koncerti

29.08.2017.

Jazz em Agosto 2017: Obrigada very much

Kvalitetan program, vrhunska organizacija, ljubazno osoblje i predivan prirodni ambijent plus obiman besplatni prateći program

Mesto: Lisabon, Portugalija / Datum: 30.7-6.8.2017. / Foto: Gulbenkian Música_Petra Cvelbar

 

 

Ovaj tekst nastaje godinu i dva meseca od prvog ozbiljnog razmatranja odlaska u Lisabon (Portugal) na festival Jazz em Agosto. Imajući u vidu da se po koncepciji i organizaciji razlikuje od uobičajenih džez festivala, za dolazak iz Srbije bilo je potrebno malo više strateškog planiranja, ali i para.

Lisabonski festival Jazz em Agosto najpoznatiji je džez festival u Portugalu, i traje neverovatnih 10 dana! Održava se početkom avgusta i konceptualno više podseća na programe “muzičkih letnjih večeri”, koji se organizuju u toku letnjih meseci u većim gradovima u Srbiji. Svake večeri, u okviru glavnog festivalskog repertoara, na programu je jedan koncert s početkom u 21.30, pod “vedrim” nebom u muzejskom amfiteatru. Takođe, na programu je i nekoliko manjih, besplatnih koncerata (uglavnom solo i duo) koji se održavaju u nešto ranijem terminu od 18.30, u jednoj od koncertnih dvorana.

 

Muzej kao organizator festival savremene muzike

 

Organizator festivala Jazz em Agosto je Gulbenkian Musica, poseban sektor Fondacije Gulbenkian, u okviru koje posluje i veliki istoimeni muzej (Museu Calouste Gulbenkian) u čijem se prostoru (letnjem amfiteatru i dvorani) festival održava. Fondacija je osnovana na zahtev britanskog biznismena i filantropa jermenskog porekla, Calouste Gulbenkiana, godinu dana nakon njegove smrti (1956) i od tada uspešno promoviše umetnost, obrazovanje, nauku i dobročinstvo.

Festival Jazz em Agosto 2017 je 34. po redu festivalsko izdanje! U okviru deset festivalskih dana organizatori su uspeli da naprave dobar balans između savremene džez produkcije i veterana avangardnog i fri džeza , kao i da predstave dobar izbor iz najnovije, savremene džez produkcije “sa obe strane Atlantika”, nudeći lisabonskoj publici pregršt razloga za sveža razmišljanja na temu džeza.

 

Džez, priroda, mačke i avioni

 

Smešten u centralnom delu muzejskog kompleksa Gulbenkian, letnji amfiteatar (po slobodnoj proceni) prima 800-1000 posetilaca. Sagrađen od betona i kamena, ušuškan između visokih stabala različitog četinarskog i listopadnog drveća, amfiteatar u večernjim satima postaje zaklon od upornog lisabonskog vetra koji duva sa okeana. Zahvaljujući takvom okruženju, zvuk “ostaje u publici”, ne rasipajući se na okolne ulice.

S obzirom da je ceo muzejski kompleks sagrađen tako da podseća na zelenu oazu usred moderne betonske četvrti Lisabona, neretko ćete imati priliku da pre koncerta, a u samoj blizini scene, pratite igru mačke i mačića na travi, gledate posetioce dok hrane patke na obližnjem jezercetu ili posmatrate ptice na krošnjama koje vas okružuju. Uljuljkani u tako prijatnom ambijentu, okruženi koncertnom binom bez reklamnih panoa (čija raskoš dolazi do izražaja kada se upale scenska svetla i obasjaju travu i lišće), doživećete potpuni šok odmah na početku koncerta: amfiteatar preleću avioni sa obližnjeg lisabonskog aerodroma! Potrebno je da prođe nekoliko koncerata i festivalskih dana, da biste se navikli na mnogobrojna “sletanja i poletanja”, koja se dešavaju u gotovo pravilnom vremenskom intervalu od 5 minuta.

U neuspelom pokušaju da zaboravim aktivnosti u vazdušnom prostoru i koncentrišem se “samo” na muziku, protekao je nastup francuskog Coax Orhcestra. Ono malo pažnje usmerene na binu i muzičare uverilo me je i da je bend bio dekoncentrisan (moguće iz istog razloga kao i ja). Prisutna publika je takođe rezervisano “primila” svirku, iako je tekst u najavnoj brošuri obećavao dobar post-moderni miks džeza, progresiv roka, fanka i filmske muzike.  Taj “post- moderni miks” izgubio se u nepotrebno dugačkim fank i “elevator music” pasažima bez ikakve dekonstrukcije i rekonstrukcije.

