Jazz Festival Saalfelden 2014: Trijumf kreativne muzičke reči

Mesto: Saalfelden, Austrija / Datum: 28-31. avgust 2014. / Foto: Tim Dickeson / Video: Zlatan Dimitrijević

Nakon godinu dana pauze, opet smo  pohodili zapad Austrije i središnje Alpe,  i to samo da ponovo ustanovimo kako je naš omiljeni festival zapravo i najbolji džez festival na svetu! Naravno da ovakva doza subjektivnosti izaziva automatsko prevrtanje očima našeg čitaoca. Na stranu što smo ovakve opaske, i to u nezavisnim slučajevima, čuli i od nekoliko muzičara-učesnika, nakon ovolike koncentracije muzike toliko milozvučne našem osetljivom uhu, skopčane sa besprekornom organizacijom, ljubaznošću domaćina i, naravno, prirodom koja otima dah, savest nažalost ne dozvoljava da se drugačije izjasnimo.

Od ukupno 21-og koncerta od interesa (ne računajući one “sporedne” koji su bili planirani za otvorenu binu i planinske koncerte), faktički nije bilo minuta praznog hoda.  Zagrevanje za zvanično otvaranje festivala, koje se pod nazivom “Short Cuts” odigrava u maloj sali Kulturnog centra Nexus, dovelo je i do prevremenog ključanja, kada je na binu ove minijaturne sale izašao trio ljubitelja filmske amerikane Hang ’em High i krenuo da praši iz petnih žila. Luciena Dubuisa smo kao lidera gledali relativno skoro i kod nas, a u kombinaciji sa ekstravagantnim poljskim basistom Bondom (dvožičani bas koji svira slajdom) i austrijskim bubnjarem Alfredom Vogelom, ovaj simpatični i duhoviti Švajcarac pojam impro-gruvanja diže na sasvim novi nivo.

A da se prilično umornim putnicima u startu decidirano da do znanja da dug put nije bio uzaludan, i da su apsolutno dobrodošli u centar evropske muzičke kreativne reči tog vikenda, uspelo je narednim koncertom dua Nelsa Clinea i Marca Ribota. Dva muzičara koja se kreću u istim krugovima, ali su definitivno simbol muzičke dihotomije (Cline može da svira sve i, iako jedan od najoriginalnijih gitarista danas,  mahom se odriče stilske prepoznatljivosti, dok Ribot insistira na svom stilu koji neobjašnjivo uspešno gura u svako okruženje u kome se obreo) priredili su kontrastan program, počevši potpuno akustičnim setom, a završivši haosom prošaranim analognim i elektronskim zvucima električnih gitara. Od flamenka, preko bluza, pa do industrijala i nojza,  svedočili smo neverovatno nadahnutom, potpuno improvizovanom programu, realizovanom  kroz spontanu razmenu ideja dvojice prijatelja.

Ovaj koncert je u neku ruku mogao Ribotu biti i iskupljenje pred nastup narednog dana na glavnoj bini kongresne sale – pred onima koji bi mu eventualno zamerili karakter nastupa gde je na raspolaganje sebi stavio akustičnu gitaru, stolicu i pevački mikrofon. Radilo se o programu protestnih pesama dilanovsko/jangovske interpretatorske orijentacije, i to protiv sistema, države, piraterije, kapitalizma i na kraju čak i sopstvenog tela. Skepticizam i nesigurnost vezane za ovaj projekat Ribot je pokazao i zabranom pravljenja ikakvih video snimaka. No, program je na kraju kod publike sasvim dobro primljen, a ko je hteo Ribota eksperimentatora mogao ga je prethodno veče doživeti u punom sjaju. I za mene je ovaj simpatični koncert predstavljao opušteni intermeco između nekih uzbudljivijih stvari.

Nels Cline je takođe pokazao najmanje tri lica na ovom festivalu. Drugog dana je ponovo pohodio malu salu Nexusa, ovaj put kao gitarista novog trija Jima Blacka – Eyebone. Za razliku od trija slobodnije orijentacije koji je ovaj bubnjar pre tri godine već vodio sa pijanistom Eliasom Stemsederom, članovi novog benda ispred sebe, kako kažu, drže note kao predlog razvoja situacije, ali sa potpunom slobodom i čak preporukom za ignorisanje istih! U takvoj situaciji smo dobili energičnu eklektičnu svirku sa naglašenim rokerskim gruvom, bogatim elektronskim nadevima i (mahom Stemsederovim) fri-džez  izletima  – nešto raznovrsnije, ali ipak manje ubedljivo od trijumfa sa trojkom Berne/Black/Cline od pre dve godine. Materijal kreće da se snima za par nedelja.

