prva slušanja novog albuma, gde se i istrenirano džezersko uho uz napor probija kroz gustu šumu raznovrsnih harmonija, koloplete duvačkih i gitarskih linija, slojevite aranžmane, tenzije između avangarde i nežnih melodija.

Džezerski kliše je da se upornost isplati, pa se i na Saturn Sings ova tvrdnja višestruko potvrđuje. Trio Halvorson-Hebert-Smith funkcioniše besprekorno i njihove zajedničke partiture ni u jednom trenutku nisu bile sporne (poslušati fenomenalnu Right Size Too Little (No.12), odsviranu bez Irabagona i Finalysona), no postavljalo se pitanje kako će se duvači uklopiti u izraz koji deluje toliko kompaktno da im asistencija sa strane ne deluje baš preko potrebnom.

No iskusni su sve to muzičari, iako im godine možda ne idu u prilog – Mary i družina znaju kada treba da se povuku u drugi plan i prepuste šou kolegama u prednjoj liniji. Duvačke deonice će još više pomeriti fokus ka sofisticiranom izrazu i melodiji, a naročito će nas Irabagon u više navrata prijatno iznenaditi, jer navikli smo na njegove neurotične zornovske paljbe u matičnom bendu. Sola koja je ovaj altista odsvirao u Moon Traps in Seven Rings (No.17) i Crack in The Sky (No.11) sušta su elegancija kakve se ne bi postideo ni Ernie Watts svirajući u Hadenovom Quartet Westu. Finalyson će dati širinu bendu solo-vatrometima u temi sa hispano šmekom Mile High , a pokazaće se valjanim saigračem i na ostatku materijala.

Mary Halvorson se, kao solista, ovde kreće u proverenim koordinatama. Sve što je valjalo na albumu Dragon’s Head i dalje je tu, samo što se – usled proširenja benda – fokus još više pomerio ka aranžmanima i duvačkoj sekciji. Kao velikom fanu njene svirke ipak se više radujem triju nego kvintetu, i deluje mi da je prerano krenula s ovako ambicioznom postavom, ali nema sumnje da je u najvećem delu albuma uspešno odgovorila novopostavljenim izazovima.

Američkoj gitaristkinji je svega 30 godina, pa je njena stvaralačka zrelost potpuno fascinantna. Zamišljajući šta nas sve čeka u njenoj daljoj karijeri, mogu da osetim samo najdublje poštovanje i uzbuđenje pred novim, svetlim stranicama džez istorije.

 

Mary Halvorson – gitara

John Hebert – kontrabas

Ches Smith – bubnjevi

Jon Irabagon – alt saksofon

Jonathan Finalyson – truba



Jedan komentar "Mary Halvorson Quintet – Saturn Sings (Firehouse 12)"

  1. jelen каже:

    obozavam njene gigantske songove i razdrljene i kakofone soloe… ribo & ny co. vise nisu toliko usamljeni ;)))))

Оставите одговор

*


*

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.