Kanjiža Jazz Festival 2013: Bezbolna tranzicija

Mesto: Dom kulture & Art kafe, Kanjiža / Datum: 12-14.09.2013. / Foto: Edvard Molnar, Marina Džukljev (H.Drake) / Video: improvDOThu kanal, Jazzin TV

Čin 1: Novi & stari prijatelji

Dok se sa razdraganom zaječarsko-beogradskom družinom vozim ka Kanjiži, pijanistkinja Marina Džukljev, jedna iz plejade talentovanih muzičarki koje poslednjih meseci sviraju sa Szilardom Mezeijem, šalje SMS-ove i izveštava o atmosferi. „Sedim sa Hamidom Drakeom!“ kaže u poruci. Euforično objašnjavajući srdačan susret u Art Kafeu, gde je legendarnog bubnjara srela u društvu domaće bubnjarske uzdanice Ištvana „Pićuke“ Čika, kratko i jasno zaključuje – „Samo u Kanjiži!“.

Vojislav Pantić i Jelen, Jazzin komentator koji je „stekao slavu“ kao najljući kritizer Beogradskog Jazz Festivala, istog dana zajedno započinju put na festival u društvu direktora Ring Ringa Bojana Đorđevića. Nije nam poznato kako je tekao razgovor na tom putešestviju, no izgleda da su potekli med i mleko. Voja poklanja Jelenu CD Lotte Anker, ovaj uzvraća pivom, gosn’ Đorđević se zadovoljno smeška.

Nažalost, nigde ne vidimo bivšeg direktora festivala Zoltana Bičkeija. U razgovoru s njegovim naslednikom Dejanom Vujinovićem, saznajem da je pokretač i dugogodišnji „alfa i omega“ festivala odsutan poslom, koji je ugovorio u trenutku kada se činilo da festivala neće ni biti. Sigurno je da bi doživeo ovacije i neku vrstu pošte za sve što je do sada uradio, no šta da se radi…

Narednog dana uspevam da porazgovaram s Vujinovićem, koji poslednjih nekoliko godina uređuje subotički festival Jazzire. Iako je preuzeo odgovornost tek 40-ak dana pred ovogodišnje izdanje festivala u Kanjiži, uspeo je da ekspresno sklopi muzički program upravo uz svesrdnu Bičkeijevu podršku i kontakte. Novi duh festivala se, za sada, ponajviše oseća u pristupu promociji događaja. Otvorena je nova facebook strana, osvežen je dizajn logotipa i promo plakata, dok je stari formalni naziv festivala „Jazz, improvizovana muzika…“ ustupio mesto konvencionalnijem (i praktičnijem) „Kanjiža Jazz Festival“. Dogodine će možda biti i nekih drugih organizacijskih novotarija, no o tom – potom.

Čin 2: Muzika

Festival je otvoren predstavom „Woyzeck“ najpriznatijeg kanjiškog umetnika u inostranstvu, Jožefa Nađa, a nastavljen je muzičkom avanturom – prvim zajedničkim nastupom nemačkog saksofoniste Matthiasa Schuberta i čikaškog bubnjara Hamida Drakea. Obojica su bez imalo premišljanja pristali na ovakav festivalski nastup, u svojim pedesetim godinama ljubotljivi i svirački radoznali kao da nisu preturili koječega preko glave. A nije im bilo lako pronaći zajedničke frekvencije. Hiperekspresivni Schubert je sav u mikrotonalnim varijacijama, rvanju i ljubavničkom zanosu sa instrumentom kome dozira količinu propuštenog vazduha – karakterističan fri svirač evropske škole. Hamid je, pak, bubnjar snažnog gruva i spiritualnog naboja, te su njih dvojica na momente kao „mozak i srce“ u konstantnom traženju…

No obojica vole da slušaju onog drugog, te se dinamika nastupa ogleda u naizmeničnom praćenju i dopunjavanju. Kada Hamid otpeva tihu mantru, Schubert će je koji minut kasnije odsvirati, dahtanja i frktanja u cev saksofona biće popraćena arsenalima perkusivnih oružja, a do kraja nastupa različitosti bivaju sve slabije omeđene. Srdačni Hamid je i posle koncerta nastavio razgovor s radosnim fanovima, sve pijući Jazzin rakiju, pre nego što u pola tri noću uhvati prevoz za sledeći gig.

Drugog festivalskog dana šetamo gradskim jezgrom, i  usput se javljamo  „braći Ajnštajn“ koji fotkaju lokalne znamenitosti. Još jedan „samo u Kanjiži“ momenat za koji su, naravno, zaslužni vizuelni ekscentrici  – saksofonista Trevor Watts i pijanista Veryan Weston. Njih dvojica će odsvirati potpuno drugačiji duo set od onog koji smo čuli prethodne večeri, jer zvuče upravo kao braća koji su samo nastavili neku prastaru, privatnu svirku. Svaki ton, svaka interakcija, sve je nepogrešivo tečno i logično! Naročitu dimenziju muzici donosi Weston, svojim izuzetno raznovrsnim stilom i sviranja i dinamičnim preletanjima – iz klasike u tvrdi džez, iz gotovo vodviljskog strajda do visokih registara … uspevajući da bude taman dovoljno zabavan i istovremeno slobodan do krajnjih granica.

