koncerti

10.07.2012.

Jazzibar 2012, bre!

Drugo izdanje džez festivala u Kraljevu održano je od 6. do 8. jula na Trgu Svetog Save; dominirali su vokalni izvođači, prijatelji Miše Blama, i projekti fotografa Ivana Grlića

Mesto: Trg Svetog Save, Kraljevo / Datum: 6-8. jul 2012. / Foto: Nikola Marković / Video: Nikola Marković & Zlatan Dimitrijević

Filip Krumes / Serbian Jazz, Bre!

 

Aktuelni fenomen nicanja džez festivala po unutrašnjosti Srbije radosno doživljavam na više nivoa. Pored (doduše kvalitativno često oscilirajućeg) muzičkog užitka, u prvi plan se nekako spontano ubacuje misao – koliko je potcenjeno iskustvo otkrivanja onoga što ti je faktički pred nosom, a ti ga baš zbog toga niže vrednuješ i neretko ignorišeš. Da li je besmisleno ismevati Amerikance, etiketirajući ih kao glupe zato što ne znaju gde se uopšte nalazi taj Srbistan, ako jedan prosečan Srbenda ne bi na karti mogao da pokaže gde se na pr. nalazi Negotin? Više nego na dobroj muzici hvala festivalu Jazzibar na pružanju mogućnosti da, nakon više od deset godina, posetim Kraljevo. Floskule “lep grad, topla atmosfera, ljubaznost domaćina” moram izbeći iz stilskih razloga, ali celokupan dojam prijatnosti u dva provedena dana se ne može tek tako prenebregnuti.

Skromnim koktelom u sali Doma vojske (koja je – kao i u svakom drugom srpskom gradu – savršen vizuelni svedok  socijalističke nam prošlosti) prigodnim govorima organizatora, donatora i po kojeg gosta, kao i skraćenom varijantom (u odnosu na onu beogradsku) izložbe Ivana Grlića, napravljena je uvertira u središnji – muzički program ovogodišnjeg festivala. Za razliku od prošle godine on je održan tamo i gde je planiran – na platou Trga Svetog Save, gde se nekad nalazio čuveni tenk – simbol antifašističke borbe Kraljevčana. Bez obzira na opravdanost uklanjanja, kolega Nikola (koji je detinjstvom dobrano vezan za ovaj grad) je setno prokomentarisao da je njegovim odstranjivanjem narušen i deo slike Kraljeva koju on nosi u sebi. Kako god bilo, tu se za festivalskih dana svirao džez, i mislim da mu je to sigurno barem delom zacelilo rane.

U međuvremenu se na prostoru ispred bine okupio impozantan broj zainteresovanih, na šta se i računalo s obzirom na odličnu posetu prošle godine. Oduvek sam bio osetljiv na formalizovane najave na festivalima, ali su organizatori Jazzibara otišli  toliko daleko da sam imao utisak da sam na Sunčanim skalama. I to ne zbog blago mediteranskog šmeka Kraljeva. Hitno na kratak kurs kod gospodina Bojana Đorđevića!

Ekipa nastala oko multimedijalnog projekta „Serbian Jazz, Bre!“ Ivana Grlića otvorila je muzički deo festivala. Uspešno, ako se zanemari kriminalno loš zvuk koji je muzičare pratio većim delom nastupa. Bend se stilski prilično ukusno oslanja (u skladu sa nazivom projekta) na etno elemente, a repertoar u tom duhu otvara „Vrelo“ sa prvenca pijaniste Aleksandra Jovanovića Šljuke. Izuzetno pohvalno je i podsećanje na jednog od najvećih u domenu etno-džeza kod nas, legendarnog pijanistu Miloša Petrovića. Svirka pojedinaca je bila jako osvežavajuća i obećavajuća; na prvom mestu violiniste Filipa Krumesa koji iznenađuje izborom tonova i energičnošću, a potom i Aleksandra Cvetkovića koji preciznošću i gruvom već zauzima svoje mesto pod suncem na srpskoj džez sceni. Kod publike je naravno ponajviše simpatija pobrala mlada Kraljevčanka Nevena Jelić, koja je najpre stidljivo, a zatim sve samouverenije ukazivala na svoj vokalni talenat.