Gitarista i osnivač Coax Orchestra, Julien Desprez, nešto se bolje pokazao na solo koncertu ranije tog dana, predstavljajući svoj novi projekat “Acapulco Redux”. Zamišljen više kao performans, “Acapulco Redux” nastao je u saradnji Despreza i koreografa Georgyja Edeleina i  inspirisan je filozofijom Tristana Garsije, sa ciljem da istraži odnos između zvuka i tela uz korišćenje originalnog dizajna svetlosnih efekata.

Već sledeće večeri, 31. jula, Peter Broetzmann i Heather Leigh uspeli su da “zakuju” poglede publike na scenu, zahvaljujući bliskoj i intimnoj razmeni emocija koja se odigravala tokom čitavog koncerta između ovo dvoje vrsnih umetnika. Heather Leigh je mlada američka muzičarka koja krči sebi put ka afirmaciji sarađujući sa etabliranim muzičarima poput Broetzmanna, Chrisa Corsana, Thurstona Moora. Broetzmann je, s druge strane, saradnjom sa Heather na prošlogodišnjem albumu “Ears are filled with Wonder” (snimljenom na susretu u Krakovu) “dobio” opušteniji, smireniji ton, sa više lirskih i meditativnih pasaža.

Više od same muzike opčinio me je njihov kolegijalni odnos na sceni. Dok jedno od njih dvoje solira, drugi se u potpunosti prepušta uživanju. Brotzmann je u više navrata zaneseno klimao glavom i smešio se sa vidnim odobravanjem, dok je Heather  sa pažnjom zainteresovanog “novajlije” upijala sve Brotzmannove solo deonice. Na kraju koncerta, dok su se poklanjali, Brotzmann ju je poljubio očinski u čelo, kao znak duboke zahvalnosti za uspešan nastup. Bio je to dobar koncert koji je najavio seriju odličnih svirki u narednim festivalskim danima.

 

Heather Leigh i Peter Broetzman

 

 

Najbolji od najboljih

 

Potpisnica ovih redva najviše je uživala u koncertima Suzane Santos Silve i njenog sastava Life and other Transient Storms, Sudo Quarteta i Larry Ochsovog benda The Fictive Five.

Suzana Santos Silva je trubačica poreklom iz Porta, danas nastanjena u Stokholmu. Prema njenim rečima, imala je strahovitu tremu jer je prvi put nastupala na festivalu Jazz em Agosto pred domaćom publikom i poznanicima. Njenom sam se koncertu posebno radovala, s obzirom da mi je nastup sa pijanistkinjom Kajom Draksler u Studiju 6 Radio Beograda u okviru Nova Festivala, bio jedan od najboljih koncerata prošle godine.

Life and other Transiet Storms najavljen je kao skandinavski kvartet Suzane Santos Silve, koji neguje slobodnu improvizaciju inspirisanu prirodom i životom (u širem smislu). Nakon jednosatnog koncerta potpuno slobodne forme (u istom duhu nastalo je i njihovo prošlogodišnje izdanje za Cleen Feed Records) Suzana Santos Silva “izmamila” je prve ovacije publike i prvi bis od početka festivala. Posebno zanimljiva bila je intenzivna razmena sirove energije između Suzane i Lotte Anker, dve duvačice na tradicionalno muškim instrumentima (truba, saksofon).

 

Suzane Santos Silve & Life and other Transient Storms

 

Joelle Leandre (kontrabas) jedna je od mojih omiljenih muzičarki savremene evropske scene, te sam se koncertu Sudo Quarteta posebno radovala mesecima pre dolaska na festival. U Joellinu sviračku tehniku zaljubila sam se na Artacts Festivalu u Sankt Johanu u Tirolu (Austrija), a posebno me je privukla lakoća sa kojom svira – kao da se igra sa instrumentom.

Sudo Quartet neguje prepoznatljiv muzički izraz evropske škole džez avangarde, sa snažnim kamernim nabojem. U sat vremena, koliko je trajao koncert, uspeli su da razdrmaju statičnu publiku; ljudi su povremeno dobacivali i uzdisali, aplaudirali nakon svake solo bravure, njihali se na sedištima. Bubnjar Paul Lovens označio bi kraj većini improvizacija posebno “dramatičnim” sviračkim gestovima. Iskusna četvoročlana ekipa ludo se zabavljala na sceni, dok je Joelle u svom maniru veselo “pevušila” uz kontrabas. Uvek me iznova oduševi njen neposredan odnos sa publikom: u pauzama obavezno nešto komentariše i objašnjava, zadirkuje publiku, zbija šale na svoj i račun kolega iz benda. Njeni nastupi (kao uostalom i nastup Sudo Quarteta na festivalu Jazz em Agosto) su inventivni, razigrani, maštoviti – baš kao i ona sama.

