koncerti

10.07.2013.

Jazzibar 2013: Zrelo doba

Suvereno i samouvereno, kraljevački festival Jazzibar "preti" da zaista dobije zvanje tradicionalnog u onom ozbiljnijem kontekstu

Mesto: Trg Svetog Save, kafe Authentic Mirage – Kraljevo / Datum: 05-07.07.2013. / Foto & Video: Zlatan Dimitrijević, Nikola Marković

 

Umetnički direktor Festivala voleo je da naglasi u poslednje vreme – sve što se u Srbiji održi više od dve godine zaredom, može da se proglasi tradicionalnim. Pa tako i kraljevački Jazzibar, koji ove godine doživljava treće izdanje. I to suvereno i samouvereno, preteći da zaista dobije zvanje tradicionalnog u onom ozbiljnijem kontekstu. Pomenuti Miša Blam je prve zvanične, gala večeri festivala, iz nekog razloga bio odsutan, no Aleksandra Kljajević i Ana Milašinović, kao predstavnice formalnog organizatora KC Ribnica, pokazale su se više nego doraslim da festival odrade skoro bez ijednog kiksa. Da se ne bismo ponavljali u hvalospevima o gostoprimstvu i ljubaznosti od prošle godine, pređimo direktno na sadržinu.

Sam ambijent i atmosfera prve večeri naše posete nisu osetno varirali u odnosu na prethodno festivalsko izdanje, izuzev što je prostor ispred bine, naravno zbog atraktivnosti izvođača, bio osetno popunjeniji negoli lane. Vasil Hadžimanov Bend, na krilima novog albuma i osetno osvežen novim članovima, poslednjih mesec dana je koncertno veoma aktivan, te je Jazzibar u jeku te promocije došao kao poručen.

Interesovanje za VH Band je veliko gde god sviraju u Srbiji, a atraktivan spot za „Country & Western“ svakako je doprineo publicitetu.  No ipak je diskutabilno koliko je novi materijal u tom smislu značajan – nakon što je bend odsvirao nekoliko novih numera po redosledu s albuma, tek se postepenim vraćanjem na stari repertoar zakuvala atmosfera. Naročito je atraktivno bilo gostovanje devetogodišnjeg Kraljevčanina Đurađa Đuričića, koji je u kompoziciji “Slankamen” veoma ubedljivo odmenio Milutinovića na bubnjevima. Ovaj dečak je blistava budućnost, a Peđa neosporna – sme li se reći i neprikosnovena – svetla bubnjarska sadašnjost i neophodna energetska pilula za novi VHB. Prelazak na stariji materijal je tranziciono išao od (dve najbolje sa trećeg albuma) “Cheick” i “Speak (& Destroy)”, preko “Videćemo…“ (s drugog) da bi  se sigurno finiširalo sa pravim adutima kao što je “Briga o životu”.

 

 

Program je priveden kraju u kafeu Authentic Mirage (na otvaranju festivala par dana ranije propustili smo bend Vlade Maričića), gde je nastupio kvartet kraljevačkog pijaniste Dušana Sarića, polaznika nedavno pokrenutog džez odseka FMU u Beogradu. Mladi naraštaji su se nizom standarda predstavili u sasvim lepom svetlu, a podršku na bubnjevima je nesebično pružio i Peđa Milutinović.

Igrom slučaja ili ne, drugog dana su binu delili dvojica bivših saradnika Lale Kovačeva, legendarnog bubnjara preminulog prošle godine,  tako da je program i zvanično najavljen kao pomen velikanu. Ako mu je Kovačev i bio u mislima te večeri, to Vlatka Stefanovskog nije nateralo da “zastrani” van repertoara koji neguje dobrih dvadesetak godina unazad, bilo da se radi o Exitu, Beer Festu, leskovačkoj Roštiljijadi ili kraljevačkom Jazz Festivalu. Prepunom Trgu Svetog Save, krcatom  publikom koja prema Vlatku očigledno gaji ogroman respekt a i ne libi se dobrog provoda, to nije zasmetalo niti u jednom momentu.

