koncerti

2.06.2016.

Jazz Cerkno 2016: Muzička uzbuđenja u planinskom spokoju

Izveštaj sa ovogodišnjeg izdanja jednog od najinteresantnijih regionalnih džez događaja

Mesto: Cerkno, Slovenija / Datum: 19-21.05.2016. / Foto: Filip Filipović / Video: Jazzin TV

cerkno_tekst-6935

 

Za vreme dok se u Beogradu održava najbolji domaći festival improvizovane muzike, u mirnom slovenačkom planinskom gradiću Cerkno održava se njegov (ipak džezu malo više naklonjeniji) bratski festival  Jazz Cerkno, podjednako star kao i naš Ring Ring. Ovaj festival svoje ime i status duguje Boštjanu Cveku, osnivaču i programskom uredniku festivala, koji je na žalost preminuo prošle godine. Festivalsku tradiciju i uređenje programa nastavio je Simon Kenda.

Jazz Cerkno je vrlo atraktivan festival koji je naša redakcija već posetila. Odlučili smo da ponovimo poduhvat, ovaj put u malo izmenjenoj postavi.  U pitanju je poprilično jednostavno koncipiran festival. Lociran u malenom planinskom gradu od svega dve hiljade stanovnika, stiče se utisak da prvenstveno cilja na slovenačku publiku, kojoj bi ovakav izlet bio zanimljiv, ali ne i previše zahtevan poduhvat. Stoga su se ovde mogli sresti mnogi slovenački džez znanstvenici, između ostalih i organizatori artacts i Ljubljasnkog jazz festivala. Imajući u vidu posvećenost ljubitelja ovakve muzike i to da im kraći put neće predstavljati problem, ovaj spoj kvalitetnih koncerata sa ne toliko standardnom lokacijom predstavlja vrlo zanimljivu i primamljivu kombinaciju.

 

PRVI DAN

 

Koncert koji je otvorio festival bio je nastup Grencso Kollektivakoji je izvodio kompozicije mađarskog fri-džez pionira, pijaniste Györgyja Szabadosa. Sem što se često naziva ocem mađarskog fri-džeza, Szabados je i pod svoje okrilje svojevremno uzeo Grensca, doprinevši time da se ime ovog saksofoniste pročuje. Priliku da čuje Grensca kako izvodi ovaj repertoar domaća publika imala je na prošlogodišnjem Ring Ring festivalu. I ovog puta, jedan od članova benda bio je Szilárd Mezei, prolifisani violista i trenutno možda naš najistaknutiji avangardni muzičar. Szabadoseva muzika je sem fri-džeza, imala i primese moderne klasične muzike i mađarskog folklora. Tako se i Grenscov kvintet morao kretati kroz širok dijapazon muzičkih uticaja. Česti su nagli prelazi gde se nakon muzike koja zvuči mahom komponavana pređe u sveopštu fri-džez buku i kolektivnu improvizaciju. Upravo to su bili oni trenutci u kojima sastav najviše briljira. Posebno bih ovde pohvalio bubnjara, Szilvestzera Miklósa koji je svojim perkusivnim i dinamičnim stilom dominirao tokom celog nastupa. Upečatljiv je bio i Szilárd, bar onda kada se čuo; naime, često se dešavalo, pogotovo u momentima kolektivne improvizacije, da ostali instrumenti poklope zvuk viole, što je bila jedna od većih zamerki na ovaj nastup. Grensca zaista nema potrebe komentarisati, od gospela i  modalnog džeza, pa do kosimičke buke, svaki put kada bi došao red na saksofon nije bilo greške.

 

 

Sledeći na redu bio je nastup slovenačke kompozitorke i vokalistkinje Maje Osojnik, sa projektom All.The.Terms.We.Are, čija je ovo ujedno bila i slovenačka premijera. All.The.Terms.We.Are je premijerno izveden i napisan za prošlogodišnji Saalfelden festival, a većina ovih pesama se našla na njenom albumu „Let Them Grow“. Muzički, Osojnikova  je ovde isprepletala mnoge uticaje, od popa, preko elektroakustične i vokalne improvizacije, pa do avangardnijeg noise-rocka i dronea. U laganijim delovima gde je Majin vokal dominantan, njene avangardne pop pesme neodoljivo podsećaju na autore poput Davida Sylviana. Sam materijal je vrlo intenzivan i uvlači slušaoca duboko u zvučnu sliku, pogotovo u drone i no-wawe/industrial delovima koji su pomalo nalik Swansima. Ali tu je i najveća zamerka na ovaj nastup. Intenzitet koji je krasio muziku, nedostajao je samom bendu i izvođačima. Možemo im i delom oprostiti jer je ipak u pitanju muzički projekat, a ne stalan bend; pri tom im je ovo bio i prvi nastup sa novim gitaristom. No, ostaje to da se sve vreme prilikom izvođenja pesama osećala znatna suzdržanost i povučenost, te da bi sve bilo znatno efektivnije da su se muzičari malo više oslobodili prilikom  izvođenja.

