recenzije

11.02.2010.

John Hollenbeck Large Ensemble – Eternal Interlude (Sunnyside)

Uvežbani duvači, sigurna ritam sekcija i višeslojne kompozicije glavne su odlike jednog od najboljih džez (i ne samo džez) albuma iz prošle godine

john hollenbeck Po svemu sudeći, svetska ekonomska kriza ima na džez manji uticaj nego na ostale grane umetnosti. Naime, prošle godine su izdata najmanje tri odlična džez albuma na kojima ukupno svira skoro 60 muzičara – jedan je Darcy James Argueov Infernal Machines, zatim Dave Douglasov A Single Sky i konačno Eternal Interlude koji potpisuje John Hollenbeck Large Enseble. Nisam siguran koliko je svaki od muzičara bio adekvatno finansijski nagrađen za učestvovanje na nekoj od pomenutih ploča, mada nemam razlog da sumnjam u to – ipak su svi oni snimani u zemlji u kojoj se reč „volonter“ više vezuje za sakupljače teniskih loptica i aktiviste Greenpeacea nego za (uglavnom) školovane muzičare, ali ono što je evidentno je da je svaki od tih muzičara bio jedan važan šraf u lepoti koju poseduje svaki od tih albuma. O Douglasu i Darcyju Jamesu Argueu ste već čitali na ovim stranama, red je došao na bubnjara Johna Hollenbecka.

Iako ima preko 40 godina, Hollenbeck je gotovo sve albume na kojima je učestvovao snimio posle 2001. godine. U drugoj polovini devedesetih godina prošlog veka svirao je world music u Refuseniks triju zajedno sa basistom Reuben Raddingom i harmonikašem Tedom Reichmanom, zatim u bendu New Art Orchestra legendarnog tromboniste Boba Brookmeyera, da bi početkom 21. veka osnovao The Claudia Quintet za koji se prvenstveno vezuju Hollenbeckove aktivnosti. Poslednjih nekoliko godina počeo je da izdaje albume i pod svojim imenom, od kojih prošlogodišnji Eternal Interlude zvuči ubedljivo najkompleksnije, najzrelije, a zašto ne reći – i najlepše.

Pre nego što bilo šta napišem o ploči Eternal Interlude, moram priznati da je moje muzičko obrazovanje vrlo skromno – notama znam samo imena, ne sviram nijedan instrument (osim Smells Like Teen Spirit i Smoke on the Water na jednoj žici gitare), nemam pojma o harmonijama, tonalitetima, skalama…To kažem iz sledećeg razloga – ukoliko je neko od vas školovan muzičar koji pri tom voli ovu ploču, moji opisi će mu sasvim sigurno delovati ne samo laički, nego i smešno. Ujedno, nadam se da vam ovo moje priznanje dočarava o kako se ozbiljnom albumu radi. Pisaću onako kako znam i umem, sve u nadi da većina vas koji čitate ovo nije ništa više od pukih zaljubljenika u dobru džez svirku, baš kao što je i moja malenkost.

Prva numera na albumu Foreign One počinje nervoznim klavirom pijaniste Gary Versacea (zanimljivog li imena), kome se očas posla pridruži ceo orkestar predvođen fantastičnim duvačima, koji su bez sumnje zvezde ove ploče (a kako i ne bi kada ih ima 15), dok Hollenbeckov ritam sve vreme nosi melodiju, na sličan način na koji džokej tera konja da trči sve brže. Ključna numera na Eternal Interlude je upravo naslovna. Sa svojih skoro 20 minuta ne samo da je najduža na celom albumu (koji inače traje 70 minuta i ima 6 kompozicija), već je i najreprezentativnija. Prve tri četvrtine su na granici džeza i klasične muzike – na momente podsećaju na Georga Gershwina, na momente na Claudia Quintet, da bi poslednjih furioznih 5 minuta, melodični i agresivni duvači ostavili utisak kao da ih ima nekoliko stotina i da svi duvaju u svoje instrumente iz sve snage. Na istoriji je da kvalifikuje šta je remek delo a šta ne, ali ako nekog zanima moje mišljenje, imam utisak da je ova kompozicija najbliža tom terminu.