Skepsa oko toga da je bend zvučnog imena Tetra Tones sastavljen s koca i konopca za ovaj festival nije se pokazala opravdanom. Bend okupljen oko prekaljene pevačice Jelene Jovović-Revišin pokazao je visok nivo usviranosti i repertoarske raznovrsnosti. Iz svakog Jeleninog gesta izbija poseban šarm, a mene je najviše kupio njen pravi muzičarski pristup – to što u svakom momentu zna u šta se kolege instrumentalisti upuštaju.  Najuposleniji (nekad se čini i jedini) džez gitarista na beogradskoj sceni, Goran Potić,  dobio je dosta prostora za rasviravanje te se pokazao verziranim i u stilovima za koje ga inače ne vezuju angažmani u Big bendu i uštogljenim beogradskim džez klubovima – bluz,  fank i bosa nova. Još kada bi pala i kakva spoljašnja manifestacija emocije…

 

 

Da će prvi koncert druge večeri biti najbolja svirka na festivalu, znalo se još  pre polaska za Kraljevo. No, trebalo je Reut Regev prilično vremena da se približi u početku jako zatvorenoj kraljevačkoj publici, koja, izbegavajuću bilo kakvu reakciju, kao da je pokušavala da joj kaže da njenom konceptu ovde nije mesto. Reut je za kraj odabrala par energičnijih i pitkijih tema, pa je nastup ipak završila uz opšte odobravanje prisutnih.

Sam repertoar i koncept skoro da se uopšte nije razlikovao od beogradskog nastupa od pre dve godine,  s tim što je bend bio čak i malo nadahnutiji, posebno u ispaljivanju bučnijih zvučnih salvi. A Reut je i sama nakon nedavnog porođaja (otac i suprug je bubnjar benda Igal Foni) rešila da dokaže da je ponovo u igri i da uskoro treba računati i na nove diskografske poduhvate. Novitet u bendu je italijanski basista Andrea Castelli, koji izgleda kao Rob Trujillo i zvuči kao Cliff Burton; no njegov Fender Jazz bass ne donosi drastičnu promenu koncepcije i zvuka R Timea. Darežljivost Izraelske ambasade je omogućila gradu pravu poslasticu i  - kako je naš kolega Kraljevčanin Predrag Vlahović primetio –  verovatno najavangardniju svirku koju će Kraljevo videti u skorije vreme.

 

 

Svedoci kažu da je ruski pijanista sa prebivalištem u Izraelu, Leonid Ptaška,  prošle godine raspametio kraljevačku publiku, pa je stoga i ove godine izabran za centralnog izvođača . Bez ikakve namere da dovodimo u pitanje ukus te iste publike, kolega Marković i ja smo se složili da odavno nismo gledali  tako jeftin šou, kao što je bio njegov u subotu veče. Arsenal istrošenih populističkih fraza, drugorazredni Bob James i trećerazredni Michel Camilo, bili bi elementi tipični  za nekoga ko je svoj zanat pekao na prekookeanskom kruzeru, a svakako ne za umetnika koji navodno ima respektabilnu autorsku karijeru iza sebe.

Neobuzdanost bubnjara Igora Maleševića trebalo je da doda još ulja u adrenalinsku i „crowd pleaser“ feštu. Verovatno i jeste, jer je publika zdušno podržala dešavanja na bini. Međutim, konstantan problem u njegovoj neobuzdanosti je što je Malešević retko stavlja u funkciju benda s kojim svira, tako da bi njegove preglasne bravure sinoć bile tipičnije za koncert Whitesnakea negoli za jednu džez svirku, ma koliko ona bila osmišljena kao energetska bomba.