 

 

Poslednji nastup na prve večeri, The Rempis Percussion Quartet, započeo je pred šačicom ljudi. No, to prekaljenim prvoborcima fri-džeza nije prestavljalo problem, pa smo imali priliku da posvedočimo najboljem nastupu prve večeri, a ujedno i festivala. Rempis i Rosaly najpoznatiji su nam kao članovi sad već kultnog The Vandermark 5, iako i jedan i drugi imaju sijaset projekata iza sebe. Ingebrigt Håker Flaten je takođe već dobro poznata faca koju smo imali prilike čuti u Beogradu u više navrata – sa The Thing, Atomic, pa na kraju i sa sekstetom koji sam predvodi. Drugi bubnjar Tim Daisy nastupao je s Vandermarkovim Made To Break u Beogradu, a Evropu je više puta proputovao upravo sa Rempisom. Na samom početku nastupa, Dave Rempis posvećuje prvu stvar Boštjanu Cveku, dugogodišnjem uredniku festivala. A onda su krenuli u fantastičnu svirku. Rempis sve vreme solira i, kako je saksofon jedini melodijski instrument, ujedno vodi priču i predstavlja vezivno tkivo benda. U jednom trenutku počinje jako dugački, ali briljantan solo, koji kulminira uplitanjem benda i fenomenalnom fri svirkom, koja biva ispraćena burnim aplauzom (do tog trenutka skupilo se još nešto publike) i povicima.  Bubnjarski dvojac je podeljen tako da je Daisy mahom zadužen za gruv, dok Rosaly leti naokolo i “plete“ po bunjevima. Håker Flaten svira bas u svom standardnom stilu – krvnički perkusivno. Smenjuju se tako sola, vrišteće improvizacije, sa modalnim izbluziranim deonicama, pa u jednom trenutku i gotovo ča-ča-ča delovima; za to vreme mi u publici osećamo se srećnim i zahvalnim što smo imali priliku da prisustvujemo ovako sjajnom nastupu.

 

(M.L.)

 

DRUGI DAN

 

Drugi dan festivala nam je ostavio najviše slobodnog vremena, koje nažalost nismo iskoristili za makar najkraću biciklističku rutu po planinskim predelima Cerkljanskema. Savršeni vremenski uslovi u toku dana su izmamili mnoge profesionalne i manje ozbiljne bicikliste, koji su predstavljali savršen kontrast našem načinu uživanja u sedećem položaju. U tom ključu raznolikosti uživanja valja posmatrati i koncert trija Marka Črnčeca, koji je otvorio drugi dan festivala. Za razliku od džeza koji ipak naginje fri i improv tradiciji, Črnčec se ipak predstavio kao udarna iglu mejnstrim džeza iz Slovenije. Sastav u kom je nastupio ima za cilj snimanje albuma posvećenog velikim ruskim kompozitorima XX veka pod nazivom „Ruthenia“. Kad je o samoj svirci reč, utisci sa klasične strane su bili u drastično drugom planu. Repertoar se bazirao na retrospektivi ranijih projekata i saradnji Črnčeca, što po sešnima, što na albumima. Opet, (ruska) ozbiljnost je prisutna, mada bih više voleo da smo čuli pomenuti projekat u nastajanju. Bilo kako bilo, srednji tempo je ime igre, uz iskusno držanje stvari pod kontrolom, a najbolji efekat se postiže kad se umesto klavira sedne za rhodes, pa se ne radi rapidografom, već vodenim bojama. Titula MVP-a u ovom pristupu ide bubnjaru Jonathanu Barberu. Oivičeni prostor koji mu je ostavljen je savršeno ispunjen njujorškim stilom sviranja, da je to gotovo neizbežno izbijalo u prvi plan. Probrani udarci po dobošu, koji drže ritam, unose živost i pokretačke vibracije.

