koncerti

7.09.2017.

Jazz Festival Saalfelden 2017: Truth or Beauty?

Izveštaj sa ovogodišnjeg festivala u austrijskom Saalfeldenu

Mesto: Saalfelden, Austrija / Datum: 24-27. avgust 2017. / Foto: Herbert Hoepfl i Georg Oberweger

 

 

 

Četvrtak uveče, samo nekoliko sati otkako smo iz busa utrčali u Nexus, sa Milicom pred ulazom pokušavamo da otkrijemo šta je bezoblična crna masa u vodi koju fontana okreće. Skrenuvši pogled zbog mogućih odgovora (kesa? riba? mrtva??), sa plakata na ulazu ošine nas slogan pod kojim se održava izložba fotografija u blizini: YOU WANT TRUTH OR BEAUTY? Uh, to je izbor? Stari bi se Grci slatko nasmejali. Rečima postmodernog filozofa Eddiea Izzarda – so, my choice is OR DEATH? – ostaviti/nametnuti izbor između ta dva značilo bi da mogu/moraju jedno bez drugoga – ne znam baš oko odgovora, osim da sve to i nije loše za prve reči razmenjene sa Salfeldenom.

Prevoz je kasnio, te smo stigli tek na poslednje dve izvedene numere novog projekta Davida Helbocka. Upadom na histeričnu verziju Madonine „Like a Prayer“ odmah nam je bilo jasno da smo stigli taman na vreme, možda čak i malko poranili. Helbock je zvezda i jako voljen u Austriji, nema drugog objašnjenja za ekstatične reakcije publike. Program „For Her“ kvarteta (u kome su uz Helbocka za klavirom još i Johannes Bär na duvačkim instrumentima, Bodek Janke za bubnjevima, a Filippa Gojo peva) posvećen je „svim ženama koje su pozitivno uticale i inspirisale pijanistu“ – od Clare Schumann, Emily Dickinson, Carle Blay, do njegove partnerke i majke. Ako je instrumentalni trio i zvučao kao da se makar dobro zabavlja, zaključna Clara Schumann u duo izvedbi Helbocka i Gojove zapečatila je konačni utisak o ovoj posveti damama: neka, Davide, nije trebalo. Divno sećanje na prošlogodišnji nastup na Beogradskom jazz festivalu nije morala da pokvari bojazan da se stiglo do kreativnog zasićenja koje uz slobodu dosegnute slave ume da vodi u jalove „a što da ne“ momente. Truth or beauty, Mr. Hellbock?

 

David Helbock

 

Trio DaDaDa pojačao je utisak da je za zagrevanje festivala bilo zamišljeno „žensko veče“. Pijanista Roberto Negro obraća se publici sa stavom ponešto uvrnutog latino zavodnika, predstavljajući svoj novi trio sa Émileom Parisienom na saksofonu i Micheleom Rabbiaom na perkusijama i za elektronikom. Program je na momente impresionistički mekan, suptilan, sanjarski, uz dinamične silovite izlive blage poliritmičke koketerije klavira kome pak u šamanskom zanosu odgovara Rabbia, pokazujući povratno koliko je klasični klavir muški instrument. Između njih je Parisien – takođe prošlogodišnji beogradski gost – isti, iako je muzika sasvim drugačije emocije. Iako je osećajni raspon njegovog sviranja najuži, njegova je pozicija najintrigantnija: teško je oteti se utisku da je sav njegov boravak na sceni više obeležen željom da se bude nekakav intelektualni enfant terrible nego da se bude čulno prisutan. U jednom se trenutku zaustavlja, seda na pod i usred razmene rafala Negroa i Rabbiae izgleda kao dete na psiho-seansi: taj osmeh i njihanje napred-nazad u turskom sedu izgledaju kao jedini trenutak slobodnog uživanja u muzici za malenog Émilea. Nije loše za početak.

