koncerti

16.07.2012.

Jazz Open Stuttgart 2012: Sreća i šljokice

Po 19. put, grad Mercedes-Benza i Porschea ovog jula je ugostio festival Jazz Open

Mesto: Štutgart, Nemačka / Datum: 5-14. 07. 2012. / Foto: Flickr, Facebook

 

I ove godine, kao i mnogih prethodnih, lista izvođača vrvi od poznatih imena, mada ne pripadaju svi svetu džeza. No, to je poseban koncept koji Festival neguje, vrlo dosledno i sa razlogom.

Tako su se u ovogodišnjem line-up-u festivala, između ostalih, našle i britanske ska legende Madness, zatim tri ženska vokala koja bi mogla, ali ne pevaju džez – Melody Gardot, Katie Melua i neo-soul diva Jill Scott, bluz i soul legenda Keb’Mo’, bluzer Robert Cray, poznati pop i R&B pevač i džez gitarista George Benson.

Svi koncerti su organizovani na otvorenom prostoru, što nije koncept bez problema imajući u vidu varljivo štutgartsko leto. Prvi deo festivala se održava na Dvorskom trgu u samom srcu grada, a zatim se koncertni karavan seli u amfiteatar Mercedes-Benz muzeja, u vlasništvu kompanije koja je ujedno i jedan od velikih sponzora ovog događaja.

Bina podignuta na toploj kaldrmi Dvorskog trga je u nekoliko svežih letnjih večeri zaista izgledala impresivno. Ketering-šatori su se beleli ispred kamene fasade Novog dvora, a izuzetno raspoložena i opuštena štutgartska high-society publika, delom bosonoga, živahno je ćaskala pod blagim zracima zalazećeg sunca, uz zveket čaša i šum vode sa velikih fontana na obližnjem travnjaku. Između ledenih votka-voćnih koktela i spric-aperola, i štand sa volom na ražnju je izgledao otmeno.

Izvrsna organizacija Festivala, položaj otvorene scene u srcu pešačke zone i sa bezbednosne strane na najvišem nivou (što je omogućavalo da se prostor sa 3000 ljudi isprazni za 10 minuta) doprineli su, uz na početku idealne vremenske uslove, sjajnoj festivalskoj atmosferi.

Katie Melua, već po treći put gost Festivala i nesumnjivo najveća zvezda scene na Dvorskom trgu, ovog puta je imala dva specijalna gosta: Rogera Cicera, nemačkog kabaretistu i pop-pevača, i Tilla Brönnera, najpopularnijeg nemačkog džez trubača. Štutgart voli gospođu Melua, Britanku gruzijskih korena, Obučena u šljokice, na rasprodatom koncertu je publici priredila 90 minuta čiste radosti – gitarom, moćnim glasom i poznatim pesmama, uz par dueta sa Cicerom (izuzetak od ukupnog dojma je  najgore ikad otpevana duetska verzija “What a wonderful world”) i 15-ominutno pojavljivanje Tilla Brönnera, koji je koncertu doneo jedine zvuke džeza. Sjajan pop koncert.

Preseljenjem u amfiteatar Mercedes-Benz muzeja, na festivalu počinje da se svira – džez. Intiman prostor oblika školjke, sa spektakularnim kulisama koje pruža futuristička i arhitektonski značajna zgrada samog muzeja, prima oko 800 gledalaca.  Odmah iza muzeja, otvara se kapija fabričke hale koncerna sa godišnjim budžetom većim od onog koje imaju pojedine države – koncerna koji se potrudio da vizuelni utisak u prostoru dohvatljivom običnim posetiocima reflektuje taj utisak moći, kako u apstraktnim, tako i u prozaičnim sferama. I zaista, ne samo scena, već i ketering kompanije za vreme Festivala zaslužuje najvišu ocenu, uključujući gril-majstore. Ovo  nikako nije nevažno, jer nemačka publika očekuje (i plaća), pored zvučnog i vizuelnog, i vrhunski kulinarski doživljaj.

 

Till Brönner

 

Prvi koncert u ovakvoj intimnoj atmosferi su rasprodali Curtis Stigers i Till Brönner, što ne čudi imajući u vidu da je trubač apsolutni ljubimac nemačke publike. Stigers je izvodio numere sa svog novog albuma “Let’s go out tonight” u tehnički sigurnom maniru i u toj meri samodopadljivo, da je iritiranost publike bila skoro opipljiva u vazduhu. Ipak, sve je namah zaboravljeno kada se Brönner pridružio u poslednjoj numeri koju je Stigers te večeri svirao. Nemac je nakon toga nastupio sa sopstvenim bendom i demonstrirao kako inspirativno, opušteno, raznoliko i tehnički sigurno može da zvuči koncert, na zadovoljstvo i muzičara i (ne samo ženskog dela) publike. Vizuelni efekat se podrazumevao.

Sledeće večeri nas je očekivao, kako će se ispostaviti, možda i ponajbolji dupli program na celom Festivalu. Najpre su na scenu izašli Bugge ‘n Friends. Izuzetno raspoloženi norveški pijanista Bugge Wesseltoft, sa odličnim sastavom koji su između ostalih činili trubač Erik Truffaz, saksofonista Ilhan Ersahin  i neobično stilizovani portorikanac Joaquin Joe Claussel, perkusionista i DJ, predstavio se dinamičnim, kosmopolitskim, do perfekcije usviranim komadima. “Jazz meets electronics” u najboljem značenju, sa sjajnom pijanističkom podlogom, lepršavim trubačkim intermecima, elektronskim perkusijama i istinskim gruvom. Sveže, originalno i za preporuku. Možda nekom sledećom prilikom u Beogradu?

