recenzije

10.06.2013.

Marius Neset: Birds (Edition Records)

Ako sam pre par godina neobjašnjivo zanemario senzacionalni liderski debi Mariusa Neseta “Golden Xplosion”, izvesno je da će se njegovo ovogodišnje čedo “Birds” naći u mom Top 5 izboru izdanja za 2013. godinu

 

Česte paralele sa Janom Garbarekom, gde Neset čak  figurira  kao potencijalno najveće norveško džez ime još od legendarnog saksofoniste,  ipak, ne piju vodu na nivou forme. Michael Brecker je taj sa kojim je Neseta lakše porediti, kako zbog fantastične tehnike, tako i zbog  tipičnih ekspresivnih kontura prilikom fraziranja. No, kao što su Chris Potter ili Donny McCaslin breckerovski pristup najpre preuzeli, te ga zatim i razvili u sopstveni stil, Neset sa svojih 28 sada već svira u jedinstvenom maniru, koji među brojnim individualnim karakteristikama posebno istiše visok nivo inteligencije i neodoljivi humor. A može se otići i toliko daleko, i reći da Norvežanin svojim novim albumom čak i nadmašuje svoga uzora u njegovom najambicioznijem orkestriranom poduhvatu  – ploči “Wide Angles”.

Visokoj veštini orkestracije, ali i uvrnutom i hladnom muzičkom humoru, Neset se učio od najboljih. Prvi među njima je multiinstrumentalista i progresivni um Django Bates, u čijem je big-bandu sticao dragocena znanja i iskustva snalaženja u obimnim postavkama. I ako je Bates na “Golden Xplosion” u kombo postavci pomogao i svirački za dirkama, na “Birds” Neset ostaje konačno sam, ali sa istim jezgrom sastavljenim od članova benda Phronesis (na klaviru je sad i Ivo Naime). Međutim, ovde ga proširuje trubom, trombonom, harmonikom, francuskom hornom i flautom.

 

 

Jasno je da je “Birds“ prilično delikatnija ploča od „Golden Xplosion“. Ako je prvenac i mogao biti zicer za kritiku mentaliteta koji neguje “više-brže-duže“ filozofiju, „Birds“ je produkat jedne čiste, nemirne fantazije. I on, iako u svom najvećem delu iskomponovan, živi upravo od spontanosti improvizacije njenih aktera. Tranzicija sa mišićavog post-bapa na skandinavske folklorne motive, i kolorature koje jasno potiču iz klasične muzike,  ipak nije toliko nagla – osim ako se previdi duetski album iz 2012. “Neck of the Woods” sa tubistom Danielom Herskedalom, pločom koja je predstavila i suptilnu stranu Nesetove persone.

Upravo iz takvog raspoloženja se i razvija uvodna kompozicija “Birds”, koja uzbudljivom međuigrom harmonike, vibrafona i trube gradi uvertiru za Nesetov eksplozivni solo pri kraju komada. Nekome će se učiniti da je ovde Piazzola sreo Zappu, nekome će zaličiti na ambicioznost Djanga Batesa, ali ipak je jasno da je Neset na tragu sopstvenog inovativnog stila u orkestriranju. Trominutni predah “Reprise” samo je uvertira u udaračku “Boxing”, koja sasvim odgovarajuće počinje ratobornim saksofonskim motivom, koji uz komentatore i udarce gonga kreće u boj sa vibrafonom, basom i bubnjem u razmeni kompleksnih ritmičkih i melodijskih skica, a i završava se naravno – nemilosrdnim nokautom.

Ako sam pre par godina posle beogradskog koncerta Phronesisa bio i malo neprijatan, sada moram priznati da je njihov doprinos izvrsnosti ove ploče nemerljiv. Da li je to zbog kompozitorskog talenta samog Neseta koji je jasno rasporedio uloge, ili posebne inspiranosti materijalom od strane Høibyja, Egera i Naemea, ostaće nedoumica. Tek, ponajveće zasluge idu upravo na konto i onomad najviše kritikovanog finskog pijaniste, koji svoj štedljivi, bezmalo introverntni stil savršeno inkorporira u konačnu atmosferu albuma. Izvrstan primer je višedelna “Portuguese Windmill”,  a posebno  “Sacred Universe” (sa dvominutnim delikatnim klavirskim solo uvodom) koje se simultano razvijaju u više pravaca, održavajući kod slušaoca neprekidnu pažnju i ostavljajući ga katkad prijatno dezorijentisanog.

 

 

Nesetova sestra, flautiskinja Ingrid, igra bitnu prateću ulogu u aranžmanskim reženjima tokom dobrog dela albuma, ali u živahnoj folk minijaturi “Spring Dance” dobija i priliku da u međuigri s Mariusom pokaže deo svog individualnog talenta. Kao i na “Fields of Clubs”,  o ova, ako ništa, ono u glavnoj temi, najviže naginje ka mejnstrim obrascima; no ovde centralnu ulogu preuzima  na ovoj ploči jako raspoloženi vibrafonista Jim Hart.

Album se zatvara – fanfarama. Tako se i zove završni komad koji donosi atmosferu uličnih karnevalskih marševa, aranžiran tako da se na kraju ipak pretvara u impresionističke izlive svakog od pojedinaca duvačkog orkestra, među kojima je i Nesetov stari poznanik Herskedal na tubi.

Ako je “Golden Xplosion” označio dolazak jako ozbiljnog igrača na džez scenu, “Birds” nedvosmisleno ukazuje na to da ćemo se od Neseta tek naslušati pravih stvari. Dovodeći ove godine zvezdu u vrtoglavom usponu, Nišville pokazuje da i pored konstantnih primedbi koje pljušte (opravdano ili ne) svake godine po raznim osnovama, ipak ima njuh da oseti krupne stvari koje izranjaju na horizontu.

 

 

Spisak numera: Birds; Reprise; Boxing; Portuguese Windmill; Spring Dance; Field of Clubs; The Place of Welcome; Introduction to Sacred Universe; Sacred Universe; Math of Mars; Fanfare.

Muzičari: Marius Neset – saksofoni; Ivo Neame – klavir; Jim Hart – vibrafon; Jasper Høiby – kontrabas; Anton Eger – bubnjevi; Ingrid Neset – flauta, pikolo flauta; Daniel Herskedal – tuba; Bjarke Mogensen – harmonika; Tobias Wiklund – truba; Ronny Farsund – truba; Peter Jensen – trombon; Lasse Mauritzen – francuska horna.

 

Tagovi: , , , , , , , , , , , , , ,



Jedan komentar "Marius Neset: Birds (Edition Records)"

  1. Dragan каже:

    Moram priznati da jako interesantno zvuči. Moraću „Ptice “ dobro da preslušam.

Оставите одговор

*


*