 

cerkno-6682

 

Drugi koncert je bio osetno posećeniji. Verovatno je potrebno ljudima vremena da posle posla stignu na koncert, ili se koncerti inostranih izvođača biraju možda kao glavni deo glavnog programa. U svakom slučaju, atmosfera na festivalu je koncipirana kao opuštena, te se ulasci i izlaci iz šatora pod kojom se država koncert posmatraju kao normalna stvar koja nikoga ne ometa. Pourtant Les Crimes, pod vodstom Daunika Lazroa, definitivno su ostavili dovoljno prostora „tišini“ tokom koncerta. Verovatno je do haiku-zen pristupa, koji ne trpi rasipanje ili bilo kakve viškove tonova i energije. Jeste, zavisi od toga ko je na šta navikao, ali meni je trebalo dobrih dvadesetak minuta da se naviknem na utisak da bend svira “iz trećeg plana“. Taman toliko je trebalo i Lazrou da efekti postanu malo agresivniji. U svakom slučaju, bend radi za njega. U takvoj situaciji se ipak istakao Didier Lasserre. Njegovi bubnjevi su bili dovoljni za uspostavljanje i opisivanje atmosfere. To je jako lepo čuti u ritam sekciji koja nema apsolutno nikakve pretenzije ka solističkim, upečatljivijim vodama. Kada kažem atmosfera, mislim primarno na pogode poput vetra, kiše… kojima se njihova muzika često opisuje. Kažem “pogode“ jer Lazaro, i pored veoma slobodnog sviranja, ne zalazi čak ni u onaj romantičarski poziv strastima. Bilo bi gre’ota ne pomenuti i vizuelni utisak njegovih, meni nejasnih, facijalnih ekspresija, koje ne prate ni prezahtevni altissimo registar bariton saksofona, niti bilo koji dinamički ili energetski napetiji segment, već više neku njegovu unutrašnju zen priču. Ko shvati – razumeće.

 

 

Možda pijanista Georg Graewe jeste? Nije lako na Jazz Cerknu odoleti razmeni ideja sa kolegama muzičarima, promoterima, organizatorima okolnih festivala uz jelo i piće, sve se to odvija na malom prostoru i ljudi su upućeni jedni na druge. Prekrštenih nogu i sa rukama na kolenima, u stolici do zavese koja odvaja koncertni prostor od „hodnika“ (tako da ne ometa cirkulisanje zadovoljnih posetilaca) sedeo je Graewe i pažljivo slušao koncert. Nisam ga hteo pitati da se decidirano izrazi o koncertu, ali i kao ne baš najbolji tumač govora tela, detektovao sam spoj opuštenosti i fokusiranosti dok je pratio koncert. Kad se popeo na binu, odsvirao koncert… ništa se nije promenilo. Ležerno je spustio sako pored klavira i eto. Duet sa Markom Sandersom jeste polovina Frisque Concordance Quarteta, ali to samo bi trebalo posmatrati kao objašnjnje činjenice da ova dva vrhunska muzičara odlično komuniciraju. I jedan i drugi imaju podosta iskustva u različitim formatima, a repertoar za koji su se odlučili je bio prihvatljiv i za publiku koja ne želi po svaku cenu da ispituje granice moderne muzike. Lepota rada Graeweovih ruku se savršeno uklapala sa pasažima koji mirišu na (blago ubrzane) teme sa arkada iz 80ih godina. U današnjoj verziji, kao da gledate japanskog majstora kuvanja, koji prelazi PianoHero igricu. Takva vraćanja na detinjstvo su uvek dobrodošla. Mark Sanders sa svoje strane drži masterclass iz upotrebe gudala i pandeiroa na rajd čineli. Znate vi već da su varijante na temu i ritam mnogobrojne i šarene, ali je uzbudljivo kad vam neko to i demonstrira.

 

 

TREĆI DAN

 

Ovaj dan se ukratko može opisati sa “nema se slobodnog vremena – hvala lepo“.

