retro

28.06.2013.

Marion Brown: Afternoon of a Georgia Faun (ECM, 1970)

Kako je fri-džez prestao da nam se unosi u lice i naučio da zavodi

 

U vreme kada je fri-džez blickrigom osvajao teritorije i pokoravao nacije, neki muzičari prirodno su zauzimali pozicije vojskovođa i u ratničkom zanosu predvodili svoje trupe u jurišu, a neki su bili tek lojalni vojnici što kidišu na neprijateljske bajonete iz ljubavi i ubeđenja. Koliko god da je fri-džez bio blizak antiautoritarnim idejama levice i prsio se da ruši oveštale hijerarhije koje su nas do svega ovoga i dovele, toliko je i nesumnjivo da je bio baziran na liderskoj harizmi i autoritetu prebrojive selekcije autora i predvodnika. „Afternoon of a Georgia Faun“ je priča o tome šta je bilo posle prvog rata, kada su mnogi oficiri već izginuli, a veterani bez čina počeli da zauzimaju njihova mesta.

Stavimo stvari u perspektivu: Marion Brown je svirao alt saksofon na tako prelomnim albumima kakvi su bili „Fire Music“ Archieja Sheppa ili „Ascension“ Johna Coltranea. Već i ova informacija mnogo govori: morate biti veoma ubeđeni u svoje sviračke kvalitete da biste pristali da sparingujete sa dvojicom od najvećih saksofonista svog vremena na pločama koje su menjale sve. Pakleni, iznurujući ritam Sheppovog albuma na stranu, može se argumentovati da je „Ascension“ bio ploča koja je fri-džezu dala spiritualnu i, zašto da ne, mističku dimenziju koja je nedostajala Colemanovom programski naslovljenom projektu od pre pet godina. Uostalom, Coltraneovi su religijski motivi bili dobro poznati i jasno je da autor njegovog formata ne bi album nazvao „Uspenje“ bez dobrog razloga.

Brown je bio jedan od ljudi koji su Coltraneu pomogli da realizuje viziju opojne slobode i kreira saundtrek za proces tog, pre svega spiritualnog oslobađanja. „Ascension“ je bio bučna ploča, još bučnija i besnija od Sheppovog albuma iz prethodne godine. Brown, bivši vojnik, diplomirani muzičar i pouzdani igrač na njujorškoj fri-džez sceni j, da bi pronašao sopstveni glas, morao da se odseli u Pariz. Kada se vratio tri godine kasnije, opčinjen impresionizmom i sa temeljnim poznavanjem muzike Erica Satieja, ali i novopronađenim interesovanjem za afričku muziku, posvetio se profesuri, ali, što je za nas mnogo važnije, snimio i jedan od najrevolucionarnijih fri-džez albuma svog vremena.

 

 

Iako je nastavio da aktivno komponuje i snima još dve decenije, teško je opovrgnuti tvrdnju da je „Afternoon of a Georgia Faun“ najvažniji Brownov album, naprosto zato što je njime Brown autor potpuno zasenio Browna muzičara, paradoksalno upravo time što je odbacio ideju o ključnoj liderskoj figuri i fiksiranoj formi kojoj će muzika morati da se prilagodi. Aludirajući naslovom na Malarmeovu poemu, ali i na njome inspirisanu Debussyjevu kompoziciju, Brown će svoju impresionističku ambiciju jasno staviti u prvi plan.

Ali „Afternoon of a Georgia Faun“ ne zvuči ni malo kao Debussy. Niti kao Satie, kad smo već kod toga. Ovo je crna muzika, odsvirana od strane nekih od najcrnjih muzičara koje je scena u ono vreme imala da ponudi – računajući tu i belca italijanskog porekla Chicka Coreau – sudar afričkih stilizacija, evropske avangarde i potpuno ličnog Brownovog shvatanja impresionizma. I zvučala je potpuno nezemaljski revolucionarno.

Naravno, bilo je već u to vreme albuma koji su razarali ionako labave forme fri-džeza, od Taylorovih hardcore okršaja preko AACM-ovog postmodernog teatra pa do Sandersovih afronautskih fantazija, međutim Brownov album nije bio ni nalik ičemu pobrojanom. U dve dugačke kompozicije (17 i 18 minuta) Brown će svojim muzičarima zadati gotovo potpuno kontraintuitivan zadatak stvaranja muzike koja programski ignoriše gotovo sve do tada vezivano za estetiku i ideologiju fri-džeza.