Važniji programi festivala dešavaju se u Nexusu i u Kongresnom centru. Besplatan program gradske bine privlači puno ljudi na dnevno đuskanje uz raznolike world music sastave. Gradić je živahan i uveče, jer se paralelno ispred Kongresnog centra glavni program uživo emituje na velikom video bimu, a nijansa ženskog prisustva umetničke direktorke Michaele Mayer fino se čita i u idejama poput obdaništa i programa za decu ili večerima slem poezije. Michaela je mozak i kasa operacije, i to se bez greške vidi tokom čitavog festivala. Drugi deo programskog tima, Mario Steidl, njegovo je uvo i radoznalost. U savršeno decentnoj toaleti, uvek na mestu odakle se diskretno nadziru stvari, ona izgleda kao jedina osoba koja u svakom trenutku zna baš sve što se okolo dešava. Na koktelu u planinskoj kući Hubertus, zamišljenom kao mesto susreta onih koji su tu da posluju, pozdravlja se sa nama i želi precizno da zna zbog čega je ko tu. You can’t fake being a newbie, i šefica to odmah vidi. Sa ponosom u glasu kaže nam kako je danas jedina žena u Austriji koja se bavi programmingom i organizacijom festivala, i jedno je neupitno: ona zna šta radi. Time zanimljivije postaje pitanje rasporeda, jer je sasvim jasno da slučajnosti nema – to je njena priča i daje naročit ukus i oblik celom događaju.

Ranopopodnevni program ShortCuts u Nexusu oblikuju dve kontrastne linije: dan se otvara solo nastupom, a za njim sledi ozbiljno grupno guranje niz tobogan. Uz to, kontrast je i geografski: prvog dana Evropa, drugog Amerika govore u istim formatima. Petak počinje skrivenim belegom ovogodišnjeg festivala: basista Manu Mayr, rising star austrijske scene, imao je vrlo aktivno leto. Gledali smo ga u Lavovu sa Kompost 3,  kojima se nadamo u Srbiji sledeće godine. U Salfeldenu je nastupao dvaput – najpre solo projektom nastalim u saradnji sa kompozitorom Zenom Baldiem, drugi put u prime timeu sa 5K HD. Njegovo klasično obrazovanje, rani termin i programska najava – ma šta još, stvarno, ima da se istražuje kada je u pitanju procesirani kontrabas? – pripremili su laku strepnju koja se povukla pred jednostavnom lepotom što je izronila baš zahvaljujući kontekstu u kom se javila: nije stvar ni u poigravanjima ritmom, načinu proizvođenja ili obrade zvuka, koliko u trenucima kada nad svim tim trijumfuje svedena, čista harmonska muzikalnost. Albinonijev „Adagio“, na čiju neobaroknu ozbiljnost Mayrov zvuk asocira u trenucima tišine (koje njegova muzika vešto koristi) je, uostalom, nastao u dvadesetom veku, čemu sumnja unapred?

 

Manu Mayr

 

Kontrast ovom mladcu sutradan je dao Briggan Krauss, saksofonista Sexmoba, sada predstavljajući svoj solo projekat jednostavnog imena Art of the Saxophone. Nasuprot evropskom drčnom klincu koji je svestan da je njegov trenutak došao, kome se he has it čita sa lica, beskrajno tihi i povučeni njujorški majstor svoja istraživanja zasniva na akustičnom – dva solo albuma ovog projekta snimio je u pešačkom tunelu i u gluvom studiju sa čuvenim BBC-jevim vintidž Coles 4038 Ribbon mikrofonom, koristeći i svoj izum mute towel – pamučnu krpu kojom zapušuje usta svom alt saksofonu, demonstrirajući gde leži virtuoznost. Ispričao nam je priču, zatežući šrafove svog instrumenta: na Koni Ajlendu postoji rolerkoster Ciklon, napravljen 1927, u potpunosti izrađen od drveta, kojeg svakog jutra četa radnika obilazi sa čekićima i prikucava eksere razvaljene upotrebom prethodnog dana. Ali, i dalje radi. And they say it’s safe – nasmejao je publiku podižući svoju alatku. Kraussova magija je drugačija, on je oličenje autsajdera, podsećanje da nije sve business as usual. Skromno nas je uputio da albume pronađemo na Bandcampu (maybe you’ve heard of it?), a bio je iskreno obradovan kada mu je kolega Pantić rekao da ima njegove solo snimke koje mu je dao kada su se upoznali.

