koncerti

17.09.2012.

Kanjiža 2012: Blagosloveni

Konstatacija iz naslova nije nikakva novinarska dosetka – tako je zaista i bilo!

Mesto: Dom kulture & Art Kafe, Kanjiža / Datum: 15.09.2012. / Foto & video: Nikola Marković

 

Nije teško primetiti da je festival u Kanjiži veoma specifičan – već samom činjenicom da u malom mestu na severu Vojvodine, sa nevelikom potencijalnom publikom, dosledno neguje fri-džez kulturu koja ni u većim srpskim gradovima nije baš pristupačna. No dok po Beogradu ili Novom Sadu sporadično možemo da vidimo avangardne moderniste ili evropske revolucionare stare škole, ovdašnji organizator veliku pažnju posvećuje Amerikancima u poznim godinama – prvoborcima fri-džeza i ljudima za koje muzika nije tek puki odnos tonova i ritmova, već i mnogo više od toga.  Bilo da se radi o angažovanoj borbi za prava crnog čoveka, odmetanju od umetničkih i društvenih normi, ili odlaska u duhovnu i religioznu sferu, ovaj poseban soj muzičara je daleko od današnjeg elitističkog poimanja „visoke“ umetnosti, u analitičko-intelektualizovanom ključu.  I to je beskonačno razoružavajuće – spustiti gard, predati se zvucima sa bine i bez zadrške verovati u časne i iskrene namere umetnika, bez trunke cinizma. Tako je bilo i na koncertu čudesnog Charlesa Gaylea.

Pred krcatom salom Doma umetnosti u Kanjiži (200-250 ljudi) poslednje veče je otvorio estonski  ansambl renesansne muzike Hortus Musicus. Njihov nastup sastojao se iz dva seta – prvi se bavio izvornom renesansnom muzikom zapadnih kompozitora, dok je drugi bio okrenut reinterpretacijama „egzotičnog“ melosa – od Balkana do Indije. Bio je ovo klasičan „izvođački“ koncert koji dosledno poštuje postulate muzičkog predloška, sve do izbora drevnih instrumenata i scenskog nastupa. Što se tiče vizualno-dramskog momenta, prednjačio je violinista i vođa benda Andres Mustonen; povremenim humorističnim upadicama i kretnjama na bini pokušavao je da razbije očiglednu sterilnost i uniformnost koncepta, povremeno i sa solidnim uspehom. Dok je kretanje po proverenom terenu bilo muzički korektno, „eksperimentisanje“ sa istočnjačkim melodijama i ritmovima nije delovalo svrsishodno jer je gotovo potpuno ukalupljeno u renesansnu muzičku matricu. Tek je izlet u indijsku ragu zazvučao originalno i uzbudljivo, skoro rokerski.

 

 

Kratka pauza, pa zvezda večeri! Od insajdera sa tonske probe saznao sam da je Gayle – poznat pre svega kao saksofonista – odmah zaseo za klavir i da ga je odatle bilo teško naterati i da proba svoj „zvanični“ instrument.  Stoga se dalo predvideti i u kom smeru će se kretati i sam koncert, premda je otvoren razbijačkom saksofonskom deonicom od dobrih desetak minuta.  Visoka vižljasta persona duva i vrišti kroz  instrument celim svojim bićem; kada završi svoje, tiho nestaje iza zavese i prepušta kontrolu nad improvizacijom svojim vernim pratiocima. Dobroćudni Hilliard Greene dominira dok svira gudalom, Klaus Kugel rasipa energiju na prošireni set činela, delujući sve vreme kao verna pratnja obojici kolega.

Tiho je Gayle napustio prostoriju, tako se i vraća. Seda za klavir – kako primećuje jedna pijanistkinja u publici, pozicionira se neobično blizu samog instrumenta, gotovo bez prostora između sebe i dirki. Jednim laktom „sabija“, drugom rukom rasipa fri-improvizacije šetajući kroz registre. Ne drži ga ovo raspoloženje sve vreme – spreman je da svira i „po starinski“, bezmalo u stilu regtajm majstora, kombinujući lepe melodije i divlju improvizaciju. Muzika kreće neobičnim putevima, bas i bubnjevi prate nadahnutog veterana koga više ne zanimaju nikakvi stilovi i žanrovi. Charles Gayle je slobodan ne samo od tradicije i strukture, već i od fri-džeza i njegovih konvencija!

