recenzije

18.06.2010.

Keith Jarrett & Charlie Haden – Jasmine (ECM)

Dvojica džez veterana su ponovo na okupu nakon 30 godina, i sudeći po tonovima ovog „afterhour“ albuma, još uvek imaju šta da kažu

Jasmine Kao što neka jela idu uz neka pića, a određena boja kravate ide uz određenu boju odela, tako i neki albumi pašu specifičnom delu dana, tj. noći. Naravno, ne može vam niko zabraniti da jedete čokoladnu tortu uz belo vino, nosite roze kušulju ispod plavog sakoa ili slušate Gymnopédies Erika Satieja u sred bela dana, u prostoriji punoj ljudi, ali je činjenica da su male šanse da ćete uživati celim bićem u nekoj od pomenutih aktivnosti – jer to prosto ne ide jedno sa drugim.

Ne isključujem potpuno mogućnost da će neko uživati u ploči Jasmine u sred julskog sunca među gradskom vrevom (ima ljudi koji na isto parče hleba mažu majonez i džem), ali njen pun sjaj najlakše je doživeti u gluvo doba noći, tamo negde između 2 i 6h kada spavaju svi oni zbog kojih se vi osećate baš onako kako se osećate i zbog čega vam tako prijaju nežni zvuci Jarrettovog klavira i Hadenovog kontrabasa.

Ovo je prva saradnja dvojice starih znanaca u poslednjih 30 godina – tačno toliko je prošlo od raspuštanja Jerrettovog American Quarteta, kog su pored njih dvojice činili Dewey Redman i Paul Motian. Naime, njih dvojica su se ponovo srela 2007. godine, kada je režiser i scenarista Reto Cadduf pozvao Jarretta da učestvuje u snimanju dokumentarca Rambling Boy koji govori o Hadenovom životu. Posle tog snimanja, Jarrett je pozvao Hadena u svoju kuću i nakon par sati razgovora i pokoje čaše vina, palo im je na pamet da odsviraju par standarda zajedno, u ime starih dobrih vremena. Treba li naglašavati da se ova svirka dešavala između ponoći i jutra?

Taj sešn im se toliko dopao, da su rešili da ga snime, bez nekog plana kada i da li će ga objaviti, pošto su njih dvojica (Jarrett posebno) ipak muzičari koji preferiraju originalne kompozicije u odnosu na obrade. Ponajviše zahvaljujući ljudima iz kuće ECM, tih desetak standarda su ugledali svetlost dana 2010. godine i to tačno na Jerretov rođendan 8. maja.

Nema na ploči Jasmine nekih prevelikih iznenađenja ili kalkulisanja. Ovde čujemo dvojicu zrelih muzičara koji uživaju u prijateljskom sviranju, nakon mnogo decenija zaokupljenih nekim drugim projektima. Devetominutna Where Can I Go Without You (koju je nekad izvodila Peggy Lee) zvuči potpuno svedeno, naročito njena druga trećina u kojoj su klavir i bas ekstremno tihi, kao da ne žele da probude Jarrettove komšije (mada, koga probudi ijedan zvuk sa ove ploče, taj definitivno ima velike probleme sa snom).

Kabaretska tuga prisutna je u One Day I’ll Fly Away (originalno ju je snimila Randy Crawford 1980. godine), dok se u legendarnoj Body and Soul kao i u Goodbye and Don’t Ever Leave Me najviše mogu čuti improvizacije. Prvenstveno zbog Jarrettovih „čudnih“ prelaza ali i na momente Hadenovog gotovo rok ritma na basu, imam utisak da su upravo ove dve verzije najviše promenjene u odnosu na originalne. Melanholija kompozicije Goodbye dosta podseća na atmosferu Bill Evansovog albuma Conversations with Myself, dok osnovna melodija poslednje numere Don’t Ever Leave Me odiše setom, mada je na drugu loptu ipak moguće prepoznati izvesnu dozu optimizma.

Muzičko iskustvo ove dvojice vetarana (Jarrett ima 65, a Haden uskoro puni 72 godine) ne daje nam pravo za neke ozbiljnije kritike, mada i da ste najveća cepidlaka ne biste ih mogli uputiti, bar kada je njihov stil sviranja u pitanju. Hadenov precizan ritam na basu toliko nadomešćuje odsustvo bubnja, da u pojednim momentima čak imate utisak da čujete udaraljke. Jarrettovi prsti dugo nisu ovako nežno tretirali crno-bele dirke, možda još od njegove solo ploče The Melody at Night, with You iz 1999. godine.

Bez obzira da li noći provodite tako što čitate omiljenu knjigu, učite, radite, spavate, vodite ljubav, posvećeno slušate muziku ili nešto sedmo, gotovo sam siguran da će vam Jasmine biti savršen soundtrack za bilo koju (ne)aktivnost tokom gluvog doba. Lepota minimalizma u svom najreprezentativnijem izdanju.

 

 

Keith Jarrett – klavir

Charlie Haden – kontrabas



Komentara 3 : "Keith Jarrett & Charlie Haden – Jasmine (ECM)"

  1. Jezdimir каже:

    Bravo, Vladimire, divan prikaz! Ova ploča je stvarno magična! Svaki ton je lepo odsviran, a majstori kao da sviraju samo za sebe, iskusno i sa uživanjem, kao da se raduju svom susretu posle toliko godina…

  2. pedja каже:

    Skoro pa remek delo! Super recenzija.

  3. snupi каже:

    Upravo,sa tastaturom u krilu,kuckam ove reci i slusam [i]Jasmine[/i] po prvi put.
    Prelepo zasta,opustajuce,sto se dalo i ocekivati od dua.
    Smatram da ce u ovom albumu,ukoliko mu daju sansu,uzivati i ljudi koji ne vole ili ne preferiraju dzez.Hmmm…moracu ovo probati u praksi.Doduse,ako cu iskreno,moracu im "reznuti" primerak u svrhu opita,jer se ja od svog primerka necu skoro odvojiti.

Оставите одговор

*


*

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.