koncerti

5.09.2011.

Jazz festival Saalfelden 2011: Obilna trpeza za različite ukuse

Drugu godinu za redom Jazzin izveštava sa jednog od najuzbudljivijih evropskih džez festivala

Mesto: Saalfelden, Austrija / Datum: 25-28.08.2011. / Foto: Alex Feiglstorfer (www.jazzsaalfelden.com)

kongressPonovo u Saalfeldenu! Ovogodišnje, 32. izdanje džez festivala u ovom malom i gostoljubivom austrijskom mestašcetu u Salcburškom gorju, okupilo je neke već poznate ljude iz muzičkog biznisa, novinare i fotografe, novu i staru lokalnu i internacionalnu publiku, a svima je bilo zajedničko jedno – radosno iščekivanje onoga što Festival donosi ove, kao i svake godine – obilne muzičke trpeze za različite ukuse.

Programi su se i ove godine odvijali na četiri tačke: Short Cuts u Kući umetnosti Nexus, glavni program na Main Stageu u Kongresnom centru, besplatni programi CityStagea na otvorenom trgu ispred Gradske kuće i Almconcerts program, takođe besplatan, za ljubitelje planinarenja i muzike, ispred planinske kuće u brdima, na sat hoda od Saalfeldena.

Čast da otvori Festival u Short Cuts programu imala je Allison Miller, sa svojim projektom “Boom Tic Boom”. Alison na bini, publika u zemlji čuda. Tako bi u najkraćem glasio izveštaj sa ovog koncerta poznate bubnjarke, čija energija i imaginacija pokreću kvartet u kojem je klavirska podrška Myra Melford, izuzetna i već etablirana muzičarka. Već i sama pojava žene u tradicionalno muškom zabranu, kao što je perkusionistički, izaziva posebno poštovanje i nevericu. Međutim, sve sumnje su hitro otklonjene: hrabro, nepredvidivo i izuzetno energično, ova talentovana muzičarka suvereno vlada scenom, predvodeći muziciranje kvarteta sigurnim putem kroz lavirint melodije. Njene snažne udaraljke i muški način sviranja, najavile su: šou može da počne!

Bushman’s Revenge, sledeći sastav koji je nastupio na istom stejdžu, svakako je imao hendikep da nastupa nakon snažnog utiska koji je ostavila Allison Miller. No, mladi Norvežani Even Hermansen (gitara), Rune Nergaard (bas) i Gard Nillsen (bubnjevi) dali su sve od sebe da se u najboljem svetlu predstave publici, odsviravši nešto pre ponoći energičan set eksplozivnih, na momente agresivnih, kompleksnih i ipak pomalo konfuznih nota.

Vrlo dobri američki kvartet Endangered Blood (Chris Speed tenor saksofon, klarinet, Oscar Noriegaalt saksofon, Trevor Dunnkontrabas, Jim Black – bubnjevi) pokazao je kakav pozitivan rezultat može dati zajednički nastup muzičara sa odličnom međusobnom komunikacijom.

Jim Black solo

Mladi nemački dvojac DUS-TI (Pablo Giw, truba i elektronika, Mirek Pyschnz, bubnjevi) pokazuje jedan od mogućih pravaca za eksperimentisanje improvizacijama, i način na koji iPod generacija vidi budućnost džeza. Treba se osvrnuti na njih, i videti šta će doneti godine koje dolaze.

Steven Bernstein/Kenny Wollesen duo. U okviru Short Cutsa, zajednički nastup dva muzičara impresivnih biografija, raskošnog talenta i individualizma, zadržanog bez borbe za preuzimanje primata, već jednom finom, filigranskom sinergijom tokom celog koncerta. Nezaboravna lekcija u svakom smislu.

Steve. Osim što je odličan trubač, on je i savršeni primer show-bizz profesionalca. Niko bolje od njega nije shvatio i sproveo koncept Short cuts programa. I niko bolje od njega ne ume da small talkom šarmira publiku u pauzama. Kenny. Bio je to ples ruku čija se mekoća i gipkost doimala nestvarnom, koje nisu udarale, niti svirale – ne, već plesale po činelama, bio je to – balet na bubnjevima.