Niz dobro poznatih kompozicija po istom (i mahom u istom) ključu, na momenat  je prekinulo nerazumljivo loše čitanje Stevie Ray Vaughnovog klasika “Texas Flood“ (podsetimo, Vlatko je pre nekoliko godina izdao kompletan bluz album za kompletno izbegavanje), te i par iznenađujućih momenata – “Country” i “Kumova slama”. Svakako  najsimpatičniji momenat je bio zajedničko izvođenje standarda “Uči me majko, karaj me” sa jako šarmantnim gradskim gudačkim orkestrom Crvčanin. Kako god bilo, Vlatko je zaista ostavio dojam osobe dirnute ushićenjem Kraljevčana, te im je specijalno za tu priliku podario “Bistru vodu” na bis.

 

 

Jova Maljoković je vrlo pozitivan tip. Takvo raspoloženje pokušava da prenese na publiku, što mu neretko i polazi za rukom – čak i kada su kvalitet muzike koju izvodi i nagradna reakcija u nemaloj nesrazmeri. Prošle je godine na “svom” Valjevskom festivalu naterao sve prisutne, uključujući i muzičare i novinare, da u razularenom plesu podele podijum za igru. No onda je, nažalost, usledilo otrežnjenje na sedećem koncertu Beogradskog festivala. Tamo nas je naterao da ozbiljnije oslušnemo popularni vokalni repertoar, kojim pokušava da na bezbolan način raširi džez među pučanstvom.

Ovaj put nije imao Anu Sofrenović da vadi stvar tako da je, nakon par uvodnih instrumentala, splet laganih nota (posebno onih iz Jovinih saksofona), mlakih ritmova i patetičnih stihova kod vaših izveštača služio kao pozadina za ispaljivanje uglavnom nesuvislih šala. Ipak, s vremena na vreme, u pravcu bine bi nas okrenuo odlični gitarista Goran Potić, koji je svojim nešto mračnijim viđenjem zabave na sceni i svojim standardno kamenim licem davao koliko-toliko ozbiljnu crtu celom hepeningu. Vlatkovo priključivanje bendu, u posebno lošoj naslovnoj kompoziciji aktuelnog Maljokovićevog albuma “Korak do sna”, zbog tehničkih problema je prošlo neslavno, a bend je u maniru prekaljenog orkestra za korporacijska slavlja i fensi svadbe set završio sa par hitova Stevieja Wondera.

(Z.D.)

 

Poslednje festivalsko veče proteklo je pred osetno manjim brojem ljudi nego prethodne večeri. Ipak je na meniju bio tradicionalni džez koji ne može da se takmiči sa Vlatkom Stefanovskim, pa makar nastupali i naveliko reklamirani internacionalni gosti. No kako je vreme odmicalo, i prostor na trgu je bio sve ispunjeniji – makar do prošlogodišnjeg nivoa.

Pre nego što pređemo na komentar muzike, nije zgorega pomenuti i par pratećih programa, pre svega muzejsku izložbu predmeta i novinskih tekstova vezanih za džez u Kraljevu.  Pored hvale vrednog truda oko promocije muzičara tamošnjeg porekla, jako je zanimljiv osvrt na novinska pisanja o muzici koja je pre 60-ak godina percipirana daleko od akademskog renomea, te otvoreno omalovažavana sa stanovišta umetničke vrednosti.  Danas na potpuno drugačijim pozicijama u Srbiji, te često nepristupačna mladima koji džez muziku doživljavaju kao “ozbiljnu”, samo potvrđuje relativnost konteksta u odnosu na sadržaj, te da je nikako ne treba stavljati u ove ili one kalupe.

Nešto lošije sreće smo bili sa izložbom legendarnog fotografa El Gvojosa, koju smo u petak i subotu neuspešno tražili na najavljenoj lokaciji Gradske knjižare.  No postavka se ipak pojavila u nedelju, kao tematski neobavezan presek sjajnih radova iz dugačke karijere ovog nezaobilaznog protagoniste domaće džez istorije. Izložba bi bila još bolja da su uz fotografije stajali osnovni podaci o uslikanom izvođaču, godini i nastupu, kako to već obično ide i dolikuje.