Naročito to osećamo u završnom setu koji je potpuno dirljiv i bolno iskren  – Gayle privlači mikrofon, recituje „u ime oca i sina i svetoga duha…“, svira i peva religiozne teme („What a friend We have in Jesus“ na bis!), pa čak i improvizuje u tom duhu – obraća se Bogu i moli ga da blagoslovi divnu publiku i muzičare koji sviraju sa njim.  Pa makar i ne bili religiozni, lako ćete osetiti prisustvo i ljubav istinski duhovne osobe i spiritualnu dimenziju događaja. Po završetku koncerta, malo ko je mogao biti ravnodušan, a posetioci koncerta su ushićeno razmenjivali utiske i osećali se blagosloveno. Mašemo Gayleu dok odlazi kući; neobični starac grči pesnicu i visoko je podiže zahvaljujući se nasmejanom društvu.

 

 

Noćni sešn u obližnjem kafeu predstavio je mlade mađarske i srpske muzičare pod patronatom Szilarda Mezeija, u slobodnim improvizacijama na malo neobičnije (Shepp, Monk, Sanders…)  standarde. Najviše je briljirao saksofonista Peter Bede, ostavljajući utisak kako muzikom, tako i snažnom telesnom gestikulacijom i mladalačkom poletnošću u svirci. Prošle godine smo pomenuli flautistkinju Andreu Berendiku kao ime na koje treba obratiti pažnju; ove godine je njen napredak bio veoma vidljiv u harmonskoj raznovrsnosti i širini improvizatorskih ideja, te lepim nijansama u raspoređivanju tiših i glasnijih deonica.  U publici je viđeno još nekoliko polaznika Szilardovih muzičkih radionica, među kojima smo samo nakratko čuli pijanistkinju Marinu Džukljev. Nadamo se da ćemo iz ovog živog jezgra dobiti i najnoviju generaciju aktivnih domaćih fri/improv muzičara, pa možda čak i čitavu „scenu“ koja ovde jedva da postoji.

Nezvanično smo saznali da je ovogodišnje izdanje festivala u Kanjiži poslednje koje će biti održano – taman kada je stigao do punoletstva. Pisac ovih redova će ipak zadržati dozu skepse, uprkos uveravanjima organizatora koji je nezadovoljan finansijskom podrškom odgovarajućih institucija.  Setimo se da je i novosadski Interzone ne tako davno najavljivao samoukidanje, pa eto ga kako i dalje žari i pali (makar i sa malo novca, ali i dovoljno kompetencije da ga iskoristi na pravi način). Sačekaćemo narednu sezonu i videti kako stoje stvari – sleduje li nam novo izdanje jednog od najuzbudljivijih domaćih festivala bilo koje muzike, ili kultni status u sećanjima posvećenih ljubitelja avangardnog zvuka.

 

 

Tagovi: , , , , , , ,



Komentara 8 : "Kanjiža 2012: Blagosloveni"

  1. Bojan Djordjevic каже:

    Nikola je dobro odslikao amosferu i magiju Charles Gayle-a.
    Nazalost, mislim da je najava samoukidanja drazesnog dobro selektiranog festivala tacna. Zolika Bickei nije covek koji nesto kaze pa se posle predomisli.

    1. JOVANKA BEBA STEPANOVIĆ каже:

      Na talasima Radio Novog sada, utorak 18. septembar, u emisiji Galerija muzičkih umetnika Vojvodine, 21,03h, emitovaću veliki intervju sa Zoltanom Bičkaijem, u kome obrazlaže ostavku i evocira uspomene na protekle godine
      Jovank Beba Stepanović
      Poštujem Zolikinu odluku i razumem, ali šte ćemo učiniti da se steknu uslovi za povlačenje ostavke. Zar nismo svi deo kanjške festivalske priče

      1. Pedja каже:

        Da li ima ikakve sanse da se transkript intervjua (znam da tu ima dosta posla pa zato i pitam) objavi na jazzin-u, zarad onih koji nece moci da slusaju emisiju i zarad svih ostalih? I zarad eventualnog otvaranja razgovora o tekstu kroz komentare, naravno… : )

        1. Redakcija каже:

          Ideja je dobra i rado bismo transkribovali ako ne postoje pravne prepreke (ne znamo kakva je politika Radio Novog Sada po tom pitanju). Proverićemo 🙂

  2. sluško kid каже:

    „Charles Gayle je slobodan ne samo od tradicije i strukture, već i od fri-džeza i njegovih konvencija!“

    Bravo Johnnioza! Ovo nije u stanju niktko od anglofonih kritičara bio u stanju ovako jednostavno izraziti, ni primijetiti, čak ni Warburton.

  3. niko i nista каже:

    DAN WARBURTON je los kriticar i jos losiji muzicar.

  4. niko i nista каже:

    CHARLES GAYLE je objasnio neke stvari.

  5. sluško kid каже:

    @N&N
    Možda.. No, vi ste niko i ništa… 🙂

Оставите одговор на Redakcija Одустани од одговора

*


*

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.