Treće pojavljivanje Nelsa Clinea jebilo  takođe drugog dana, ali na velikoj sceni na jednom od najboljih nastupa festivala – u kvintetu “Unfold Ordinary Mind” Bena Goldberga. Posvećen isključivo  uvrnutim  bas linijama na kontra alt klarinetu, prošetao je kroz aktuelnu ploču i pružio svakom pojedincu, i pored pipavih i fokusiranih aranžmana, priliku da zasija. Cline je ovde svirao najprizemnije tj. nakonvencionalnije u poređenju sa druga dva svoja nastupa, kontrapunti duvača Kaseyja Knudsena i Roba Suddutha zvuče vanvremenski, dok Ches Smith po potrebi održava gruv, reaguje intuitivno ili se potpuno otrgne kontroli. Smemo li da se poigramo s krilaticom kamerni fank?

Kroz prvi nastup glavnog programa svakog dana, austrijski muzičari dobijaju priliku da pokažu gde su u odnosu na prvu ligu koja nastupa posle njih. Petak je doneo veliko iznenađenje u vidu tridesetogodišnjeg pijaniste iz Salzburga, Philippa Nykrina, i njegovog benda Wire Resistance. Premda je već par puta nastupao u Saalfedenu na pratećim binama sa svojim trio projektom, za neobično skromnog Nykrina je ovaj momenat bio možda i najbitniji u karijeri. Bend koji je tri dana u Saalfeldenu pre festivala vredno uvežbavao zahtevan autorski materijal pijaniste, kao bomba bez osigurača je eksplodirao od samog početka koncerta. Pružili su sat vremena prvoklasnog modern creativea, stavivši u prvi plan te večeri izgleda jako raspoloženog saksofonistu Fabiana Ruckera  i samog Nykrina, kao inteligentnog kompozitora i kreativnog solistu, stilski na tragu upravo jedinstvenog genija Johna Escreeta koji će nastupiti nešto nakon njega.  Potrudićemo se da o ovom momku u skorašnje vreme napišemo još par afirmativnih redaka.

Drugo veče su se Austrijanci predstavili kroz big-bend bečkog bubnjara Christiana Muehlbachersa. Očigledna visoka stremljenja  na planu pomirenja ambiciozno aranžiranih big-bendovskih pasaža i slobode svake jedinke koja ga čini, nažalost ne funkcionišu na željeni način iz perspektive slušaoca. Najveća je odgovornost samog aranžera, uprskos njegovim saradnjama s nekim vizionarima takvog izraza. No i kao takav, njegovo fiktivno angažovanje od strane Big benda RTS-a unapredilo bi ga za ne manje od propuštenih 30 godina. Ponovo je najviše briljirao već pomenuti Fabian Rucker.

Ni treći austrijski predstavnik, u situaciji ekstremno podignutih kriterijuma, nije oduševio, ni pored visokog renomea koji članovi kvarteta Gradischnig/Nagl/Herbert/Vatcher (posebno Peter Herbert i Max Nagl) uživaju i daleko van granica Austrije.  Izolovano bi ovaj koncert verovatno bio užitak za prosečnog ljubitelja pravca, ali u ovakvoj konkureciji smo morali da se požalimo na previše opštih mesta u svirci i aranžmanima, i usudimo se da upotrebimo oksimoron “predvidiva avangarda”.

Mustra programskog rasporeda festivala može se u globalu iz godine u godinu prepoznati, tako da je već neko vreme središnji termin prvog dana rezervisan za jednu all-star postavku iz domena “modern creative pravca”. Ovog puta je američki trubač iračkog porekla Amir El Saffar doveo krem njujorškog modernog džeza i, igrom slučaja, neke od omiljenih muzičara pisca ovih redova (Ole Mathisen, John Escreet, Francois Moutin i Nasheet Waits), sve u cilju predstavljanja aktuelnog albuma “Alchemy”, ali i prezentovanja znanja i iskustava stečenih nedavnim petogodišnjim boravkom u Iraku. Specifičan, svakako neortodoksni princip ElSaffarovog inkorporiranja mikrotonalnih fraza i ornamenata idiomatskih istočnjačkoj tradiciji duboko je, međutim, ukorenjen u zapadnjačkoj formi, te i lako razumljiv i pitak ovdašnjem džez fanu. Nivo na kome je bend to veče funkcionisao, uključujuči ekspresivne stakato deonice Mathiesena, uvrnute blok akorde i suluda harmonizovanja Escreeta, te preuzbudljivo kuvanje ritam sekcije, bili su ulaznica za jednočasovni trans koji je za posledicu imao zacementirani osmeh trajanja nekih 15 minuta od završetka koncerta.