Naslovna kompozicija otvara se višeminutnim poigravanjem sa sitnim udaraljkama i zviždanjem, krećući se oko slušaoca kao da ga namerno ignoriše, neusmerena, neužurbana, takoreći diletantska, a opet potpuno ubeđena u svoju ispravnost. „Afternoon of a Georgia Faun“ je muzika lišena ritma, tema, harmonija, ali i jasno hijerarhijske logike improvizovanja koja je do tada bila gotovo neprikosnovena u fri-džezu. Ova kompozicija nema lidera, nema centralnu ideju, ni političku ni estetsku. Ključno, ona nema ratničku, testosteronsku energiju new thinga.

 

 

Ako je fri džez do tog momenta bio gotovo uniformno muška muzika, jasno struktuirana u terminima sukoba i prevladavanja, Brown je jednim potezom prebrisao deset godina prakse i kreirao kompoziciju koja ne leti unapred sa podignutim kopljem, već se kreće u svim pravcima odjednom, kroz udaljene dozive alt saksofona, prebiranje po utrobi klavira, Coreaina putovanja kroz skale koja prate ženski glasovi i sablasni duvački instrumenti. Anthony Braxton će dve i po decenije kasnije svoju muziku označavati terminom „ghost trance“ i objašnjavati koju slobodu ona omogućava muzičarima u bendu, ali koreni ove filozofije su upravo na „Afternoon of a Georgia Faun“ gde Brown, Braxton i Bennie Maupin prolaze kroz zastrašujuću količinu duvaljki i udaraljki da bi slušaoca potpuno preselili u onostrano.

Brownova želja je bila da kreira muziku u kojoj se muzičari neće čuti, u kojoj će i nemuzičari moći da jednako učestvuju i za razliku od mnogih sličnih napora (pre svega) evropskih improvizatora i ideologa (poput Corneliusa Cardewa, recimo), negova muzika je uspela da potpuno očuva sponu sa tradicijom baš dok joj je najdrskije prkosila – nešto što se da uporediti jedino možda sa onime što je u to vreme radio Sun Ra.

Druga kompozicija, „Djinji’s Corner“ je još impresivniji grupni napor koga otvara nekoliko sekundi fri-džez gruva, samo da bi se ponovo vratila slobodnoj improvizaciji. No, Brown nije imao satirične ambicije koje će nekoliko godina kasnije tako uspešno plasirati John Zorn i njegova generacija muzičara.Djinji’s Corner“ se autoritativno razvija u kompleksnu, poletnu, mišićavu fri-džez vožnju ne napuštajući ni jednog trenutka svoje programske principe: ovde nema agresivnosti, nema gaženja po volumenu da bi se stvorio utisak snage, nema ekspresionističke glume.

Svo jedanaestoro muzičara na albumu su kao jedan dok pažljivo slušaju neprebrojne perkusije, pijanističke izlete, vokalne akrobacije, duvače koji se jure oko nezapisivog ritma Andrewa Cyrillea, a Brownova muzika obara na pod moćnom ujedinjenom vizijom i bogatstvom zvuka. Ovakvi albumi se više ne snimaju, a ako se i snimaju,  ECM ih više ne izdaje.

 

 

Spisak numera:  Afternoon of a Georgia Faun; Djinji’s Corner.

Muzičari: Marion Brown — alt saksofon, zomari, udaraljke; Anthony Braxton — alt saksofon, sopran saksofon, klarinet, kontrabas klarinet, pikolo oboa, flauta, udaraljke; Bennie Maupin — tenor saksofon, alt flaut, bas klarinet, žir, zvona, drvena flauta, udaraljke; Jeanne Lee — glas, udaraljke; Gayle Palmore — glas, klavir, udaraljke; Chick Corea — klavir, zvona, gong, udaraljke; Jack Gregg — bas, udaraljke; Andrew Cyrille — udaraljke; Larry Curtis — udaraljke (2); William Green — udaraljke (2); Billy Malone — afrički bubnjevi (2).