Szilard Mezei Septet je, nasuprot njima, seriozan, komponovan i pažljivo osmišljen do tančina. Teška je to muzika koja zahteva punu koncentraciju i publike i muzičara, veoma slojevita i intelektualna, koja „nagrađuje pažljivog slušaoca“, što veli kritičarska fraza. Nije to nepoznata stvar za senćanskog violistu, no čini se da je s novim materijalom otišao još korak dalje, naročito u poigravanju s odnosom harmonija i ritmova u par kompozicija. Složena je i neuhvatljiva i raspodela solo deonica, a u oštroj konkurenciji „pobedu“ je odneo supertalentovani mađarski pijanista Mate Pozsar. Naravno, niko se ovde ne takmiči niti se soloi nižu po principu klasične „redaljke“, no njegovo preletanje iz tvrdih „prepariranih“ deonica u harmonski razmahane ekspresije i letenja po registrima, ostavilo je snažan i dubok utisak na prisutne. Da basista Erno Hock nije bio prejako ozvučen,  veoma povoljan utisak bi bio još bolji.

Uz dužno poštovanje prema prethodnoj karijeri velikana džeza i ostale ograde u tom stilu … pređimo na bolne utiske o nastupu Miroslava Vitousa i Jirija Stivina. Još u uvertiri koncerta prepričavala se istinita anegdota od prethodne večeri, kada je Miroslav lakonski konstatovao da ne zna ko je Peter Brotzmann. No nekako i da pređemo preko ovoga, nastup dueta mogao se okarakterisati samo kao ljuta tezga. U svakom pogledu. Repertoar je bio prošaran sve samim najistrošenijim standardima, Vitousovo sviranje kontrabasa na wah-wahu je bilo rutinersko, populističko, i bez trunke kreacije, a ni ton mu nije bio bogzna kakav. Naročito se to osećalo dok bi na efektima prevlačio gudalo, proizvodeći iritantan predistorziran ton, te je svaki prelazak na sviranje prstima proizvodio kakvo-takvo olakšanje. U jednom trenutku, kada je Jiri zasvirao saksofon, činilo se da će vodenica nakrenuti na „kanjišku“ stranu, no u sledećem momentu eto ga kako nabija frulice u nozdrve i svira „za raju“ – kičerica do krajnjih granica. U maniru „festivalskih zvezda“, dobrano su zagazili i u termin za sledeći koncert…

A taj je koncert bio potpuni spektakl, jedan od onih koji će zacelo ostati upamćeni u istoriji festivala! Grencso Collective Celebration je elegantan spoj naprženih mladih muzičara (Mate Pozsar – klavir, Miklos Szilveszter – bubnjevi) i još luđih matoraca (Istvan Grencso – saksofon, Robert Benko – kontrabas) koji im s jedne strane daju snažan impuls, a s druge ostavljaju izuzetno veliku slobodu da raspaljuju po instrumentima do mile volje. Upravo ovu postavu sam gledao prošle godine na pariskom festivalu Jazzycolors, no čini se da su sada brži, papreniji, razmahaniji, te od fri-bap škole opšte prakse još više usmereniji na tvrdu koltrejnovštinu.

Sam početak koncerta je karakterističan za čitav nastup. Benko u borbenom stavu antičkog heroja, kroti divlji kontrabas, mladići podižu tenziju sa svakim taktom, a Grencso tobože odsutno sedi u stolici u uglu, no zadovoljno klima glavom i čeka, čeka na pravi trenutak…  a kada uleti nema nikakvog gradiranja, jer ostala trojica su to već učinili za njega. Može da raspali iz sve snage i razduva čitavu dvoranu! I druge večeri za redom, „Mate Požar zapalio Kanjižu“… ovaj mađarski pijanista u dvadesetim godinama zvuči sasvim zrelo i raznovrsno, te samo sa uzbuđenjem možemo čekati neke njegove buduće bendliderske postave.

Ako izuzmemo prvo veče i neočekivani selektorski izbor Vlade Samardžića, Miše Marjanova i njihove ekipe, ostale sešn-večeri u Art Kafeu proticale su opet u znaku razmahanog frija i muzičara iz Grencso kolektiva, te Matthiasa Schuberta koje je još jednom zaigrao svoj slobodni ples na petoparcu, ali i sveže pristiglog basiste Ervina Maline. Baš onako kako smo navikli i prethodnih sezona, Kanjiža Jazz Fest ima sešne kao nijedan drugi festival.

Čin 3: Publika & utisci

Nije prve večeri bilo previše ljudi na koncertu Schubert-Drake dueta. Nakon što se završila Nađova predstava, veliki broj ljudi se pokupio i otišao, iako je imao plaćenu kartu za celovečernji program. Narednih večeri je bila nešto bolja situacija, te se sakupljalo standarnih stotinak ljudi, možda za koju nijansu više tokom koncerta zvezdanog Vitousa. Nije nam do tančina poznata geografska struktura gostiju, no registrovali smo barem tri automobila iz Beograda, nekoliko Novosađana, Subotičana, te gostiju iz Kikinde i Zaječara. Festival nije bio masovan ni po tamošnjim standardima, ali se osećao duh sabornosti, „zbijanja redova“ male zajednice koja je osetila pravi trenutak da podrži festival u tranziciji.

Staro ili novo rukovodstvo, tek na ideološkom planu nije se osetila nikakva suštinska promena – festival neguje beskompromisan džez, savremenu kompoziciju i improvizaciju, kao i legende starog kova koje svojim nastupima donose spiritualni naboj. Zoltan Bičkei je, obrazlažući povlačenje sa rukovodeće pozicije, konstatovao kako je odsustvo finansijske podrške dovelo u pitanje održavanje festivala, no ovogodišnji skup muzičara ukazuje da situacija ipak nije toliko alarmantna. Pre će biti da za organizaciju „malog“ festivala treba imati dovoljno jak stomak i nerve pri rvanju s političkim strukturama i ostalim finansijerima, te ekstremnu količinu energije u samoj realizaciji. Vujinović i njegov kompaktni tim su tokom tri dana bili sveprisutni i efikasni, te sa tehničke strane nema nikakve bojazni – ostaje da dogodine vidimo koji je njihov pravi autorski pečat u uređivanju samog programa.