The  Young Mothers je bend našeg starog znanca, norveškog basiste širokih shvatanja Ingerbrigta Haker Flatena, koji za ovu priliku okuplja pet muzičara iz Ostina u Teksasu,  u grupi koja je  po pojmu širine dijapazona bliska Zappi (prva asocijacija na naziv benda), a po samom izrazu negde između fanka, fri-džeza i ekstremnih formi metala.  Na papiru bizarna kombinacija, međutim,  funkcioniše besprekorno upravo na pola puta između suprotstavljenosti potpune individualnosti svakog od članova (najupečatljiviji je bubnjar/vibrafonista Stefan Gonzalez, sin kultnog  post-bap i avangardnog trubača Dennisa Gonzaleza) i krajnje, ali  neophodne iskalkulisanosti. Sve to tik na ivici provalije zvane totalna anarhija.

Energetskom bombom slične kalorijske vrednosti, samo drugačijeg konceptualnog izraza i senzibiliteta,  okončano je i drugo veče vestivala. Italijanski trubač, pevač i kompozitor Roy Paci (radio sa Manu Chaom i holandskim post-pankerima The Ex), predvodi sastav koji tematski obrađuje mafijaške stereotipe, te se i ne zove slušajno Corleone. A muzički Corleone u sebe inkorporira mnogo toga, od eksperimentalnog džeza, preko referenci na njujorški no wave, zornovskih Naked City provokacija, do majlsdejvisovskih električnih ekspedicija.  Raspoloženja se rapidno menjaju, od svadbarskih do naravno  pogrebnih, ali sve je vodilo ka jednoj skakutavoj žurci koja je bila idealna pozadina da proslavimo rođendan jednom od članova naše ekipe.

U subotu su dupli program, u Nexusu i na glavnoj bini, imala dva izvođača. Short Cuts je doneo vrlo intimne nastupe s jedne strane japanske pijanistinje Sotoko Fujii u solo izdanju i trija čeliste Erika Friedlandera s druge, u oba slučaja autobiografske priče inspirisane nedavno preminulim dragim osobama. Na velikoj sceni, međutim, promovišući poslednji album benda KAZE, potpuno odgovarajućeg naziva “Tornado”, Fujii pokazuje sasvim novo lice nemilosrdne eksperimentatorke. Bend sastavljen od dva trubača, bubnjara i pijanistkinje, demografski ravnopravno podeljen na tokijski i berlinski fragment, funkcioniše na demokratskim principima, bez izrazitog lidera. Iako je muzika većinom komponovana, sloboda improvizovanja je i tonalno i ritmički nesputana. Improvizacija uključuje prepariranje klavira i razne predmete/igračke koji proizvode zvuke spektruma, od bezazlenog kmečanja do brutalne metalne škripe.  Izuzetan koncert koji je trajao nažalost osetno kraće od svih drugih na glavnoj bini; u svega četrdesetak minuta bend je izveo samo dve dugačke kompozicije.

Nastup Erika Friedlandera sa Black Phoebe trijom doneo je nakon Tornada drastično mirniju,  atmosferičnu zvučnu sliku, mada i dalje ispunjenu određenom napetošću. Kao soundtrack za film “Nothing On Earth”, ova muzika prati fotografa Murraya Fredericksa u osvajanju nepristupačnih ledenih santi Grenlanda. Friedlanderova svirka, kao i zvuk kompletnog trija (Shoko Nagai – harmonika, klavir i  Satoshi Takeishi – udaraljke) su svakako u neku ruku avangardni, ali nikako atonalni. Doživljaj je prijemčiv,  ali istovremeno pun uzbuđenja  i dinamike.

Jedan od najočekivanijih na festivalu, koncert Double-up ansambla jednog od najupečatljivijih improvizatora, ali i kompozitora svoje generacije, kada govorimo o džez avangardi, delimično je ispunio velika očekivanja. Praćen neobičnom postavkom sastavljenom od dva klavira (Jason Moran i sveprisutno novo lice David Virelles), dva alt saksofona , čela, tube i bubnja, čikaška legenda Henry Threadgill je u Saalfelden stigao sa ciljem odavanja pošte kultnom kompozitoru, kornetisti i dirigentu Butchu Morrisu. A ovaj prošle godine preminuli velikan je, dirigujući big bendom posredstvom svojih simbola i znakova, kažu, u Saalfeldenu 2007. priredio jedan od nezaboravnih događaja.

