koncerti

8.09.2014.

Jazz at Bran Castle: Mala noćna džez muzika

Festival u "Drakulinom zamku" pravi je primer intimnog koncertnog događaja po meri i maštarijama ljubitelja evropskog džeza

Mesto: Bran, Rumunija / Datum: 29-31. avgust 2014. / Foto: Monika Husar / Video: Jazzin TV
DSCN9246

Trygve Seim i festivalska publika

 

Pre samo tri-četiri godine, našoj redakciji je festivalska ponuda u obližnjoj Rumuniji bila poprilična nepoznanica. Tradicionalno zagledani u domaće pozornice i zapadnjačke scene, pošteno bi bilo reći da smo sasvim nepošteno zanemarili istočne komšije. Garana Jazz Festival nas je prvi zaintrigirao 2012. godine, da bismo tamo postali i ostali redovni gosti već tri sezone. Sa avangardne strane džezerskog spektra, ovdašnji ljubitelji slobodnijeg zvuka su nas uputili na „Jazz and More“ festival u gradu Sibiu sa veoma respektabilnim programom, u rangu sa festivalima kao što su Jazz Cerkno ili Konfrontationen u austrijskom Nikelsdorfu. Još ga nismo posetili, ali će se i to desiti sasvim izvesno neke od narednih sezona.

Konačno, ove godine u Garani smo videli flajere za drugo izdanje festivala Jazz at at Bran Castle, fokusiranog na evropsku džez scenu i njene osobenosti, od klasičnog ECM zvuka do „modern creative“ verzija zapadnoevropske etno muzike. Imena poput Emilea Parisiena, Matthiasa Eicka, Nilsa Petera Molvaera i drugih, garantovala su odličan koncertni program, a dodatno je bilo intrigrantno videti postave koje ne funkcionišu na redovnoj bazi već su namenski koncipirane za festival. Uloga svojevrsnog „muzičara-domaćina“ pripala je iskusnom italijanskom bubnjaru Paolu Vinacciji, koji je najavljen čak u tri festivalske postave – Kod norveškog saksofoniste Trygvea Seima, danskog trubača Pallea Mikkelborga, i šveđanina Matthiasa Eicka. Uz ovde već navedene muzičare, festivalski line-up je zaokružio italijanski gitarista Paolo Angeli.

Jazz at Bran Castle je prvi organizatorski poduhvat fondacije „Jazz Festivals & Events”, kako sami kažu – “veoma male grupe muzičkih entuzijasta”. Godinama podržavajući i prateći program u Garani, došli su do zaključka da bi za neke koncerte (očigledno, izvođača sa ECM etikete) bio primereniji intimniji ambijent od širokog “open air” prostora, te je izbor pao na tzv. Drakulin zamak i njegovo unutrašnje dvorište okruženo zidinama i terasama, gde može da stane 100-120 posetilaca. Među izvođačima na uvodnom festivalskom izdanju našli su se Louis Sclavis, Bobo Stenson, Alexander Balanescu, Vassilis Tsabropoulos, Dave Stapleton…

??????????

Tonska proba Pallea Mikkelborga

Agilni predsednik fondacije i direktor festivala Sergiu Doru (u ne-džezerskom životu poznat kao veoma cenjeni rumunski advokat) se u drugoj festivalskoj sezoni mogao podičiti respektabilnim spiskom sponzora, koji su uz relativno skupe karte za ovaj deo Evrope (oko 8.000 dinara trodnevni komplet, 3.000 pojedinačne za svako veče) zaokružili finansijsku konstrukciju. Među partnerima/saradnicima festivala svakako je najvidljivije prisustvo distributerske kuće Andante Music (rumunski uvoznik za izdavače ECM, ACT, Edition, Clean Feed…), čiji je predstavnik Paul Tutungiu bio voditelj programa, dok su maltene svi ovogodišnji izvođači u nekom trenutku svojih karijera snimali za ECM ili ACT (jedini izuzetak je Paolo Angeli).

