recenzije

7.01.2013.

José Antonio Muñoz & Carlos Sampayo: Bili Holidej (Darkwood)

Halucinantan, emotivan prikaz teškog života jedne velike umetnice

Beogradska striparnica Darkwood se prošle godine glavačke bacila u avanturu koja se zove nezavisno izdavaštvo, i već sada ima portfolio na kojem joj se mora skinuti kapa. Iz nekog razloga, sveopšte urušavanje ekonomije kao da ne dotiče srpsku strip scenu na kojoj ima sve više kvalitetnih izdanja, a Darkwood je svoje mesto pod suncem pronašao kombinujući izuzetne naslove iz evropske, američke i domaće produkcije. U konkretnom slučaju o kome pričamo, radi se o srećnom susretu latinske Amerike i Evrope.

Muñoz i Sampayo su proslavljeni argentinski strip autori koji već decenijama rade za evropske izdavače, mahom Francuze i Italijane, najpoznatiji po kriminalističkom serijalu “Alack Sinner” kojim su krenuli sedamdesetih godina i zagazili duboko u 21. vek. No, iako je to njihova najpoznatija kolaboracija, Darkwood se prvo odlučio za publikovanje druga dva njihova albuma, redom: “Bar kod Džoa” i “Bili Holidej”. “Bili Holidej” je ono što nas zanima jer je, naravno, u pitanju stripovana biografija jednog od najvećih džez umetnika svih vremena, spakovana u šezdeset strana veličanstvenog crno-belog ekspresionizma.

Naravno, kada se suočavate sa tako velikom ličnošću kao što je bila Holidayeva, strah od skrnavljenja svetinje, od nemogućnosti da jednim iskazom obuhvatite svu njenu veličinu, važnost, dubinu, mora da je parališuć. Još više kada je u pitanju tako kratak a tako neverovatno složen život, kao što ga je vodila najveća diva džeza.

Sampayo se zato odlučuje za nehronološki pristup, mapirajući pevačicinu biografiju serijom halucinantnih epizoda presecanih momentima autorefleksije, birajući trenutke čiji značaj nije samo ličan, pokazujući kako jedan život izgleda na pozadini društva koje je izraslo na institucionalizovanom rasizmu i bestidnom izrabljivanju manje srećnih – čak i kad su oni manje srećni istovremeno materijalno bogatiji.

Naravno, život Billie Holiday je podesan za ovako nešto jer ipak pričamo o najuspešnijoj crnoj ženi svoje generacije, koju umetnička izvrsnost i materijalno bogatstvo što je uz nju stiglo nisu uspeli da spasu ni rasne diskriminacije, ni sukoba sa zakonom, ni heroina ni rane smrti. Uvek je dobro pamtiti pouku koju nam pruža prepričavanje Billienog života kada razmišljamo o američkom snu, o tom mitskom uzdizanju iz blata do zvezda utemeljenom u tradiciju, kulturu i mentalitet najbučnije svetske nacije: Billie Holiday je umrla sa 44 godine od problema sa srcem, jetrom i plućima koji su došli posle godina dijete alkohola i heroina, kao najcenjenija pevačica čitave džez muzike – žena koja je tri decenije pre toga, kao jedanaestogodišnja devojčica bila silovana a zatim sa četrnaest godina radila kao prostitutka.

Nema nikakve sumnje da su ovakvi elementi biografije uticali na to da publika u pevanju Billie Holiday prepozna nešto dublje, ranjivije ali i snažnije od onoga što su nudili drugi džez umetnici njenog vremena, da je dostojanstvenost sa kojim je Lady Day pretakala patnju u osobenu poetiku i vokalni izraz učinila mnogo za izdizanje džeza iz domena puke zabave u više sfere, zajedno sa radovima drugih njenih savremenika poput Lestera Younga. Young ovim stripom promiče kao jedna od retkih pozitivnih pojava u životu pevačice, inače ispunjenom silovateljima, izrabljivačima, rasistima.

Tu je negde i glavna kritika koja se može uputiti Sampayou – njegova biografija Billie Holiday je usredsređena na negativne elemente života umetnice do te mere da se nakon uvodnog monologa gotovo zaboravlja na to da je patnja u životu umetnika važna jer rezultira plemenitom umetnošću. Umesto ovakvog balansa, Sampayo pomalo prenaglašeno insistira na prikazivanju licemerja američkog društva sa polovine prošlog veka i gadosti koje je to društvo serviralo svojoj najboljoj pevačici do mere kada Billie Holiday umetnicu skoro sasvim zasenjuje Billie Holiday žrtva. Što ne bi smela da bude poenta njenog života.

Muñozu se ovakve zamerke ne mogu uputiti. Učenik Huga Pratta, Muñoz u ovom crno-belom albumu sjajno hvata atmosferu Njujorka onog vremena, grada opterećenog rasnim tenzijama, nejednakim ekonomskim i socijalnim razvojem, preplavljenog narkoticima, uronjenog u prostituciju, kriminal, uzgredni i sistemski rasizam. Muñozove fizionomije su izražajne ponekad skoro do nivoa karikature, prikazujući suptilne socijalne signale koji se ne izražavaju rečima, a ono najvažnije – umetnica čija je ovo priča, izgleda baš kako treba: ljudski i ranjivo ali veličanstveno i nepobedivo do samog kraja. Pristojan prevod i izvanredno kvalitetan tvrdi povez zaokružuju ovo značajno izdanje.

 

 

 

Tagovi: , , , ,



Оставите одговор

*


*

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.