 

Tagovi: , , , , , , , , , , , , , ,



Komentara 8 : "Marion Brown: Afternoon of a Georgia Faun (ECM, 1970)"

  1. jelen каже:

    ne bih da duzim i sve, ali mi upada u ochi kako smiljanic natezhe tezu da je free jazz do 1970. god, i pomenute mestralne ploche velikog genija, svojim najboljim delom bio „ratnicka, testoteronska, mushkim principom nabijena, agresivna“ buka, buka i samo buka…!!! i josh malo buke…. posoljen, garniran i zachinjen bukom…. a bes?! ok, onda, buka i bes….!

    zvuchi cudno da takav poznavalac free jazza redukuje stvari iskljucivo na ravan buke, ali ok, svi imamo svoj duboki petak… 😉

    da se vratimo na buku…

    pomenuta teza se mozhe nategnuti zato shto „buka“ (u odsustvu boljeg termina), zaista, jeste jedan od aspekata free jazza, ako nista drugo ono u tehnicko-strukturalnom smislu (i verovatno u josh nekoliko drugih)…. ali problem je shto se ta teza natezhe do te mere da chitav argumentativni niz ovoga txta zavisi od te buke… a taj argumentativni niz je, mora se priznati, lepo iznet, i na kraju poentira jednim lepim, elegantnim reshenjem…

    medjutim, ako, recimo, samo malo razmislimo o toj krajnje buchnoj tezi, nekako nam upada u ochi da 1970. god, ipak, nije 1960., i da je do te 1970. god snimljeno jako puno free jazza… i to free jazza koji nije nikoga plashio bukom, niti je jurishao na babe u bundama koje su doshle na dixilend… da nabrajam?!

    e sad, da li je buchno da pitam da ako se ta „tresh metal“ teza o redukovanju free jazza iskljucivo na buku (i bes i jurish), izduva i pukne, da li, onda, i chitav argumentativni niz pada u vodu zajedno sa tim lepim elegantnim reshenjem u bundi?

    ja lichno mislim da ne, jer marion brown je marion brown i georgia faun je georgia faun, …ali u najmanju ruku nekako buchno zvuchi…

    ;))))))

  2. Meho Krljic каже:

    Ne znam sad da li je pristojno da odgovaram, ali naravno da se u tekstu trudim da tezu kako je sav new thing/ free jazz bio BUKA relativizujem govoreći u terminima kao što su „gotovo“ itd. plus dajem primere suprotnog pristupa kao što je AACM. Ali da Brownov album jeste neka vrsta jasne razdelnice između liderske muzike zasnovane na jasnom usmerenju i počesto jasnom ritmičkom diktatu i neke druge muzike koja je manje usmerena i ne bavi se toliko ritmom, jeste.

    1. jelen каже:

      pa dobro, ja nisam stekao takav utisak, da pravis distinkciju te vrste… moguce je da je zbog toga sto mi se i ranije ucinilo tu i tamo da free jazz dozivljash i prozivljavash prvenstveno kroz spektar buke… dakle, ne jedino, ali mi se chini da ti se ponekad omakne i da dekodirash free jazz najvecim delom preko tog kljucha… mozhda sam, delimichno, zakasnio sa komentarom koju recenziju ;))) trebalo je ranije da protestiram oko tog detalja ;)))

      ali opet, bez obzira sto je georgia faun stvarno jedna od biblijskih chaplo freeja, i shto je txt u novinarskom smislu odlichan, nisam siguran da se slazhem sa mishljenjem da se free do 1970. moze svesti na logiku jedne linije… mislim, kolmen, shep, ajler, kasni koltrejn, aeoc, vrhushka aacm, brax, dolfi, tejlor, broc, hauard, rajt, sunra, i gomila drugih… se toliko razlikuju u elementarnim postavkama svoje svirke da se cesto moze pre govoriti o 15 razlicitih ideoloshkih modela nego o zajednichkom imenitelju… mislim diversiti u freeju je toliki da se linija koju pominjesh zaista teshko povlachi… po meni, gotovo nemoguce…. naravno, istorijski kontext i muzeifikacija su zahtevali da se fakk-ap i sunovrat dotadashnjih obrazaca nekako smesti, ushanchi i objasni kroz zahnrovsku distinkciju, free jazz, odustvo dotadashnjih neprikosnovenih harmonijskih i melodijskih sistema, ovo-ono…

      uostalom, principi koji su u georgia faun dominantan ideoloski obazac i obrazac svirke su nekoliko godina ranije uvedeni od starne npr. aeoc… tako da se moze braniti i teza da je ono sto je bio funkcionalan detalj aeoc i aacm kolazhne svirke, kasnije hiperbolizovano od strane browna i sprovedeno u jedno novo ruho u georgia faun… time ne umanjujem grandioznost ploche ili samog browna!!! hell no, georgia i marion su pillars of free jazz, u to nema sumnje….!!!

      htedoh samo da ukazhem na chvorove txta i ne, po meni, polemichka mesta…. greetings herr smiljanic