Stvar je delimično izvadio stari as  Stjepko Gut, koji je znalački spustio loptu, nijansirajući svirku uvek zavodljivim i toplim tonom svoje trube i fligelhorne. Ubedljivo najsvetlija i najduhovitija tačka nastupa je bio njegov maestralni sket, koji je dobrano prizvao duhove Caba Callowaya. Potpuno prosečni pevač Roy Young, kao specijalni gost koncerta, odabrao je neke od najizlizanijih popularnih melodija („I feel good“, „Fever“…) da bi zatvorio ovo, kada se sve sumira, jako veselo i zabavno veče. Završili smo ga na obali Ibra, gde je – nevezano za festivalski program –  Đura sa jednim Mornarom za klavijaturama dokazao koliko nisko se može ići u podilaženju publici.

(Z.D.)

 

 

Pijanista Vladan Mijatović još jedan je džez muzičar koji se iz Kraljeva otisnuo u svet. Ovaj mladić je završio džez akademiju u Minhenu i praktično tek započeo karijeru, a na poslednjoj večeri kraljevačkog festivala predstavio se s vršnjačkom internacionalnom ekipom i repertoarom pretežno posvećenom njegovom uzoru i heroju – Chicku Corei. Bend svira energično i na prvu loptu, bez previše međusobne interakcije; Mijatović nemilice rasipa tonove po klaviru i trudi se da ostavi dobar utisak pred zemljacima (kako svirkom, tako i euforičnim zahvaljivanjima između pesama). Njegova udarnička svirka dobija prirodniju boju kada pređe na klavijature, i kockice tada polako dolaze na svoje mesto.

Sasvim u duhu festivala kojim dominiraju vokali je gostovanje ruskinje Ane Vailuline; ovaj segment Mijatovićevog programa otvara Coreina „La Fiesta“ i dramatično, pseudo-opersko pevanje u visokim registrima. U nastavku sleduju i ruske melodije u džeziranim aražmanima ( „Oči čornije“, dakako), na zadovoljstvo prisutnih.  Mijatović je dobrano razveselio „svoju“ publiku, a ostaje nam da vidimo u kom smeru će se razvijati njegov autorski izraz – znamo koje su polazne osnove.

 

 

Zvanični program festivala zatvorila je šarolika postava pod radnim nazivom „All-stars“, koja je poslužila kao okvir za još jednog povratnika na festival i Blamovog prijatelja – violinistu Hannesa Beckmanna. Za razliku od Ptaškinog nastupa, ovde je preovlađuća revijalna nota smeštena u kudikamo odmereniji, džezerskiji ambijent. Miša Blam i Vlada Maričić postavljaju straight-ahead bazu s nenametljivim latino uplivima, violinska nadigravanja Filipa Krumesa i Beckmanna naročito impresioniraju u bluzerskim pasažima, dok solo partiture nemačkog gudača ostavljaju utisak neizmernog iskustva I produhovljenosti. To se najbolje vidi u odsustvu poriva za hladnim razmetanjem, te postavljanjem sopstvenih deonica u prigodan aranžerski kontekst; a sa spiritualne strane, indikativno je njegovo istorijsko iskustvo na koje će se i verbalno osvrnuti – iskustvo Nemca čiji su preci preživeli Aušvic.

Možda i više od svega ovoga me je obradovao Igor Malešević, čija svirka je bila kudikamo bolje i lepše iznijansirana nego samo 24 sata ranije. S osmehom na licu , ležerno i fluidno šetajući kroz stilove, podsetio je na dane kada smo svi mi koji pratimo domaći džez polagali velike nade u njega – pre nego što će se otisnuti u hard-kor tezgaroške vode kod najpoznatije srpske majke. Sada već u zrelim sviračkim godinama i zacelo finansijski situiran, imao bi preduslove da ostavi trag i na džez sceni, kao jedan od najtalentovanijih bubnjara koje je ovdašnja scena imala. Potrebna je samo dobra volja!