Koristeći sličan princip, odrekavši se instrumenta, Threadgill je kroz dve kompozicije dirigovao orkestrom. U prvom komadu, koji se više svodio na džemovanje aktera preko fank-rok gruva srednjeg tempa, njegovo  se dirigovanje više svodilo na bodrenje solista i znakovanje u momentu kada naredni instrumentalista treba da preuzme vodeću rolu. Druga kompozicija, pak, brižno komponovana i  orkestrirana, dala je svrhu neobičnoj orkestraciji, posebno udvojenim klavirima koji su kontrapuktualno na tipično threadgilovski  intrigantan našin sučeljavali svoje ambiciozno raspisane deonice.

Izmena u redosledu izvođača poslednjeg dana, nastala kašnjenjem leta Britanaca Get The Blessing, vidno je uzrujala pijanistkinju Sylvie Courvoisier, što su na svojoj koži najviže osetili fotografi ispred bine. No ova inicijalna nelagodnost rezultirala je sigurno jednim od najubedljivijih izvedbi na festivalu! Courvoisier po prvi put predvodi trio (i to kakav: Drew Gress na basu i Kenny Wollesen za bubnjevima) i iza sebe ima sveže objavljen materijal za Tzadik. Preterano bi bilo reći da je ovaj trio kruna karijere pijanistkinje, koja se podjednako uspešno oprobava i na klasičnoj, impro i džez sceni, ali aktuelni projekat pokazuje da čak i danas pomalo istrošeni format klavirskog trija ima prostora za pozitivno zastranjivanje i osvajanje novih teritorija. Bend ovakvih kvaliteta mora da ima dugovečan život, sve ostalo bi bilo ogroman gubitak za kreativnu muzičku scenu.

Bristolci Get The Blessing, iako su na binu izašli direktno iz voza, pružili su maksimum koji nije odavao ikakve tragove umora. S novim albumom i novim bubnjarem, još jednim portishedovcem – izvanrednim Cliveom Deamerom, bend nije napravio žurku kao onomad na Nišvilu (ipak je u Saalfeldenu klimanje glavom i cupkanje u ritmu maksimum ekvivalenta razularenom đuskanju na open-air rock festivalima, na kojima Britanci takođe neretko i sa uspehom nastupaju), ali su prezentujući novu ploču “Lope and Antilope” pružili odličnu iznijansiranu i svirački kompetentnu svirku, ne odustajući od originalnog  neodoljivog pankerskog stava.

Da je mozak na Tantalovim mukama da procesuira svu ovu dobru muziku odjednom, bilo je jasno još prethodnog dana, ali je kao žrtva trenutnog zamora sistema morao da padne baš čelista Fred Longberg-Holm i njegov trio Stirryp. Deo njegove svirke sam propratio sa smanjenom pažnjom, a drugi deo izvan sale pražnjenjem mentalnih kapaciteta u cilju pripreme za očekivani vrhunac večeri, moguće i festivala. Grubo uopšteno, Fred Longberg-Holm intenzivno koristi elektroniku i gitarske efekte preko ostinato bas linija i sinkopiranih rok gruvova u kompozicijama koje ne poseduju magnetizam da potencijalnog slušaoca drže previše zainteresovanog na istom mestu.

U vreme kada je Archie Shepp krenuo definitivno muzički da posustaje, desio mu se prvi studijski susret sa starim prijateljem, nemačkim pijanistom Joachimom Kuhnom u vidu grandiozne duetske ploče “Wo!Man”, a nedugo posle toga i poziv da se na izvrsnom “Vodoo Sense” prikluči Kuhnovom triju. Ova dva izdanja su sada već 77-godišnju ikonu inspirisala da zazvuči, ako pluća više ne slušaju kao u vreme “Fire Music”, onda barem spiritualno kao u vremenima najvećih smelosti. Upravo takvoj slici smo prisustvovali i u Saalfeldenu, gde smo videli vojnike pustinjskog džeza u jednom od najineresantnijih i najoriginalnijih klavirskih trija u poslednjoj deceniji (uz Kuhna su tu i virtuoz na gimbriju i pevač Majid Bekkas, i španski bubnjar Ramon Lopez),  i Sheppa koji izgara u želji da pruži maksimum u ovako inspirativnom okruženju. Od uvodne preteće “Transmitting”, preko brilijantnog dueta ”Nina”, do apsolutnog vrhunca u “Kulu Se Mama”, gde je Shepp kao nekad  u “Four for Trane” dostojanstveno odao počast Coltraneu, nastup je od početka do kraja bio čist trijumf volje, želje i talenta.

Uz poslednji gutljaj piva u kafeu Nexusa, zaduženog svakog dana festivala za afterpartije do četiri ujutro, opraštamo se s prijateljima, kolegama i organizatorima, zakazujući sledeći susret baš na Beogradskom džez festivalu, kojem držimo palčeve za što bolji program. A neće biti lako, jer lestvica kvaliteta je ove godine odlutala nebu pod oblake.