U nekoj paralelnoj stvarnosti, duh Johna Luriea je negde na prelazu iz osamdesetih u devedesete, tokom neke od beskonačnih vožnji Bruklinskim mostom, evaporisao i odlučio da se u petak popodne prošle nedelje pojavi u obličju četiri instrumenta kvarteta Amok Amor. Još jedan beogradski drug, Samuel Blaser, zamenivši u kvartetu Petera Evansa na trubi, pridružio se ekipi berlinskog Starlight trija na nastupu u Salfeldenu. Tvrda, zahtevna muzika u kojoj saksofonista Wanja Slavin i trombonista Blaser dijaloški slažu sloj na sloj bistrih, dugih i agresivnih improv linija preko čvrste podloge rasviranih Christiana Lillingera za bubnjevima i Pettera Eldha na basu izaziva smešak zadovoljstva svojom direktnošću. Ako i nemaju potrebnu iluziju nonšalancije, izgleda vole poređenje sa kvartetom Ornettea Colemana, ali nije to ova specifična mešavina neuroze i duhovitosti, koje kod Nemaca izgleda stvarno ima naročito kad je nenamerna. Kontrast drugog dana je takođe Njujork: programska najava kvarteta Courvoisier (klavir), Feldman (vioina), Mori (elektronika), Parker (saksofoni) naglašava koheziju rođenu iz ljubavi Sylvie Courvoisier za muziku Marka Feldmana, ali i njen njujorški angažman. I tako i jeste – ovo je generički Stone projekat, klupska muzika za četvrtak uveče, ako pitate Johna Zorna. Prikladne reči bile bi „auralno“, „uznemirujuće lepo“ usred „fragmentiranog klasičnog“, i naravno, „dekonstrukcija“. Ovo je svakako divna muzika – improvizacije četverca međusobno se udaljavaju i nanovo spajaju kao astronuti u priči Raya Bradburija, elektronika Ikue Mori sugestivno nudi i romantiku space noise kao podlogu za sve to. Ipak, kada su svežina, strast, lepota i istina programa Nexusa u pitanju – 1:0 za Evropu.

 

Sylvie Courvoisier

 

Take everything you have, and come inside. Don’t panic. Ne uspeva nam da ne prasnemo u smeh pred smirenim glasom sa lakim nemačkim naglaskom hostese koja nas premešta sa terase krova Kongresnog centra pred olujnim oblakom koji ide pravo ka nama. Sve se dešava u nekoliko minuta – od sunčanog vremena koje je sve vreme opšta tema za razgovor (izgeda da u Salfeldenu svake godine padne kiša) do čaša i stolnjaka koji lete unaokolo, oborenih suncobrana i lifta koji ne radi. Neki delovi mesta ostali su bez struje, i nije bezbedno stajati na terasi. Pa opet, svi se, pokisli, blesavo smeškaju, razmenjuju fotografije oblaka iznad Alpa i bar vrvi kao košnica.

Polovina je trećeg dana, i ova oluja nije prva dramatična izmena tempa na festivalu: nakon dan i po glavnog programa, to je pravilnost na koju se računa. Takva dinamika menja i percepciju vremena – kada nakon poslednjeg koncerta pokušate da se osvrnete na izobilje kome ste bili izloženi, čini se da je sve trajalo bar desetak dana. Toliki je i umor koji preplavljuje, ali i prečišćuje utiske na najsuroviji način, kao vatrom: slabijih se koncerata jedva sećate, osim po mlakom osećaju nedovršenosti. Tako je sa ovogodišnjim poručenim projektom koji je otvorio festival: „Prine – Zone“ Geralda Preinfalka pamtimo uglavnom po tome što se devetočlani sastav, u kome je kompozitor zamislio jin (brazilsku ritam sekciju) i jang (austrijski i italijanski gudači i duvači) povezane klavijaturom i začinjene vokalom Savine Yannatou nikako nije sastavljao u celinu, iako nijednoj pojedinačnoj izvedbi nije moglo ništa da se zameri. Bilo bi zabavno posmatrati pokušaje zaustavljanja zevanja i padanja u dremež u publici, da ni to nije zarazno i ne postaje mučenje nakon petnaest minuta.