Nakon koncerta smo upoznali Kennyja, bez premca najsimpatičniju i najpristupačniju osobu festivalskog Saalfeldena, sa dečački radoznalim pogledom i pomalo snebivljivim osmehom, sa kojim smo sa uživanjem ćaskali svaki put kada bismo se susreli na Festivalu.

max nagl octet

Prava poslastica za sve ljubitelje džeza na glavnom programu bio je Max Nagl Saalfelden Octet. Bilo je moguće samo jedno: otvoriti širom sva čula i prepustiti se, i želeti žarko da koncert traje, i traje… duboko u saalfeldensku noć. Eklektični, odlično balansirani i spontani zvuk, u celosti opravdava naziv „Osam u jedan“ sa najava. Nepravedno bi bilo posebno izdvojiti bilo kojeg od muzičara ovog ad hoc okteta, ali naprosto moramo pomenuti zajedničke deonice trubača Stevea Bernsteina i slepog muzičara Otta Lechnera na harmonici, pošto je takvo međusobno razumevanje, poštovanje i posledično savršenstvo sazvučja zaista retko iskusiti. Mi smo imali tu sreću…

Matthew Shipp Trio, koji je nastupio nakon ovog okteta, je naprotiv izneverio očekivanja muziciranjem u kojem je nedostajalo inventivnosti, a ponajviše osećaja celine i novog kvaliteta koji je zajednički nastup trebalo da donese – ništa od toga, bar ne ove večeri!

 

Za razliku od tehnički izuzetno korektnog, ali krajnje nenadahnutog muziciranja poznatog trubača Cuonga Vua i njegovog 4-teta na Main Stageu, trio The Dead Kenny G’s je u nastup uneo svu svoju motivaciju i dobro raspoloženje, i uz loknaste perike (parodija na frizuru Kenny G-ja), pružili publici jedno od najneobičnijih i najstrastvenijih muzičko-stilskih iskustava na Festivalu.

Ingebrigt Haker-Flaten Chicago Sextet je doneo tehnički izvanredan, ali upeglan i ne previše uzbudljiv čikaški zvuk, dok je KonstruKt/Marshall Allen, šestočlana tursko-američka kombinacija muzičara demonstrirala snažnu i kompaktnu svirku, pod vođstvom veterana i Sun Raovog saborca Marshalla Allena na saksofonu. No, nismo primetili previše inventivnosti u improvizaciji.

 

Lorenz Raab Quartet je priredio odličan, tehnički savršen koncert. Delikatni, melanholični, idiosinkratični tonovi su se lagano rascvetavali u raskošno povezane svite, dajući svaki mogući razlog lokalnoj publici da bude ponosna na ovog mladog Austrijanca i na muziku koju on stvara. Lorenz Raab ime na koje treba ozbiljno računati kada je reč o trenutnom sastavu evropske i svetske trubačke elite.

 

 

 

Trank Zappa Grappa in Varese? – iza očigledne aluzije na Franka Zappu, krije se bend koji, istina, prevazilazi okvire cover benda, ali koji fragmentarnošću kompozicija i prenaglašenom ironijom u svim aspektima čini svoja izvođenja ne preterano prijemčivim za ukus većeg dela publike. Nakon umora od prevelike doze ironije, nešto pred ponoć bilo je vreme za fri-džez i za projekat Davida S. Warea „Planetary Unknown“.

Bilo je sjajno videti Williama Parkera na kontrabasu, ali stvarni heroj večeri je sam Ware, koji je, iako fizički u vidno lošem stanju, pokazao da se džez svira iz duše. Snagom tehnički perfektnog, snažnog i maštovitog muziciranja, sve prisutne je počastvovao izvanrednom lekcijom fri džeza. Bravo!

Jedan nadasve interesantan koncert, nepravedno smešten u posleponoćni termin, bio je nastup benda Electric Willie. Bluz u svom najboljem izdanju, urban, snažan, nepatvoren, sa odličnim muškim vokalom Ericom Mingusom i manje odličnim, pomalo kreštavim, ženskim vokalom Tracie Morris. Sa podrazumevajućom izvrsnom gitarom Elliota Sharpa kao vođstvom i podrškom.