Bran je malo mesto koje živi za turizam, i gde se u dnevnim terminima, u blizini zamka, tiskaju stotine posetilaca i prodavaca suvenira. No čini se da festival živi zasebnim životom, ne trudeći sa da rabi turistički potencijal gradića, već isključivo lokaciju koja je kao salivena za koncerte ovog tipa. Simbolično je i smenjivanje posetilaca malo pre sedam uveče, kada počinju koncerti: dok “klasični” turisti napuštaju ograđeni prostor zamka, posetioci festivala se spremaju da uđu i zauzmu jedno od 70-ak sedećih mesta ispred i desno od bine, pozicionirane u uglu unutrašnjeg dvorišta.

Iako smo pomno pratili vremensku prognozu, klimatski uslovi slični onima u Garani su nam ipak doneli mali šok – jedva desetak stepeni u večernjim satima nas je nateralo da veoma brzo obučemo svu raspoloživu, nimalo avgustovsku garderobu.

 

Uvodne večeri je nastupala postava Trygve Seim – saksofoni, Andreas Utnem – klavir i klavijature, Paolo Vinaccia – bubnjevi. Prvu dvojicu smo na trenutak čuli već u ranim jutarnjim satima kako u Vili Alisa, sedištu organizatorskog tima, mrtvo-ozbiljni uvežbavaju repertoar, dok nam je dobroćudni Vinaccia, u maniru prekaljenog hedoniste, objašnjavao  koliko mu je bitno uživanje u dobro spremljenoj i kvalitetnoj kafi. Spoj introvertnih Norvežana i veselog Italijana, fokusiranog na perkusivne zvuke i jednu slamnatu metlu bez drške kao osnovnu bubnjarsku palicu, ipak je dobro funkcionisao na nivou koherentnosti zvuka.

Trygve Seim

Trygve Seim

Što se same muzike tiče, Trygve Seim je u dobroj meri “ECM tradicionalista” koji školski izvlači iz saksofona bistre i pretežno jednostavne molske teme, reprodukujući zvuk Jana Garbareka. Kod njega nema iznenađenja i avanture, čak ni kada (što je u Branu bio slučaj) predstavlja premijerno novi materijal. Ali ima pouzdanog užitka za zagrižene ljubitelje starog ECM-ovskog džeza na tragu 70-ih i 80-ih godina prošlog veka. Pa ko voli, nek izvoli.

Sa druge strane, danski trubački veteran Palle Mikkelborg je uneo znatno više raznovrsnosti u svoj nastup, gde su uz već pomenutog Vinacciju bili prisutni harfistkinja Helen Davies i entuzijastični pijanista Carsten Dahl. Ovaj pomalo zaboravljeni trubač, premda aktivan na sceni od šezdesetih, u istoriji džeza najpoznatiji je kao kompozitor, aranžer i producent Miles Davisovog albuma “Aura” (1989.), koji je nagrađen Gremijem za “najbolju instrumentalnu džez izvedbu”. Tokom karijere je bio istaknutiji kao prateći muzičar nego kao bendlider, a najviše je snimao sa Terjeom Rypdalom za ECM. Nakon duge diskografske pauze, prošle godine je objavio album ambicioznog naziva – “Going To Pieces Without Falling Apart: concerto for harp, recorder and string orchestra”.

Trio Mikkelborg/Davies/Dahl već je ranije nastupao u ovoj formaciji, a ovom prilikom je Vinaccia doneo i širinu svirci umesto diskretne pratnje. Predstavljeni materijal je svedočanstvo o vitalnosti ovog veterana, kako na sviračkom tako i na aranžerskom planu: premda i sam sklon elegičnom skandinavskom zvuku trube, rado se oslanja na fjužn zaleđinu, ali i na slobodnu improvizaciju, te klasičarske elemente. Instrumentalnu vrcavost i virtuoznost donosi sjajni pijanista Carsten Dahl, sa istančanim senzibilitetom i za balade i za avangardnije izlete u utrobu klavira.