 

 

Završni segment all-star svirke pripao je Sofiji Knežević, koje je suvereno zavladala scenom i nekolicinom standarda izazvala oduševljenje publike („zvuči kao da je živela 1926. godine“, radosno reče jedan od moje braće, dok je njegov osmogodišnji sin s velikom pažnjom snimao ceo nastup).  Po završetku glavnog programa usledio je after-party u klubu „Authentic Mirage“, gde je svirao Šljukin tezga-bend Coolares; no brzo se ovaj nastup preokrenuo u klasičan punokrvni džez sešn, kome su notu davali kraljevački muzičari. Prvo Vladan Mijatović i njegova ekipa, kasnije i par mlađih muzičara među kojima smo detektovali trubača Nikolu Mirosavića, budućeg polaznika klase Stjepka Guta na novootvorenom džez odseku FMU. Njima se pridružila i starija, meni nepoznata bluz ekipa, pa je čitav događaj postao i svojevrstan generacijski susret koji slavi novi život kraljevačke scene izvan kič-mejnstrima.

U tom ključu je uputno posmatrati i ceo festival. Kraljevčani s kojima sam razgovarao, od organizatora iz KC Ribnica do „običnih“ posetilaca, svi odreda su isticali kako je džez festival velika stvar za grad – u smislu da značajno širi tamošnju kulturnu ponudu i upoznaje auditorijum sa džez muzikom. Nema sumnje da je zaista tako, te da je mnogima sasvim irelevantno u kojim stilskim koordinatama se kretao Ptaška, ili to što se Šljukin klavir nije dobro čuo na prvom koncertu.

Sa druge strane, za očekivati je da festival nastavi da raste, pa će i publika postati profilisanija i zahtevnija. Zato bi umetnički direktor Miša Blam mogao da razmisli o širenju ponude muzičara van drugarskih okvira.  Hipotetičko  treće dovođenje Beckmanna i Ptaške – ili drugo Roya Younga –  već bi bilo nesuvislo privatizovanje festivala, a sa druge strane postoji toliko drugih dobrih džezera koji se mogu dovesti za iste pare.  Angažovanje Reut Regev je ove godine bilo pun pogodak, a nadamo se da će takvih iskoraka biti sve više – ne nužno u pravcu avangarde, već ka mlađim generacijama muzičara koji po prirodi stvari korespondiraju s novom mladom publikom. Držimo palčeve, festival je na potezu!

(N.M.)

 

Tagovi: , , , , , ,



Komentara 2 : "Jazzibar 2012, bre!"

  1. Sladjana Mitic каже:

    flash back!

  2. Milosav Grozni каже:

    Nisam siguran da smo bili na istom festivalu. Ptaskinu svirku uporedjivti sa Bob Jamesom ili kako autor ~samonadahnuto~ kaze trecerazrednim Camilom… Mislim da ovo vise govori o autoru teksta nego o samoj izvedbi malopre pomenutog. Prave reci bi bile…Uprkos odvratnoj situaciji u Srbiji, odrzao se jos jedan jazz festival van ah Beogradskog, sa tendencijom svirke i sledece godine. Neki ljudi dosli da sviraju za kikiriki i simbolicne honorare, dovoljan broj ljudi se lepo naslusao, pokoji klinac mozda zaludeo za jazz… Ovako, ostaje mi gorak ukus u ustima citajuci ovaj maliciozni tekst. Mozda autor nije bio zadovoljan sobom ili brojem besplatnih pica, prijemom organizatora. Sve to mogu da shvatim ali ovako jeftino i jalovo ocrniti pokusaje da se nesto zdravo i lepo desi… Posebno sto prikaz nema veze sa Ptaskinom svirkom. Autor verovatno nije imao vremena da se udubi u svirku od kalkulacija oko imovinskog stanja Malesevica. Ili je mozda mislio da je mozda pre njemu mesto na bini. Ovim moje bilo kakvo pisanje prestaje, nemam nameru da vodim bilo kakvu polemiku sa nadahnutim autorom, samo jedno mol;im njega i slicne mu. Ne pljujte ljudi sve cega se dohvatite. Napravite i Vi iz nicega jazz festival pa makar i bolji. Jalovost i zlobu ostavitre sa strane.
    Vezbajte svoje instrumente i ziveli.

Оставите одговор

*


*

Можете користити ове HTML ознаке и атрибуте: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <strike> <strong>