koncerti

22.03.2019.

Letra / Tone 2019: Muzike i slike

Drugo izdanje berlinskog festivala eksperimentalne muzike i grafičke umetnosti

Mesto: Radialsysten, Berlin / Datum: 8-10. mart 2019. / Foto: Camille Blake 

 

 

Deda mi je pričao da je jedan od većih događaja u muzici druge polovine dvadesetog veka predstavljao otklon kompozitora nove muzike od tradicionalnog načina muzičke notacije (i pripadajućih mu elemenata u vidu odgovarajućih znakova i teksta). Prema njegovoj priči, usled neefikasnosti i uopšte generalne nemogućnosti da u potpunosti izraze svoju muziku postojećim sistemom regulacije – u to vreme novajlije John Cage, Earle Brown, Christian Wolff i Morton Feldman, da navedemo samo neke – u svojim partiturama pribegavali su, svaki na svoj način, upotrebi najrazličitijih, netradicionalnih grafičkih simbola. Posledice novonastale muzičke prakse bile su ogromne:  ne samo da je ovo predstavljalo diskontinuitet u odnosu na vekovnu, skoro totalitarnu proceduru muzeifikacije muzike, već su se time problematizovali i osnovni postulati muzičkog dela, jer se ono sad, na primer, ne može čak ni uvek identično ponoviti.

I dok je u epohi moga dede grafička notacija legitimisala i mapirala avangardu, danas je, u najboljem slučaju, tek opšte mesto. Braxton i Zorn, na primer, ovu praksu gurnuli su do (i preko) ivice, a sve sa ciljem da se muzičari-izvođači oslobode rigidnih stega partitura i učine aktivnijim i kreativnijim delom svake kompozicije. Hvala im i slava im.

 

Primer grafičke partiture

 

Berlinski festival eksperimentalne muzike i grafičke umetnosti, Letra / Tone, zatičemo upravo u ovim nemirnim vodama. Hanno Leichtmann, kurator, inspirisan britanskim proizvođačem papirnih preslikača iz šezdesetih godina, Letrasetom, koncipirao je festival kao mesto susreta grafičke umetnosti i muzike: klaster intercionalnih dizajnera zadaje input u vidu grafičkih partitura muzičarima koji, potom, via kontrolisane improvizacije kontempliraju output. O konceptima ne vredi raspravljati, pevali su filozofi devetnaestog veka, ali čini se da je ovakva postavka stvari služila tek kao ornamentika prilikom pisanja projekta i konkurisanja za finansijsku podršku i sponzorstva institucija. Ali ostavimo cinizam po strani. Da li su ili ne grafički inputi dizajnera bitno uticali na strukturu i koncept nastupa muzičara, pitanje je za potonje. Međutim, jedno je sigurno, pomenuta konurbacija primenjene umetnosti i muzike bitno je umanjila prosek godina posetilaca, pa tako umesto uobičajenog pejzaža sačinjenog od sedih, mahom muških glava, ovom prilikom foaje Radialsystema krasile su i mlađe, modernije njuškice sa brnjicama i različitim svetonazorima. I toliko o tome.

 

Festival su otvorili Andrea Belfi i Jessica Ekomane, ili perkusije i elektronika; tačnije, sa jedne strane, otvoreno sviranje standardnog seta bubnjeva, prepuno poliritmika inspirisanih američkim minimalizmom, a preko puta, pasivan nojz i šetanje melodija uz/niz skale sa povremenim problematizovanjima ritmičkih struktura. Zanimljivo, ovde je bubanj postavljen u centar i tretiran kao melodijski instrument, ali bez vatrometa i preterane pirotehnike vokabulara, čak i kada se za to ukaže prostor. Jednostavno, Belfi, bivajući pragmatistom, nije bubnjar te sorte, i čovek od njega ne treba da očekuje previše rizika. Naime, njegova taktika je uvek podređena konačnom rezultatu, i ukupni utisak je upravo taj: i Belfi i Ekomane su se više trudili da ne pogreše previše nego da zaista pokušaju da stignu negde. Na kraju, nota bene, dok je pristojnost osobina koja je poželjna u ljudskim zajednicama, njoj mesto svakako nije prilikom izvođenja muzike. Najveći pijanista dvadesetog veka, Glenn Gould pravi je primer ovakve poželjne nepristojnosti i istinske hrabrosti. Biti pristojan u-sviranju znači biti nepristojan prema-muzici.