A onda – hevi metal! Møster!, četvoročlani sastav norveškog saksofoniste Kjetila Møstera oduvao je svaki trag dosade koji je ostao da lebdi u sali nakon otvaranja. Nikad više ljudi sa prstima u ušima tokom koncerta na kome sasvim očigledno beskrajno uživaju. Scena je kao pod električnim naponom; svetla, distorzije, kose i brada koliko na tvrđem rok koncertu, ali, kad se čula priviknu na pršteću snagu, pažnju preuzmu nimalo naivni neparni ritmovi, iznenadni fank ili hipnotišući prenapregnuti bas. Sjajna zabava, čak i za u proseku prilično staru publiku festivala – ili zato što je prijemčiva za eklektiku, ili snoberaj nije stigao da se pribere pre nego što ih je banda sa scene ščepala. A veče je tek na početku!

 

Moester

 

Šok prelaza nije manji ni kada nakon pauze skliznete u gusti, skoro lepljivi a prozračni trans australijskog trija The Necks. Ćaskajući kasnije sa njihovom promoterkom Lee Paterson, savršenom old-fashioned damom iste boje ruža i velikog kamena minđuša, postaje jasnije kako program ovako naglih suprotnosti zapravo funkcioniše. Jazz keeps you young, cause it always keeps you looking for something new – kaže sa smeškom, dok se nostalgično priseća bluz ploča koje je momak njene sestre vrteo na plastičnom gramofonu u detinjstvu. „Oni mogu ovako celu noć“ šapne Pantić tokom koncerta, i ta šala gađa suštinu: to je način na koji hipnotiše skoro neprimetno prenošenje repetitivnog motiva sa bubnja (Tony Buck) na bas (Lloyd Swanton) na klavir (Chris Abrahams).

 

The Necks

.

Čitav ovaj segment ostaje nekako izuzet iz protoka vremena, jer odmah za njim stigne hajpovani badass hip-hop hibrid Stevea Lehmana. Lehman je nešto poput velike zvezde večerašnjeg programa, u nedostatku imena kakvo je Chick Corea na nekim drugim festivalima. Zezamo se da svakom festivalu ove godine treba bar jedan nastup njegovog Elektric Banda – za nostalgiju ili da vrline drugih budu izražajnije – i nažalost, i tu je ulogu preuzeo Lehmanov sastav. Čak i kad se potajno pržite na jak beat i možete za ozbiljno da uzmete folklor gestova rukama i trzaje glavom, smuljani bas i „spoken word“ artist kome se u odnosu na ostatak benda negde baš žuri ne daju prilike ni za ironični otklon. Kažu da je ovo još i bolje od nastupa na festivalu North Sea Jazz. Možda Sélébéyone uživo nije baš najsrećnije ukrštanje. Momcima to ne smeta da baš uživaju u fešti i do kasno u noć ostaju u bašti bara Nexusa sa njegovom maskotom, bubnjarem Jimom Blackom. Tamo je žurka: ponovo okupljeni trio Café Drechsler iskusno cepa sočni tanzmusik, nema metra slobodnog prostora u klubu, dešava se nezapamćeno – svi igraju, neki i na stolicama, duša benda u bubnjaru Alexu Deutschu pali vatrice preko kojih polivaju kontrabasista Oliver Steger i saksofonista Ulrich Drechsler. Ništa mudro, al zapravo mudrost bazične, telesne radosti karnevala i jeste u kratkom periodu praznoglavosti.

 

Steve Lehman

 