      ;)))

  3. bojan djordjevic каже:

    Zanimljiva diskusija na levici.
    Buka i bes, za publiku urnebes i stres.
    Kako free jazz moze biti buka, kad tako
    umilno zvuci i Coltrane i Fred Van Hove,
    Irene Schweizer i Andrew Cyrille.
    Buka to je Borbetoumagus, rani Merzbow
    (odlicna buka u svakom slucaju),
    ali oni nisu free jazz.
    Uostalom, recenzija je odlicna, bilo bi lepo
    da i jelen krene da pise, jer stofa ima, a
    urednik ce to pozdraviti, kao i svi citaoci
    jazzina

  4. џез делија каже:

    Најлакше је критиковати. Бука, бес, јуриш, или шта већ, ма видило се из авиона шта је писац хтио рећи.

    Мехо, Урош … или како већ, је најбољи новинар на џезину и само због њега долазим на ову страницу. Сви најбољи текстови на овом сајту су његови а машала има их доста.

    Уроше, држи се …

    Твоји верни навијачи са севера!
    Оле, оле …

  5. sluško kid каже:

    Malo-puno o Coltraneovoj spiritualnosti sa strane Parkera http://www.pointofdeparture.org/PoD9/PoD9EvanParker2.html

  6. Meho Krljic каже:

    Jelen nije u krivu u smislu da se u mojoj glavi fri džez šezdesetih godina prevashodno identifikuje kroz ekspresivnost, dakle ne nužno „buku“ ili volumen, ali definitivno kroz naglašenu ekspresiju, dakle svirku jakih gestova, koja se manje bavi grupnim radom ka zajedničkom cilju a više individualnim izrazima koji se kreću unutar zajedničkog (ideološkog) prostora. A unutar tog prostora bez obzira na jasne egalitarističke tendencije, veoma često, da ne kažem po pravilu, se izdvajaju lideri. Ponovo, ne neko ko nameće svoju viziju nego neko ko vodi primerom.

    Brownov album je u tom smislu nova ponuda – relativno nova, jer svakako se mogu naći presedani – jer tu ne postoji (ili ga bar ja ne čujem) taj imperativ ekspresije, nemam utisak da muzičari pokušavaju da svoje JA oblikuju kroz zvuk, i ne postoji lider, već pre svega jedno nastojanje da se muzika stvori spontano, da zvuk komunicira sa zvukom pa kud nas put nanese.

    Sad, ovo su vrlo apstraktne stvari o kojima pričamo i naravno da ja nisam siguran da imam vokabular za to, ali ja čujem jasnu razliku između Afternoon of a Georgia Faun i bilo koje AACM/ AEOC ploče snimljene pre nje koju sam ja čuo. AEOC, kao i dobar deo ostatka čikaške muzike tog vremena je svakako bio manje, hm, bučan, od dobrog dela njujorške ponude i više se bavio struktuiranijim komponovanjem i gestovima suptilnije dinamike itd. ali ja sam tu i dalje čuo jasno usmerenje ka istom cilju itd. (Naravno sad agresivno generalizujem i mogu se naći brojni kontraprimeri), dok kod Browna čujem napuštanje ideje da treba da postoji usmerenje, jedan novi vid slobode i jedan novi vid improvizovanja koji se oslanja na impesionističke strategije daleko više nego recimo Koltrejn u svojim najimpresionističkijim momentima. Hoću reći, baš tu kolažnost AACM/AEOC ja ne čujem kod Browna, odnosno, kod njega kolaž nastaje spontano kao posledica odsustva lidera i propisanog smera pa mi je to novo.

  7. jelen каже:

    okej, fair enough, mogu da prihvatim „ekspresivistichku tezu“ o liderima…. chisto empirijski kad pogledamo prvih 20 diskografskih godina frija stvarno sve puca od kulta lichnosti, ali po mome to je druga pricha, da sad ne rastezhemo…

    ali ovo o ideoloshki heteronomnoj svirci, na jednoj strani, i postupnom determinizmu, na drugoj, jeste prilichno nategnuto u mojoj knjizi, aiko mi se svidja konstrukcija… ne znam kako skochimo sa inteligibilnog u sferu taktilnog, al skachemo… mislim da je kod „georgia faun“ pre rech o istoj stavri ali drugom tretmanu…. ;))))

    da predlozim magna carta: http://www.youtube.com/watch?v=YRjKlZiGHQI

    xxx

Оставите одговор

*


*