Holandska pevačica Denis Jannah je u promotivnoj kampanji najavljivana kao “svetski poznata” i velika zvezda vokalnog džeza. Premda je u srži svakog PR saopštenja sadržano i izvesno preterivanje, tri albuma za Blue Note Records ipak joj daju veći kredibilitet nego mnogima koji samo po kvalitativno sumnjivoj reputaciji “inostranih izvođača” krstare domaćim džez festivalima. Već od prvih taktova jasno je bilo da se radi o tehnički izuzetno kompetentnoj pevačici i pratećem bendu, s uglavnom tradicionalnim i nenametljivim klavirom te modernom ritam-sekcijom. Denisin vokal je raznovrstan i samopouzdan u varijacijama između dubokih i srednjih registara, laganih stihova i nešto proređenijih ambicioznih vokaliza, dok scenskim nastupom odaje utisak prekaljene performerke fokusirane na publiku.

 

 

Repertoar je bio  prošan brojnim “siguricama”, klasicima džeza (Milesova “All blues”, neočekivano razigrana verzija “Summertime”…) i popularne muzike (Stingova “Fragile”). Dominantna fokusiranost na numere sporog i srednjeg tempa donosila je atmosferu klupske svirke, kojoj treba puno vremena da se “primi” na otvorenom letnjem prostoru.  No Denis je ipak uspevala da podigne atmosferu, što samim navikavanjem na njen izraz, što standardnim trikovima poput laskanja publici i zahvaljivanja na srpskom jeziku.

Festival je zatvorio mladi ruski saksofonista Ivan Poljanski u kombinaciji sa srpskim muzičarima – Filipom Bulatovićem na klaviru, Milanom Pavkovićem na basu, i Dušanom Ivaniševićem na bubnjevima. Ista kombinacija, samo sa Milutinovićem u ritam sekciji, nastupila je dan ranije u beogradskoj Čekaonici, dok je za ponedeljak u istom prostoru najavljena njegova postava sa bubnjarom Vladom Kostadinovićem.  Stoga je i kraljevačka svirka imala izražen sešn ugođaj na tradicionalnim baperskim osnovama,  uz par Bulatovićevih kompozicija (“In love(d)” i “Tiny”). Na ovakvim “sviračkim” nastupima dosta zavisi od trenutnog raspoloženja i inspiracije muzičara – ovoga puta je možda za nijansu prednjačio basista Pavković s par posebno nadahnutih soloa. Dakako, nije ni Poljanski bio loš, ali je domaća postava u ovom slučaju bila mnogo više od pratnje inostranom gostu.

Nakon što je prve dve godine Jazzibar izgradio status na Blamovoj harizmi i autoritetu, ove je konačno napravio i nešto samostalnije korake, pa tako po prvi put nismo videli jevrejske/izraelske izvođače koji su u Kraljevo dolazili po drugarskoj liniji. Brisani prostor je upotpunjen sve samim vedetama domaćeg mejnstrim džeza i balkanskog pop-roka, što je donelo odličnu posećenost, ali i napravilo mali korak unazad u promovisanju umetnički ambicioznijih programa – mogao je biti napravljen za nijansu ravnomerniji odnos snaga. Sa druge strane, nakon što su ispucali bezmalo sve poznate domaće mejnstrimere u jednoj sezoni, organizatorima će već dogodine zafaliti džez muzičara sličnog kalibra i kapaciteta za privlačenje publike. Da li će to značiti novo posezanje ka pop/rok autoritetima, više stranaca, ili smelije ustupanje prostora novim snagama domaćeg džeza, ostaje da navijamo po sopstvenim afinitetima.

(N.M.)

 

 

Tagovi: , , , , , , , ,



Оставите одговор

*


*

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.