Da je festival žena, morali biste baš mnogo da je volite da biste ostali uz nju i pored ups-and-downs raspoloženja koje isporučuje na dnevnoj bazi. Transformacija je ključna reč ovogodišnjeg koncepta. A Saalfelden prija upravo zbog toga – ne smeta što na glavnom programu subote pre Cortexa za koji smo nabrijani dođe kvintet Sinikke Langeland. Njen je glas kao udar srebrnom kašičicom po kristalu, a kantele, finski nacionalni intrument kojim se prati, rezonuje udvajajući svečanu ozbiljnost. Iako vrlo mekan, gotovo pop, program novog albuma The Magical Forest nije dosadan i nema ispraznih momenata – čitav sastav gradi pun, čisto stilizovan zvuk, celinu čija je lepota upravo u skladu i smirenoj zaokruženosti. Zabavljaju njena tumačenja inspiracije za nastanak pesama, interesovanje za mitologiju i folklor – „ova je pesma nastala kao pogled malog medveda koji sebe gleda sa drveta kako ga žrtvuju u japanskom ritualu“, ili motiv ose sveta, axis mundi, koji joj se opsesivno javlja, a najvažnijim njegovim oblikom čini joj se ni manje ni više nego – raketa. Sinikka ovakve stvari sasvim ozbiljno izgovara, ali sa nekom dečjom iskrenošću i fascinacijom zbog kojih sve to budi samo simpatije.

Cortex je trenutno možda najveći bend u Evropi. Avant-Garde Party Music, drugi album norveške četvorke malo je remek-delo inteligentnog a silovitog čitanja fri džeza šezdesetih, i sigurno jedno od najboljih izdanja ove godine. Šteta što je zakasnilo neki dan (trebalo je da se pojavi za festival). Šteta što sam ih dva puta ove godine propustila u Srbiji. Tu je sve na mestu: bubnjevi Paal Nilsen-Lovea i bas Ola Høyera zapliću središte klupka iz koga Thomas Johansson trubom i Kristoffer Berre Alberts saksofonom trgaju niti koje celi sastav hitnu u ovaj ili onaj stilski citat tradicije, da ga uvrnu ili iskidaju. „Grinder“ je „Lonely Woman“ pročitana unazad. Energičnost kojom ste kupljeni nakon samo par minuta, bez predigre i razvodnjavanja, dolazi iz neodoljivog osećaja prisutnosti, svih na sceni, od prvog do poslednjeg trenutka. Cortex spoji puno zadovoljstvo sviranja i osećaj da sve vreme učestvujete u igri zadavanja novih i novih zadataka, pametnih i otkačenih, naizmenično. Ornette lives!

 

Cortex

 

Ostatak dana teško je koncentrisati se na bilo šta, te dva naredna koncerta ostaju mutna. „Kryptografie. Notizen eines alten Mannes, dur zufällig Charles Mingus heißt.“ Michaela Riesslera zvuči baš kao što se piše – pretenciozno, akademski, sumorno ozbiljno. Glumac Hartmut Stanke izlazi na scenu kao fiktivni Charles Mingus i „donosi fragmente misli starca zarobljenog u nepokretnom telu, buneći se protiv boga, protiv sveta, protiv svoje osetljivosti“, kaže program. I bogami se buni, teatralno i akademski. Suuuper, što bi rekla Suzana Petričević. Da se bude pošten, iako je dobar deo dvorane mislio isto, onaj drugi se izgleda fino zabavio – one koji su ostali prepoznali posle biste po živom razgovoru koji je koncert pokrenuo. Mlak je bio i trio pijaniste BrianaMarsellae (sa Trevorom Dunnom na basu i Kennijem Wollesenom na bubnjevima), donoseći svoje čitanje Zornovih Book of angels minijatura. Na tom je koncertu najbolji bio Zorn: improvizacije koje uslede nakon postavljene teme prosto nisu dorasle predlošku.

Iznenađujuća je odluka bilo stavljanje 5K HD u prime time termin festivala – subota, 22:30. Premijera albuma And To In A sastava koji čine Kompost 3 (Manu Mayr, Benny Omerzell, Lukas Kӧnig i Martin Eberle) i mlada pop pevačica Mira Lu Kovacs sve vreme festivala je privlačila pažnju – ekipa se stalno muvala okolo, a neposredna riđokosa Mira raspričano je ćaskala sa svakim koga bi srela, potiskujući tremu pred iskoračenjem iz svog sveta. Njihova muzika podseća na slavne dane trip-hopa, Portishead pre svega, iako je njen vokal bliži slatkastom uvijanju Cat Power nego Beth Gibbons. Za one kojima to sve lagano može i da ostane tamo gde mu je i mesto (u devedesetim), Mira ima bele soknice. Srcelomka.