Američki džez-bluz fjužn gitarista Larry Carlton, prošlogodišnji dobitnik Gremija za svoj album “Take the pick” nastupio je sa svojim kvartetom i naravno Gibsonom ES-335 kao zvezda te večeri, potpuno opravdavši taj status i očekivanja publike. Iako se nebo već u vreme prethodne svirke opasno zacrnelo,Carltoni njegov kvartet su imali tu nesreću da se početak njihovog koncerta poklopio sa pljuskom kao iz kabla.

I šta se dogodilo? Ljudi iz Mercedesovog muzeja su brzinom munje podelili kabanice okupljenoj publici, kišobrani su se raširili i – publika je ostala da sedi na svojim mestima! Nadalje se svirka odvijala u zaista spektakularnim kulisama – munje su parale olovno nebo iznad futurističke, potpuno osvetljene zgrade Muzeja. Dovoljno često da se prateći lajt-šou na bini činio potpuno izlišnim. Za to vreme su gromki aplauzi američkom gitaristi davali krila, pogotovo u bravuroznim solo-deonicama. Sve u svemu, spektakl koji je malo ko očekivao, i zadovoljna publika na kraju večeri koja je sa lakoćom savladavala plivačke deonice na putu do svojih vozila.

Sledeće večeri imali smo priliku da čujemo Joey DeFrancesco/Larry Coryell/Jimmy Cobb trio. Corryell se nanovo pokazao kao odličan gitarista i mnogima u publici su njegove solo-deonice bile jedan od vrhunaca večeri. Jimmy Cobb je bez dileme najrazigraniji bubnjar festivala, za kojeg bi u pojedinim trenucima čovek teško mogao poverovati da ima samo dve ruke, a Joey DeFrancesco – tja, stvar je ukusa to sa Hammond-orguljama. No, programom posvećenim Jimmyju Smithu i Wesu Montgomeryju oni su zagrejali publiku u inače izuzetno hladnoj večeri sa ledenim vetrom i debelim oblacima.

Glavna zvezda večeri, Esperanza Spalding, iz publike je posmatrala deo njihovog nastupa. Jedna od najvećih nada džeza današnjice, osoba sa relativno malo godina i pregršt velikih stavki u muzičkom CV-u, uprkos svemu izjavljuje: “Ja sam samo jedna slatka devojčica koja želi da stvara muziku”. Ta devojčica još uvek nije porasla do zrelih tekstova, i to je ono što je na štutgartskom koncertu bilo najuočljivije. Glas topao, svež, precizan u svim registrima, pomalo pretenciozan ali pre svega mlad – glas koji će još da se razvija.

Album i projekat “Radio Music Society”, koji je ovim večernjim koncertom promovisan, zvuči drugačije od prethodnih, i etapa je u razvoju koja treba da predstavi timski rad sa bendom, autorstvo i čvrsto vođenje projekta u kojem učestvuju mnoga poznata imena muzičkog sveta. Međutim, Esperanza je koncert vodila prilično ukalupljeno, ne dajući prilike izuzetno samouverenim i sigurnim članovima benda da se razmašu. Zato je kasnije te večeri, u klubu Bix, utisak sa spontanog džem sešna članova benda bio da su jedva čekali da izađu iz korseta u koji ih je mlađana zvezda stavila…

 

Lizz Wright & Raul Midón Band

 

Program “The Mosaic Project” bubnjarke Terri Lyne Carrington sa Dianom Reeves, i Lizz Wright sa Raul Midon Bandom, sledeće večeri je doneo dva sjajna ženska vokala u potpuno različitom okruženju i sa različitim uspehom. Prvi, gde se somotski, duboki glas Lizz Wright odlično slagao sa svežim glasom slepog gitariste Raula Midona, donoseći jamajčanske, latinoameričke i afričke ritmove, i drugi, gde ni sjajne vokalne sposobnosti rutinirane Diane Reeves nisu mogle da spasu koncert činjenice da je producentkinja i kompozitorka Terri Lyne Carrington izvela skromnu postavu “Mozaika” u pratnji.

Dr. John, bluz, fank, rokenrol, soul, džez i sving multitalenat, u pratnji pijaniste, pevača i tekstopisca Jona Clearyja doneo je dah Nju Orleansa sledeće hladne večeri u Štutgart. I tonove gospela, naravno. Pre njega su na scenu izašli Kurt Elling i Charlie Hunter. Američkog džez vokalistu i kompozitora Ellinga ne treba posebno predstavljati. Uvek drugačiji, krećući se kroz rok, pop, bluz, fank i džez, uz ne malu dozu zabavljačkog talenta, neočekivano nov i – očekivano dobar.

Završetak festivala je rezervisan za porodični dan, kao i za matine – džez za decu. Dalekovido, rad na odgajanju novih generacija ljubitelja džeza. Tog dana u večernjem terminu je na Muzičkoj akademiji dodeljen nemački Jazz Trophy za životno delo džez muzičaru Montyju Alexanderu. Na taj način Nemci na najbolji način, iz godine u godinu, demonstriraju važnost očuvanja džez-tradicije u zemlji uvek otvorenoj za nove uticaje.

 

.

Tagovi: , ,



Оставите одговор

*


*

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.