 

Andrea Belfi i Jessica Ekomane

 

I preostali koncerti prvog dana nisu daleko odmakli od anglo-američke pop sintagme „fillers but not the killers“. Štaviše, muzičari kao da su bili vođeni devizom da nekako treba ispuniti pedesetak minuta tišine a da pri tom ne kažete ama baš ništa.  Schneider TM, manje loš od dva katastrofalna, na „procesuiranoj gitari“ koju ne svira u tradicionalnom smislu već koristi isklučivo kao konzolu, zakačenoj na gotovo svaku pedalu koji možete danas da platite, bio je bez trunke ideje, žara i inventivnosti, glavni protagonista u epizodi „post-post-rok nojz trabunjanje i teške telesne posledice“. Na ovakvim koncertima dugogodišnje iskustvo posetioca koncerata zaista dolazi do izražaja jer čoveku se i više nego isplati sesti što bliže izlazu iz sale.

A onda možda najgori i najbesmisleniji nastup ovogodišnjeg Letra / Tone festivala: BLOTTER TRAX duo, sačinjen od festivalske Ibitza (čita se Ibitha, sic!) minimal boginje, Magde, i T.B. Arthura. Bez trunke sarkazma, žali bože modularni sint i sekvencer! U nekoj dalekoj budućnosti kada veštačka inteligencija konačno bude vladala ljudskom rasom, ovakvo tretiranje tehnologije i elektronskih uređaja smatraće se za zločin.

 

Schneider TM

 

Producentkinja elektronske muzike i cenjena berlinska DJ-ica španskih korena, JASSS, školski je primer muzičara koji dolaze iz klupske kulture. Treba se kloniti generalizacija, ali gotovo da na svima njima čovek može da namiriše vonj elementarnog nepoznavanja muzike, nezainteresovanost za bilo šta što pada deset metara od standardnog kurikuluma densflora. U skladu sa tim, osrednji nastup sakriven iza opštih mesta ambijentalne elektronike protkane neparnim bitovima i lepim željama (u vidu deplasiranih semplovanja džeza, trensa, indastrijal muzike). Da li usled pomenute generalne nezinteresovanosti i neinformisanosti, ali ono što prvo upada u oči jeste izuzetno klaustrofobična percepcija muzike, skučena na trijadu ritam-melodija-harmonija. Retko ko bi očekivao toliku količinu muzičke i performativne konzervativnosti iz toliko, navodno, nekonzervativnih krugova. Da sve ne mora da bude tako godinama već demonstrira Rabih Beaini, ali ko će to sve ispratiti i progutati.

Uz nastup Dieb 13 poslednjeg dana Letra / Tone, najbolji koncert ovogodišnjeg festivala odsvirala je Magda Mayas. Ovo i ne predstavlja posebno iznenađenje jer Mayas bez konkurencije trenutno svira najbolji preparirani klavir u Berlinu. Detaljnije, njena sintaksa počiva kako na spoljašnjim tako i na unutrašnjim delovima pripremljenog instrumenta. U prvom slučaju, virtuozna eksplozivnost, sposobna za najrazličitije polifonije i melodike, u drugom, brutalno tretiranje tekstura zvučnog kolaža uz pomoć tišine, čupanja i turpijanje žica, ubacivanja metalnih kuglica, zakivanje drvenih blokova filcanim maljicama, i šta sve ne. Izmučenu zver je u par momenata puštala da predahne prelazeći na Hohnerov klavinet/pianet duo, gde su brze promene tempa, proširene tehnike sviranja i specifično tretiranje timbra instrumenta i spacijalnosti imrovizacije obogatile paletu nojzom i par excellence elektroakustičkom muzikom. Magda Mayas je godinama već konstanta na berlinskoj improv sceni ali s obzirom na njene godine, stiče se utisak da najbolje od nje tek dolazi. Preporuka za organizatore u Srbiji.

 

Magda Mayas

 

Da citiramo jednog italijanskog kolegu, drugi dan je završen debelom blamažom Demdike Stare. Engleski duo je odavno rekao sve što je imao, tako da nije iznenađenje pokušaj manevra poslednjim albumom i skretanje iz okultnog u… nešto manje okultno a nešto više bljutavo. Takav bejaše i berlinski nastup, mutirane forme klupske muzike u svoj svojoj predvidivosti i monotonosti, već hiljadu puta ispričana priča. Ispostaviće se da ako danas želite stari Demdike Stare zvuk daleko bolja adresa od dua Canty / Whitaker je sjani britanski producent (balkanskih korena), Haxan Cloak.