 

 

 

U rano nedeljno popodne, nakon jedva izborene caffe macchiato na austrijskom terenu, muzika Jim Black trija bila je kao nedostajući tiramisu – blag, lagan, pun i osvežavajući zvuk, uz snažan autorski pečat ovog energičnog muzičara. Treba istaći da je Black odavno etablirani muzičar sa iskustvom u žanrovima od džez-roka do fri-džeza i eksperimentalne muzike. sa Sa novim trijom (Elias Stemeseder- klavir Thomas Morgan – kontrabas), ponovo je zazvučao sveže, filigranski pletući lepe melodije.

Fragmentarni pristup benda Jessica Pavone’s Army of Strangers nije nam se preterano svideo, iako sa vrlo upečatljivim elementima roka, dok je francusko-dansko-nemačka družina Das Kapital sviralapolitičke note“ Hannsa Eislera, sa potrebnim humorom i mekoćom, uz povremeno korišćenje ritmova bosa nove i balada. Neobično.

Nakon toga smo pratili još neobičnije The Nels Cline Singers feat. Yuka C. Honda. Eksperiment, improvizacija, distorzija, rok, mogle bi sve da budu ključne reči ovog projekta. U jednoj veoma, veoma logičnoj kombinaciji, zaslugom ponajviše samog Nelsa Clinea. Čovek tačno zna šta hoće. I uspeva mu da to precizno saopšti.

 

 

Pohvala organizatorima za odlično odabran bend za veliko finale Festivala – The Bad Plus sa specijalnim gostom, saksofonistom Joshuom Redmanom. Trio rasnih muzičara koji su kao izuzetno harmonična celina suvereno vladali pozornicom, instrumentima i publikom Kongresnog centra, izvodeći kompozicije sa raznih albuma i demonstriravši vrhunske sposobnosti improvizacije. U stvari, u slučaju ovog benda, Improvizaciju bi trebalo pisati velikim slovom. Te večeri jednostavno je štimalo sve.

U ovaj koncept se više nego sjajno uklopio vrhunski muzičar kakav je Joshua Redman. On je disciplinovano, precizno i sa lepršavom lakoćom samo podvukao izuzetan kvalitet benda.

Nastupe na besplatnom City Stageu ove godine su svojom energijom obeležili Slovenci. Pomenimo Maja Osojnik Band, sa pevačicom osobenog, tamnog, dubokog i uzbudljivog, pomalo napuklog glasa. Maja je Slovenka koja živi u Austriji i peva na slovenačkom. Uz ovu poslednju činjenicu, svakako vrednu pažnje, treba dodati i njene mnogobrojne i raznolike projekte o kojima nam je pričala uz večernji koktel, i istaći je kao uspešan primer održavanja osobenosti muzičkog identiteta van vlastite sredine.

 

 

Kar Češ Brass Band čine desetorica mladih slovenačkih muzičara, koje je beogradska publika imala priliku da upozna na jednom od poslednjih Umbria jazz – Balkanic Windows programa. Sveža energija i prijemčiv durski repertoar koji donosi dobro raspoloženje naišli su na dobar prijem i kod publike u Saalfeldenu.

Mnoge pozitivne stvari su se ponovile i ove godine, uključujući izuzetan odziv publike, kako na besplatnom City stageu, tako i na glavnim programima. Na odličnoj organizaciji ovogodišnjeg izdanja Festivala domaćinima svakako treba odati priznanje. Ponovo je pao i sneg na okolno “stenovito more”, te su učesnici i novinari, imali privilegiju uživanja u pogledu na beli, beli Kaprun, između dva mohita koje je ponovo spremao “naš” prošlogodišnji šampion, izuzetno profesionalni i vešti austrijski barmen.

“Mesečina” na čistom srpskom…Momke iz slovenačkog Kar Češ Brass Banda, njih desetoricu, domaće pivo je inspirisalo na a cappela posleponoćni koncert pod zvezdanim nebom Saalfeldena. S obzirom na repertoar, otišla sam da im se pridružim. Ispratili su me dvoglasnim “Za Beograd, s firmom Krstić…”

Pomislila sam na 14 sati vozom u povratku, nije baš ista firma, ali… Toliko smo daleko, ili blizu. Povratak je na kraju, zahvaljujući kašnjenju Austrijskih železnica, potrajao celih 20 sati, sa krasnim poslepodnevom i večerom u Ljubljani kao neplaniranim bonusom.

Ipak se, zbog svega što smo iskusili tokom Festivala, isplati! Unapred se radujemo sledećem, 33. Festivalu!

 

.



Komentari su zaključani