 

Joelle Leandre

 

Osme po redu festivalske večeri, 4. avgusta, nastupio je saksofonista Larry Ochs sa sastavom The Fictive Five. Koncert je promovisao niz kompozicija sa istoimenog albuma snimljenog 2015. godine, inspirisanih delima vizuelnog umetnika Williama Kentridga i filmskih reditelja Wima Wendersa i Kelly Reichardta. Ochs je u kratkom izlaganju dao i uputstva za tumačenje njegovih kompozicija, savetujući publici da zamisli “imaginarne pejzaže i predivnu prirodu”.

Čim su se muzičari “postavili” u polukrug tako da mogu da se vide jedni druge, Ochs je klimanjem glave dao znak za početak svirke. U tom maniru protekao je i ostatak nastupa: Larry Ochs komunicirao je sve vreme sa članovima benda. The Fictive Five zvučali su impresivno! Sve kompozicije izvedene su besprekorno, muzičari usvirani i sigurni u sebe, superiorni u toku svojih solo deonica. Posebni podsticaj od Ochsa dobio je mladi, ali već etablirani i od kritike cenjeni trubač Nate Wooley, kako bi što bolje pokazao svoj izvanredni svirački talenat.

 

Larry Ochs & The Fictive Five

 

 

“Obrigado very much“

 

Publika je,  s druge strane, najbolje dočekala starog znanca trubača Davea Douglasa i njegov sastav High Risk, zvezdu udarnog vikend programa, koji je nekoliko puta nastupao na festivalu. Kao muzičar koji kontinuirano menja fokus muzike koju komponuje i izvodi, Daglas je i ovog puta počastio publiku novim projektom u okviru kojeg je elektronika ta koja određuje osnovni muzički narativ, na tragu njegovog prethodnog elektro-projekta Keystone . Na festivalu je nastupila znatno izmenjena postava u odnosu na studijsko izdanje. Umesto sada već prezauzetog Marka Giuliane na bubnjevima, pravo otkrovenje na ovom koncertu bio je mladi Ian Chang, dok je mesto elektronike zauzeo mladi i još uvek anonimni gitarista Rafiq Bhatia. Kako to već biva, Douglasovi bendovi su sjajna afirmacija za mladiće koji stasaju u nove bendlidere.

Osećajući se kao kod kuće, Douglas se pred kraj koncerta poprilično raspričao, evocirajući uspomene na prethodne nastupe u Lisabonu. Na samom kraju pred bis, izvinio se prisutnima “u ime američkog naroda i svoje ime, zbog sramnog ponašanja predsednika Trampa”, izazivajući dodatne ovacije kod publike. Moje simpatije izmamio je uzvikom “Obrigado very much”, nespretnom kombinacijom portugalskog “hvala” i engleskog “veoma mnogo”.

U okviru 34. festivala Jazz em Agosto održano je ukupno 14 koncerata. Pored gore pomenutih sastava, nastupili su i drugi bendovi i izvođači, poput Stevea Lehmana i Davida Thorna, Starlite Motela, Human Feela i drugih (line-up: https://gulbenkian.pt/jazzemagosto/en/programme/).

Ukoliko razmišljate o poseti ovom festival, potrebno je da znate sledeće: Jazz em Agosto će vas raspametiti kvalitetom programa, u minut tačnom organizacijom koncerata, ljubaznim odnosom osoblja, predivnim prirodnim ambijentom i besplatnim pratećim koncertima. Ako ste uz džez, poput mene, još i zaljubljenik u kulturni turizam, Lisabon će vas u poptunosti omađijati. S druge strane, ono što može predstavljati izazov je dužina trajanja festivala (10 dana) koja nije budžet frendli za putnike iz Srbije. Avionske karte za Portugal su još uvek skupe, a uz dvanaestodnevni smeštaj i ishranu, treba uračunati i dodatnih 100 evra za komplet festivalskih ulaznica, kao i minimum isto toliko za druge obilaske kulturnih, istorijskih i prirodnih lepota Lisabona i okoline.

 

Dave Douglas

 

 

 

Tagovi: , ,



Оставите одговор

*


*