 

Mira Lu Kovacs

 

Antiklimaks subotnje večeri: NU ensemble Matsa Gustafssona je u jednom trenutku izveo verovatno najglasniji zvuk na čitavom događaju, desetočlanom snagom. Od onih za koje se kaže da bude mrtve. Ali to je, uglavnom, bilo sve – glasnost ne nadoknađuje kilavost sa kojim je sastav nastupio. A bio je očekivan i željen: sutrašnji dan šarala su skoro pa pravdanja među publikom – možda smo bili previše umorni za Matsa. Možda. Možda je i on bio previše umoran za Matsa. Sva sreća pa tentet nije ostavljen za zatvaranje festivala, kao što je prvobitno planirano – nije to ukus koji u ustima želite da ponesete na odlasku. Čak ni na spavanje.

Publika se u Salfeldenu deli u tri grupe: one koji su tu prvi put, na koje ostali gledaju sa malom zavišću jer mogu da vide kako se upravo zaljubljuju, one koji dolaze već godinama, i one koji pamte šator – na počecima je sve izgledalo sasvim drugačije, nalikujući na hipi komunu pre nego na ozbiljan događaj. Sve tri grupe su ciljne za organizatore, i Almkonzerte program kao da je jednim delom posveta ranim danima. Štrukli, sa kiselim kupusom ili sa džemom, beli šator sa pivničkim klupama, firma Orkestra austrijske železnice. Evo konačno i Coreae – [:klak:] sa Bernijem Mallingerom i Georgom Breinschmidom svira „Spain“ – al koga briga. Dovoljno je žmirkanje na suncu na brdu okruženom vrhovima Alpa, na kojima nema snega iako je juče kišilo, za osmejak.

 

Mats Gustafssons NU Ensemble

 

Nedelja je dan slatkog iščekivanja. Wolfgang Puschnig pojavio se juče u Kongresnom centru odmah nakon velikog pljuska, i dok se prijateljski pozdravljao sa beogradskom ekipom mogli ste videti čoveka koji se vratio kući. Danima se možete zabavljati praveći mrežu veza gotovo svakog od ovogodišnjih učesnika sa njim. U jednom intervjuu datom neposredno pred festival pričao je o svom iznenađenju otkrićem da je jedan od muzičara koji je najviše puta svirao na festivalu, u raznim formacijama. Pamti šator. Iz njegovog smeška vidi se neopterećenost onoga ko je sve zahteve sebi već ispunio, a ostalo mu je još mnogo volje da u onome što sledi uživa, i da i vi uživate sa njim. Slatka je nestrpljivost.

Poslednji dan u Kongresnom centru otvara Eva Risser. La petite parisienne nemačke krvi beskrajno šarmantno predstavlja svoj desetočlani White Dessert Orchestra. Njen preparirani klavir dominira među strukturiranim improvizacijama programa koji je melanž džeza i eksperimentalne neoklasike, sa flautom Sylvaine Helary kao drugim blago povlašćenim instrumentom (nije ni čudo, to je i Evin drugi instrument). Ironija je da se među kompozicijama živošću i poletom izdvaja završna „Funeral“, ostavljajući prethodne u senci utiska prevelikog zalogaja za Evu kompozitora. Melanholija, prigušenost, neobična orkestracija dijaloških pasaža među solo instrumentima – ali nekako nedorečeno, bez sigurnosti u ono što se htelo reći.

Eva je, međutim, zaslužna što do kraja dana ne mogu da skinem kez s lica. Naravno da nismo znali šta su Sax Ruins, japanski duo Yoshidaa Tatsuyae (bubanj) i Ryoko Ono (alt saksofon). Iako je urednik tražio studioznu pripremu, Japanci su nekako promakli. Eva nam je rekla da je to njen tinejdžerski superheroj, sa prethodnom verzijom Ruins u postavi bubanj i bas. I to je (uz japanski Google) do kraja dana otključalo fioku u kojoj je zaključan ležao Natsumen, i sa njim smešak zaborava ranih dvadesetih. Na bini između njih dvoje stoji stakleni paravan, stari panker Tatsuya gusto zadaje tempo, a sitna Ryoko muški uzvraća kao da se rve sa mašinom. U sekundama pauze u razmeni osećate olakšanje i pribiranje bolida u pit-stopu, a zatim sledi još jedan talas udara. Intenzivnog zadovoljstva.