Mene umeju da prepadnu snimci dece iz Severne Koreje sa gitarama koje su veće od njih. Angažovati decu u nečemu što bih opisao kao Frank Zappa Children Clay Project je mnogo interesantnije. Nije potrebno da izlaze plikovi po prstima da bi se deca osetila kao da zaslužuju da su na sceni i da su u ozbiljnom poslu. Deca su ipak različita, neka ozbiljna, neka nasmejana, neka zbunjena, a neka odlutala u mislima. Majke su se pobrinule da ovo bude koncert s najviše snimaka. „Glasba gline – od igre do mojstrovine“ bi trebalo da nam da neke buduće majstore. Slovenačka džez scena se time već može pohvaliti.

 

cerkno_tekst-6860

 

Tim putem stižemo i do prvog koncerta glavnog programa. Transitory Museum of Minds je projekat Drea Hočevara, kome želim da postane doktor nauka uskoro, što ne mislim da bi mu predstavljalo prevelik zalogaj. Slovenačka premijera nam je pokazala da je u pitanju zaista kompleksan projekat. Christian Balvig je za klavirom i Illudium Q36 Exsplosive Space Modulatorom (prim. aut.- valjalo bi čitati samo kao elektronika). Klavir je najveće pomoćno sredstvo koje sam ikada video i iskorišćeno je za par akcenata i taktova koji se mogu nabrojati na prste jedne šake (eventualno dve). U napetoj razmeni ideja između Hočevara (za bubnjevima) i Michal Wróblewskog (alt saksofon) pomenuti modulator, osim semplova i dioda, „kontroliše“ njihov input, dajući pravo značenje elektroakustičnom zvuku. Muzičari postaju instrumenti? Predstavljen nam je ceo proces – od proizvodnje akustičnog zvuka, do njegove obrade, pa sve do „miksovanja“. Postoje i apsolutno distorzirane deonice u kojima akustičnih instrumenata ili nema, ili se ne prepoznaju. Tokom sporog tempa „pročišćene“ elektronike mogli ste videti i decu kako plešu imitirajući zombije iz Jacksonovog “Thrillera“. Ideje su se menjale, pa smo imali i efekte karakteristične za Keitha Emersona, preko prizvuka popa osamdesetih, do minimalističkog pucketanja dioda. Neobično prezentan i jasan Wróblewski i Hočevar, na činelama kojima je pridodata akustika dubine doboša i prelaza, bi mogli biti savim dovoljni za ubojit dvojac. Moja nesklonost ka elektronskom zvuku, možda bi označila Balviga kao najslabiju kariku, ali ova treća dimenzija definitvno potpomaže kreativnost i maštu sve trojice.

 

cerkno_tekst-6982

 

 

U svakom slučaju bend od koga sam najviše očekivao – Universal Indians with Joe McPhee je opravdao visoka očekivanja. McPhee je svakako figura autoriteta, ali to ne pokazuje ulogom prve violine. Poput starog mudraca malo priča, ali puno je izrečeno. Ranije u toku dana smo imali prilike da ga čujemo u muzičkoj školi, u duetu sa Daunik Lazroom. Domaćoj publici će možda biti interesantno da je tada nastupio sa bedžom Ring Ring festivala, koji se koristi kao izvođačka akreditacija. Zadržimo se malko na ovom koncertu. Na prvu loptu bih rekao da su ovi saksofonisti sličnih senzibiliteta. Ni jedan ni drugi nisu takozvani brzoprugaši. Iako stoji ceo “jedan saksofon“ između njih, kad je reč o oktavama koje pokrivaju, Lazro uglavnom insistira na altissimo registu bariton saksofona, pa se preklapaju na trenutcima dugih tonova. U takvim situacijama, snaga McPheeovog tona dodatno dolazi do izražaja, kao i taj neki pevajući momenat, kome se, po meni, nedovoljno vraćao. Njegova džepna truba donosi i mekši zvuk u igru, ali i drugačiji pristup, koji je svakako dobrodošao. Niko, naravno, nije očekivao duet tipa Konitz-Mulligan, ali popunjen spektar sa donjom lagom baritona bi mi se više dojmio. A kako bi izgledala varijanta solističkih nastupa? Akustičnost prostorije i neposredna izloženost isključivo saksofonima pruža savršen uvid u to koliko su zaista sjajni kao muzičari. Komunikacija naravno postoji, ali ne dovoljno da ih predstavi kao savršeno funkcionalnu celinu. Njihov zajednički album “Élan.Impulse“ mi je pružio više zadovoljstva od ovog nastupa.