 

 

 

Drugi festivalski dan otvorio je podnevni besplatni koncert dua Trygve Seim/Andreas Utnem, u Evangelističkoj crkvi obližnjeg gradića Rišnova. Za razliku od prethodne večeri kada je program kasnio dobrih sat vremena, ovde je počeo tačno u minut (nema zezanja u crkvi!), a atmosfera je bila još prirodnija za Seimov izraz. Norveški saksofonista je morao biti presrećan akustičkim uslovima kakve bi retko gde drugde imao, a ništa manje ni Utnem koji je bio u prilici da svira autentične crkvene orgulje. Repertoar je mahom bio istovetan kao prethodne večeri, te će i utisci o svirci biti slični.

Večernji program je solo nastupom otvorio italijan Paolo Angeli na svojoj prepoznatljivoj, “prepariranoj” sardinijskoj gitari. Redovni posetioci Ring Ringa ga se sećaju sa dva beogradska nastupa – prvi put je  nastupio 2008. godine sa Antonelom Salisom i Hamidom Drakeom, a pre dve godine u duo formaciji sa Takumi Fukushimom. Naravno, kada svirka krene, u oči i uši prvo upadaju tehničke mogućnosti ovog rogobatnog instrumenta, koje Angeli dodatno potencira velikom raznovrsnošću kako repertoara, tako i sviračkih tehnika. Šetajući od etničke muzike ostrvske Italije (sa sve šarmantnim, ali ne naročito ubedljivim pevanjem) do slobodnije avangarde, od elektronskih efekata do “suvog” zvuka gudala, ovaj nesumnjivo zanimljiv instrumentalista na momente gubi fokus u težnji da predstavi čitav spektar svojih interesovanja.

 

Paolo Angeli

Paolo Angeli

 

 

Takvih problema nema trubač Nils Petter Molvaer, velika zvezda evropskog džeza i muzičar koji je privukao najveću pažnju publike na festivalu. Program sa aktuelnog albuma “Switch” ovde je izveden u delimično modifikovanoj postavi, gde je novajlija basista Jo Berger Myhre, dok je pedal-steel gitarista Geir Sundstøl dobrim delom koncerta svirao bendžo i upravo u tim momentima najviše briljirao, dajući ovim akustičarskim kontrastom zanimljivu dimenziju ambijentalnoj i neo-fjužn osnovi svirke.

Od Molvaera smo dobili ono što je od njega i očekivano – red elegičnih, dugačkih molskih fraza, red harmonajzera i ostalih efekata na trubi, bez preteranog isticanja ili napora da vlastitim sviranjem “napravi razliku”. Fokus je bio mahom na kompaktnoj bendovskoj svirci gde je Erland Dahlen bio zaslužan za dobar gruv i delikatne perkusivne efekte, a već pomenuti Sundstøl za neobičnu atmosferu. Molvaerov najbolji momenat je bio drugi bis, koji su njegovi kompanjoni uredno iskulirali uprkos pozivu šefa – predivnim čistim tonom sam je, veoma emotivno i delikatno, odsvirao standard “Nature Boy” i pobrao euforične aplauze publike.

 

 

 

Treće veče je donelo i najviše užitka za pisca ovih redova. Matthias Eick, jedna od novih zvezda ECM-ove produkcije i trubač koji je albumom “Skala” pozicionirao svoje mesto na sceni evropskog džeza (premda ga znamo i kao člana popularne postave Jaga Jazzist), ovde se predstavio u kamernijem i raznovrsnijem aranžerskom okruženju nego na samom albumu. Uz dežurnog Vinacciju, koji je te večeri ispoljio najviše energije tokom festivala i perkusivnu diskretnost zamenio snažnim udarcima metlama, veoma lepu boju muzici je doneo bandoneonista Daniele Di Bonaventura, kombinujući svoj osnovni instrument i sa klavirskom svirkom. Hemija među trojicom muzičara je bila izvanredna i nastup je odisao spontanošću, radosnim uzdasima i uzajamnim dobacivanjima, da bi kulminacija usledila uz popularni Albinonijev “Adađo u G molu” i jedan neočekivano razmahani Eickov solo koji se otrgao od poznate teme.

