By 
Objavljivanjem ovog izdanja pijanista obeležava četiri decenije od izlaska solo albuma “Facing You”, kada je započela njegova duga i plodna saradnja sa produkcijom ECM. “Rio” je Jarretov 12. koncertni solo album, sa 15. delova uobičajeno obeleženih samo brojevima, u ukupnom trajanju od 90 minuta.
Za ovo ostvarenje je vezano bar tri kurioziteta. Prvo iznenađenje dočekaće vas čim vam CD dođe pod ruku, sa omotom na kom se razlivaju nijanse žute, narandžaste i crvene farbe – što je okrepljujuća novotarija i u katalogu ECM, i u delu švajcarskog slikara Mayo Buchera, čestog saradnika kuće. Drugo predstavlja rekordno kratki rok između snimanja i objavljivanja albuma – samo nekoliko meseci. Treći kuriozitet je da je u spisak gradova u kojima su snimljeni Jarretovi solo koncerti prvi put ušao grad sa južne zemljine hemisfere, izvan bogatog trojstva SAD-Evropa-Japan (Bremen/Lozana, Keln, Bregenc/Minhen, Pariz, Beč, Milano, Njujork, Pariz/London, tri zapisa iz Japana), ali i potencijalno izuzetno veliko tržište.
„Sve što sam odsvirao u Riju bilo je improvizovano. Ne postoji put kojim bih došao na isto muzičko mesto drugi put, čak ni druga zemlja, dvorana, publika niti drugo veče“, tvrdi Jarrett. Kao jedan od izvođača koji su spontanu improvizaciju odavno doveli do savršenstva i na najbolji način promovisali daleko izvan ortodoksnog džez jezgra, tako nešto nije morao da nam kaže, bilo bi čudno da je radikalno promenio kurs. Ali, preslušavajući album teško mogu da poverujem da je nekoliko kritičnih delova (3, 5, 8, 14), sa snažnije postavljenim melodijama i harmonskim konceptom (gotovo do nivoa pop pesme, za šta je najbolji test ako već posle nekoliko slušanja možete da ih pevušite), baš smislio te noći. Zato mislim da je ova izjava izlišna – ne zanima me da li je muzičar uvežbao svoju spontanu improvizaciju kod kuće, već da li mi muzika prija ili ne prija. Bajke o spontanom ostavimo naivnima!
Boja omota je u skladu sa muzikom. Dok je prethodni album „Testament“ bio jedan od najmračnijih i najzatvorenijih, oslikavajući životnu dramu kroz koju je pijanista prolazio (razvod), „Rio“ je jedan od najsvetlijih i najpitkijih, sa raznovrsnim ukusima u domenu džeza, savremene klasike i pop filozofije.
Sa monkovskim angularnim melodijsko/harmonskim pristupom i ceciltaylorovskim atonalnim preludiranjem, devetominutna „Part 1“ je ubedljivo najteža, kao svojevrsan test za publiku – ako ostanete živi posle prvog nivoa, bez mnogo muke ćete stići do 15-og. Sličnu fri formu ima još i „Part 10“, ali ona, bivajući ugnježđena između „Part 9“, koja bi mogla da bude predložak za neku TV seriju, i jeftinog bugi-bluza „Part 11“, stoji između njih kao okrepljujući eksces.
Inspiracije impresionističkom i savremenom klasikom su prisutne u delovima 2, 4, 12 i 13. Usput „Part 4“ neobično podseća na standard „As Time Go By“, a početak „Part 13“ na Rodrigov „Concierto de Aranjuez“ – nije isto, i ne smeta što izaziva ove asocijacije. Najviše zadovoljstva pričinile su mi „Part 7“ i „Part 15“, dokazujući da je Jarrett najjači kada se lati romantičnih balada, sa lepim harmonijama, majstorski odmeravajući jačinu pojedinih nota.
Nažalost, ton je daleko od odmerenog na nekih 30% albuma. Ponekad vam se učini kao da sekirom zabija po klaviru, ili da klavir svira početnik (8, 11), a ne Keith Jarrett. Ruku na srce, toga nije lišen ni čuveni “The Köln Concert”, ali džez klavir se ipak pomakao od sredine 70-ih – zahvaljujući novom romantizmu Mehldaua i njegovih vršnjaka. Zanimljivo je da “obrada sikiricom” najčešće prati pomenuti “pop” deo albuma (delovi 2, 5, 14). Njena upotreba u “Part 6” – koja ima senzibilitet bluzerskih zatvorskih pesama ili indijanskih mantri – dobija pravu svrhu, kao otkucavanje sudbine.
Ne treba sumnjati da će “Rio” ponoviti uspeh prethodnih Jarrettovih solo albuma. Njegovi sledbenici su izuzetno verni, i njihov broj se vremenom uvećava. Što se mene tiče, koristeći prednosti digitalnih uređaja, lako mogu da proberem 50-ak minuta po mom ukusu, ne mareći za ono što mi ne prija. Pitam se samo da li bi umetnik takvim potezom bio oduševljen?
Keith Jarrett – klavir
By 
Vojo, po običaju si izlomio.
Svaka čast!
Sinoć sam preslušao Jarrettov album, i moram reći da mi se na prvo slušanje dopao. Za neke detaljnije analize moraću još nekoliko puta da čujem. Ali jedno je sigurno Jarrett je fantastičan pianista i jedan od najvećih u istoriji jazza. Moram reći da meni mnogo više prijaju njegovi solo albumi, nego sa bendom. Nekako mi deluje da je njegove ideje teško ispratiti, pa bend deluje malo ne povezan sa njegovom svirkom. Za razliku od njega recimo Hiromi Uehara i Michel Camilo podjednako dobro mi deluju i solo i u bendu. I nakraju Vojo red je da sledeće godine vidimo u Srbiji bar nekog od po meni tri najveća svetska jazz pianista, koje sam pomenuo, jer nikada do sada nisu nastupali u našoj zemlji. Znam da na tome radiš i nadam se da ćeš uspeti u tome.
da, vojo, bash si ga izlomio…!!!
;))))
'Miles was a medium,a transformer,a touchstone,a magnetic field.No matter how much 'noise' there was around him,Miles alwayscame from silence,the notes existing in a purity all their own (the opposite of a vacuum,which is most of minimalism).Miles proved the impotency of the -technicians-,the potency of pure desire.
We are now left with a large hole in which every improviser should (must) question his/her purity of desire,for without a touchstone there is no reflective surface.This is why touchstones are so important,and also shows that in every age we need touchstones to keep the path illuminated enough that we don't forget it is there (because we are so enamored of -our- ability).Miles never forgot the music,we will never forget Miles…'
Džeret o Majlsu Dejvisu,mislim da je time sve rečeno…
Povodom ovog txta otvorio sam svoju emisiju na Radio 808 – Slušna obmana – selekcijom kompozicija u čemu mi je pomogao upravo Pantić; „Vojo, izvini…“
Napravio sam selekciju materijala, i to na sljedeći način:
1. X
2. XV
3. VI
4. IX
5. XII
6. V.
7. I
8. XII
9. III.
10. II.
11. XIV.
I tu sam završio, neke sam čak izbacio, jer inače nisam veliki ljubitelj Jarretta… Ali, u ovom izboru, sjajna ploča! Emisija održana 20. 5. 2012.
Pantinjo mi je pomogao svojim tekstom… požrtvovnim, mogu reći da biće je uložen velik velik trud u savladavanju ovog dzez-moloha.