 

 

Ono što smo čuli od McPheea u muzičkoj školi, čuli smo i na glavnom programu festivala. I kako isti nos izgleda drugačije na drugom licu, tako uz indijance overtonovi i multiphonics čine novo odelo. McPhee ima najdeblju kičicu i on je zadužen za čvrste konture. I kad svira prigušene tonove, ne manjka moći u njima. Uz sve pomenuto, ulogu prvog soliste prepuštena je Johnu Dikemanu. Energiju koju ovaj čovek ima je izgleda teško kanalisati kroz jedan instrument za sat i po vremena. Kada sviraju zajedno, Dikeman će najčešće poklopiti McPheea, ali sve je to tako, kako su oni zamislili. U pitanju je visokofunkcionalna podela posla. Zbog toga što sve štrči i bode, i zato što vas svrbe prsti dok ih slušate, bendu je potrebna takva ritam sekcija koju čine melodični basista Jon Rune Strøm i bubnjar Tollef Østvang, koji zavrće i otpušta sve ventile po potrebi. Postoji tema, postoji melodija, ali ona biva potpuno dekonstruisana, a zatim se ubrzavanjem tempa pretvara u novu temu. Eto jednog od recepata iz kuhinje ovih momaka. Evo još jednog: uzmite bluz formu pitanja i odgovora i menjajte joj tempo i trajanje, pa ih uprostite na dve sinhrone melodije od svega par tonova, pa ih pomeranjem momenta za uzimanje vazduha stopite u jednu. Koliko smešno zvuče pročitani ovi recepti, a koliko ubedljivo zvuče odsvirani.

 

 

Cortex za kraj festivala nije predstavljao spuštanje lopte, koliko promenu igre. Od ovog preseka norveške džez scene se takođe puno očekivalo i dobilo. Imate Thomasa Johanssona na trubi i Kristoffera Berre Albertsa na saksofonu, ali ti, gotovo neprimetni, „flemovi“ (bubnjarska tehnika koja se sastoji od dva gotovo simultana udarca – op.ur.) koje prave dok sviraju temu, stvaraju utisak mnogo većeg broja duvača u bendu. Naravno, neće to da rade bez gruva. Gard Nilssen (bubnjevi) i Ola Høyer (bas) to donose na trpezu ovog fiery-freebop sastava. Potrebna vam je baš ovakva ritam sekcija, jer je Nilssen dovoljan da energijom i snagom održi i kontroliše puls, pa time omogući pomenute “flem“ momente duvača, kao i ostale igre unutar zakucavajućih tema. Høyer sa druge strane sigurno poznaje napucane walking bass deonice za standardnu podlogu, ali ih retko koristi. On, na primer, ima trčeće fartlek deonice koje samim tim pričaju potpuno autonomnu priču. On ih prati, ali ih ne drži. Uvek se tu nalazi onaj “smoothness“ momenat. Ukrade čovek šou, a nije ni vodeći solista, ni najenergičniji muzičar na sceni. Sjajno, i to sve u varijanti tema-solo-solo-tema-solo. Kad gurnete kamen sa strme litice, on se teško zaustavlja.

Iz priloženog se vidi široka paleta proizvoda koje Jazz Cerkno nudi. Poslednjeg dana festivala organizovalne su i ulične svirke Etnoploč Trio & Accordion Groupa, koja je u matine terminu, kao i između nastupa, pitkijom, ali ne i cheesy džez & etno formom, sa sve majicom Guče Piero Purinia, saksofoniste benda. Česma na trgu Cerkna već godinama ne funkcioniše, ali se kvalitetom točenog džeza mogu pohvaliti.

 

 

(P.M.)

 

Tagovi: , , , , , , ,



Komentara 2 : "Jazz Cerkno 2016: Muzička uzbuđenja u planinskom spokoju"

  1. Ring Ring Festival каже:

    odličmo da ovako ekstenzivan izveštaj postoji sa sjajnog festivala, makar smo morali da čekamo tako dugo.
    Samo dopuna, Rempis Percussion Quartet je u istoj postavi nastupio na Ring Ring festivalu 2010. I oduvao!!!

  2. jelen каже:

    ufff, ne da je oduvao, nego… !!! oba puta na rng-rng rempis raskrvario, sjajan tip, pravi shampion shto se kazhe!!! btw, shta je sa njim, nema ga na radaru, u stelt modu je vec neko vreme, ne pamtim da sam video njegovo ime ovde kod mene u blizini… mada 2015te je izbacio par albuma u raznim postavama….

Оставите одговор

*


*

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.