 

Matthias Eick / Daniele Di Bonaventura / Paolo Vinaccia

Matthias Eick / Daniele Di Bonaventura / Paolo Vinaccia

 

I na samom kraju festivala, najbolji koncert! Dvojica Francuza u ranim tridesetim, saksofonista Emile Parisien i harmonikaš Vincent Peirani, poslednjih godina nezadrživo grabe ka vrhu evropske i svetske džez scene. Svaki na svoj način. Parisien kao “moderni kreativac” raspoložen za avangardne izlete i besnu svirku, Peirani nešto više u mejnstrim okvirima, prateći na pr. muzičare kao što su Youn Sun Nah ili Richard Bona. Njihova saradnja na albumu “Belle Époque” (ACT, 2014) prvobitno je zamišljena kao omaž legendarnom Sidneyu Bechetu,  da bi kasnije dopunili repertoar kako drugim klasicima iz rane istorije džeza, tako i originalnim autorskim numerama. Krajnji rezultat je interesantan miks “modern creative” i “world music”uticaja sa savremene džez scene.

Njihova “najboljost” ogleda se trojako – u tretmanu vlastitih instrumenata, savršenom međusobnom razumevanju, kao i entuzijazmu koji unose u svirku. Naročito je uzbudljivo Parisienovo sviranje sopran saksofona, s puno sofisticiranosti u doziranju propuštenog vazduha – čime postiže zanimljiv “zavijen” ton i velike dinamičke varijacije. Posledično, bio bi dovoljno raznovrstan sve i da svira samostalno, a kamoli u paru s muzičarem koji i sam široko shvata tehničke potencijale svog instrumenta, poput Peiranija. Međusobno razumevanje i “naprženost” je lako uočiti na fizičkom planu, u snažnim gestovima i pogledima koje dvojica Francuza razmenjuju. No to se nadasve u oseća u samoj muzici, gde akcija jednog porađa reakciju drugog muzičara, a obojica izgaraju i trude se da svaku solo deonicu odsviraju sa puno strasti i mašte.

Nakon bisa usledila je i mala pikanterija – bonus numeru su u duo formaciji izveli Vincent Peirani i Daniele Di Bonaventura, koji se za ovu priliku premestio iz publike na stejdž. Ovaj neočekivani finiš nije mogao da parira upravo završenom koncertu, no bio je svojevrsni “statement” organizatora festivala, koji se ne zadovoljava predvidivim načinima koncipiranja programa.

 

I to je upravo bio glavni utisak, naravno pozitivan, o čitavoj manifestaciji.  Većina evropskih (pa i svetskih) džez festivala nema bogzna kakav identitet. Selektori programa, po svom ukusu ili ne, jednostavno jure muzičare koji se u odgovarajućem datumu nalaze na turneji, dok se oni malo bogatiji trude da nagomilaju što veći broj legendarnih džez imena, u kombinaciji sa pop i rok zvezdama. U takvom odnosu snaga, uraditi nešto drugačije i „neracionalno“ potrošiti više para na manje izvođača ne treba smatrati za sumanuti kapric organizatora, već za hrabrost i promišljenu dugoročnu viziju kako se pozicionirati i privući pažnju na evropskoj festivalskoj sceni. Ekipa festivala u Branu je svoju viziju besprekorno sprovela u delo.

 

 

Tagovi: , , , , , , , , ,



Jedan komentar "Jazz at Bran Castle: Mala noćna džez muzika"

  1. Jedno offtopic, kao antiteza na sjajan tekst, zašto harfu sviraju samo žene?

Оставите одговор

*


*

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.