Nešto kasnije: nije avangarda dok ne polete plekani tanjiri – ovo može da bude alternativni naziv trija Weiße Wände. Ili, dok bubnjar ne nalupa vokalistu po grudima u petominutnom solu? duu? – kako god ga nazvali, ovo je u stvari bio zabavan, teatarski nastup. Nastalo kao potpuna improvizacija, sa vrlo disparatnim poetikama – gitara Karla Rittera je jako bluz, Christian Reiner u histeričnim stakato napadima isporučuje ne samo vokalnu tehniku, već i paniku, isečke Rilkea, rekurzivne poezije (nakon koncerta saznali smo što je deo publike koji je ostao u sali padao u nezadrživ smeh – bis se, recimo, sastoji od besomučnog ponavljanja „mi nikada ne radimo biseve, idite kući. Doviđenja“), a Herbert Pirker u slapovima podiže i gasi tenziju, kad ne udara po predmetima okolo. Lepa je mera: dovoljno ironično da ne bude pretenciozno, dovoljno iskreno da blaziranost zaćuti.

Između ova dva smestio se Puschnigov biser. Songs with strings je projekat kojim se zanimao ove godine, povukavši se malo nakon prošlogodišnje jubilarne gužve. Neposredno pred festival napravio je snimak sa australijskim Koehne gudačkim kvartetom (Joanna Lewis, Diane Pascal, Emily Stewart i Melissa Coleman), a za Saalfelden je postavi dodao bubnjeve (Partrice Heral) i kontrabas (Achim Tang). Iako je komponovao bez mnogo iskušavanja forme, ostavio je prilično prostora za improvizaciju. I tu postane zanimljivo: Puschnig kvartet tretira istovremeno kao jedan glas kada vodi dijalog sa njim, ali i kao četiri individualna instrumenta unutar kompozicije. Improvizacije Lewisove (prva violina) i Colemanove (čelo) jednako su hrabre kao i njegove na alt saksofonu, ali iz klasičnog, a ne džez idioma. Ladies se ne takmiče, i nisu tek neobičan gost u meštrovoj igrariji. Ishod je prelepa muzika, koja opija svakim solom, melodijskom linijom ili neočekivanim odgovorom. Nešto klasično lepo zvučalo je na ovom koncertu, vraćajući na Stare Grke s početka – ima nečeg od toga u Puschnigovom osmehu na kraju.

 

Wolfgang Puschnig

 

Yes! Yes! God! Yes! Takav je bio trijumf kojim je završen festival. Ono što nije došlo sa Matsom Gustafssonom, došlo je sa drugom skandinavskom bandom. Angles 9, stalno uvećavajući sastav Martina Küchena kao da nije sasvim greškom postao „Angels“ u katalogu – Disappeared Behind the Sun, još jedan diskografski favorit za ovu godinu, više puta priziva melodramu poverenja u ritualnu meru iz biblijske priče o Jerihonu. Snažan duvački front (Küchen, Kajfeš, Hegdal, Äleklint i Magnus Broo natrag za devetku u nazivu) i uhodana ritam sekcija (Berthling, Zethson, Ståhl (soloima na vibrafonu skriveni narator i ironijski komentator sage) i Werliin – vidiš, Mats, dosta je i samo jedan bubanj) sviraju buđenje, postrojavanje, povečerje i posmrtni marš Küchenovog J’accuse političkog obračuna sa današnjicom. Naravno da zvuči jako balkanesque. Da je film, bilo bi mrtvih unaokolo. Emocionalni raspon programa je ogroman, i vodi u smenjivanje nijansi uzvika O! – od furora bojnog pokliča do bolnog uzdaha nemoći i rezignacije. I grad će biti tvoj – bio je toliko da je euforija nakon koncerta nadvladala „odlazi cirkus“ melanholiju kraja festivala.

Kakav kraj? Finale, maestoso.

 

 



Оставите одговор

*


*