Solo nastup Robyn Schulkowsky, američke perkusionistkinje, edukatora i večite nestašne devojčice zarobljene u telu bake, otvorio je zatvaranje festivala. Pod parolom „more is more… is more“, na binu je sleteo jedan od većih bubnjarskih setova koje su oči vašeg izveštača videle izvan sala filharmonija ili zombi scenografije Grand Parade na kanalu Pink. Nažalost, osim u slučaju ruskog maga perkusija, Vladimira Tarasova, ovakav pristup više odmaže nego što pomaže. Naime, upada u oči da teško da je bilo kome zaista neophodno toliko bakra i kalaja, te drvenih kutija i raznih membrana, osim ako niste pasionirani sakupljač sekundarnih sirovina na zadatku, ili pak muzičar koji ne zna šta bi tačno rekao u pedesetak minuta solo improvizacije pa se krije iza ovakve impozantne, blještave scenografije. Možda poređenje nije na mestu, ali čovek se u ovakvim životnim situacijama uvek seti Hana Benninka i njegovih nezaboravnih solo nastupa sa samo jednim snerom zaglavljenim između butina, jednom pamučnom krpom i jednim parom drvenih palica. Da li je u potonjem slučaju reč o reductio ad absurdum a u prvom horror vacui, procenite sami, ali teško da bilo čija muzička vizija i bubnjarske fraze ne bi mogle da kažu isto to (ako ne i više) i sa setom koji ne bi sadržao pedeset plus elemenata. Osim, naravno, ako niste nestašni devojčurak od sedamdeset i nešto godina. U tom slučaju, ništa.

 

Robyn Schulkowsky

 

Dieb 13, alias Dieter Bohlen alias Echelon, alias Bot, alias Takeshi Fumimoto, a ustvari Dieter Kovačič, avangardni muzičar poreklom iz Slovenije i stacioniran u Beču, razbucao je poslednji dan i fantastičnim nastupom opravdao cimanje svih posetilaca koji su se uprkos biblijskom potopu nekako obreli na festivalu. U muziku je uskočio kao di-džej sredinom devedesetih na rastućem talasu bečke improv scene, ubrzo se obreo i u Kurzmannovom orkestru 33 1/3, da bi nedugo posle toga pod raznim pseudonimima delio binu i sa Otomom Yoshihideom, Merzbowom i John Butcherom. Prva izdanja objavio je manipulišući isključivo kasetofone i gramofone i ključna je figura na evropskoj sceni muzičkih ludaka čiji instrumentarij pored pomenutih čine i kompakt diskovi, hard diskovi i IP protokoli. Da stavimo stvari u perspektivu, legenda kaže da je za svoje prvo solo izdanje remiksovao kompletan muzički sadržaj jednog muzičkog festivala.

 

Dieb 13

 

U Berlinu se predstavio u svoj svojoj snazi, iza tri gramofona i miksete, zatrpan vinilima, svirajući svoju sumanutu simfoniju kakofonije, haosa i buke. Neverovatno je koliko samo iznenađenja Dieb 13 uspe da sakrije unutar kulisa naizgled monolitne strukture. Prepun dinamičkih skokova u nepoznato, humora, oniričkih pražnjenja i soničnih amoka, nikada dosadan i apsolutno nepredvidiv. Definitivno jedan od najboljih nastupa ove godine, osim, ako ga put uskoro ne nanese u Beograd. Tamo bi, gotovo sigurno, bilo duplo bolje.

Fetival je zatvorio ekscentrični finski jurodiv i vlasnik barem jednog roze odela previše, Jimmy Tenor, uz pratnju Nefertyti. Klasično „tenorovanje“, da se tako izrazimo, ovaj put u mild pikantnoj kombinaciji flaute, hardvera, modularnog sinta i glupiranja na mikseti. O gospodinu znamo skoro sve i skoro sve priče smo već čuli, tako da bez iznenađenja skliznusmo nazad u noć, jebenu kišu i sneg.

 

Jimi Tenor i Nefertyti

 

Tagovi: , ,



Оставите одговор

*


*