The Cloud je ambijentalno-klasični pastiš u kome do izražaja dolaze nežne flaute i narativni spoken-word vokal Theo Blackmanna koji kompoziciji daje bajkoviti šmek. Perseverance karakterišu česte promene ritma u kojima nam Hollenbeck stavlja do znanja ko je šef ovog benda, mada nimalo ne zaostaje Jim Blackov drugar Ellery Eskelin, čije očigledno vrlo uvežbane solo deonice na saksofonu zvuče tako prirodno i nonšalantno. Ostatak benda samo doprinosi kulminaciji kompozicije, koja je takođe podložna Hollenbeckovom bubnju. Slično kao u naslovnoj temi i u Perseverance buka u poslednja četiri minuta predstavlja šlag na torti. I to onaj najslađi.

Guarana počinje i završava se relativno tiho, a ono što čujemo u sredini moglo bi se opisati ne kao zvuk Claudia Quinteta, nego Claudia Big Benda. Kada vam neko pomene „džez big bend“ velike su šanse da pomislite baš na muziku kakva se čuje u ovoj temi. Poslednja, dvominutna No Boat, malo pesimistički zatvara album – što zbog svog imena, što zvog tužne atmosfere kojom odiše, i nikako je ne bi trebalo smatrati za pravog reprezenta ovog albuma (ako ste autor radio emisije na primer, nemojte pustiti prvo ovu pesmu, iako njeno trajanje to sugeriše – ljudi verovatno neće skapirati ovu ploču na pravi način).

Za razliku od Claudia Quinteta u kome Hollenbeck često ume da koketira sa etno džezom, na moju sreću to ne radi na Eternal Interludes. Ovde su u prvom planu uvežbani duvači, sigurna ritam sekcija i višeslojne kompozicije. Baš zbog te višeslojnosti, velike su šanse da i nakon pedesetog slušanja Eternal Interludes čujete nešto novo.

Batalite žanrove i predrasude, pojačajte zvučnike do daske, ignorišite negodovanje komšija, eventualno policije, i uživajte u jednom od najboljih džez (i ne samo džez) albuma iz prošle godine. Najtoplija preporuka.

 

 

John Hollenbeck – bubnjevi, kompozitor
Ben Kono – flauta, alt saksofon
Jeremy Viner – klarinet, tenor saksofon
Tony Malaby – tenor saksofon
Dan Willis – tenor saksofon, sopran saksofon, flauta
Bohdan Hilash – klarinet, kontra alt
Ellery Eskelin – tenor saksofon
Rob Hudson – trombon
Mike Christianson – trombon
Jacob Garchik – trombon
Alan Ferber – trombon
Tony Kadleck – truba, flighorna
Jon Owens – truba, flighorna
Dave Ballou – truba, flighorna
Laurie Frink – truba, flighorna
Kermit Driscoll – akustični i električni bas
Gary Versace – klavir, orgulje, klavijature
Matt Moran – udaraljke
John Ferrari – udaraljke
Theo Blackmann – vokali
Jc Sanford – dirigent



Jedan komentar "John Hollenbeck Large Ensemble – Eternal Interlude (Sunnyside)"

  1. Pedja V. каже:

    Svidja mi se ovo tvoje priznanje o skromnom muzickom obrazovanju, posto ja uvek imam utisak da se recenzenti nalaze i sa one druge strane, odnosno da nisu samo slusaoci, vec i da imaju teoretsko muzicko obrazovanje (kao sto pomenu – note, tonaliteti, skale…)i znaju da sviraju makar jedan instrumenat.
    Iako nisam ljubitelj velikih sastava u jazz-u i Hollenbeck-a volim u drugacijim kombinacijama, naterao si me recenzijom da pronadjem ovaj album. Nisam muzicar, tako da mi verovatno zbog toga recenzija nije delovala laicki i smesno 🙂

Оставите одговор

*


*

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.