recenzije

7.07.2014.

James Brandon Lewis: Divine Travels (OKeh Records)

Povratak zvuku, emociji, i duhu kao pokretaču i vrhovnom načelu džez muzike

james brandon lewis divine cover

 

„Ko je sad pa ovaj?“, pomislio sam kada se ime mladog saksofoniste Jamesa Brandona Lewisa pojavilo diljem džezerske blogosfere, pa još sa izuzetnom referencom – albumom za prestižnu Sonyjevu džez podružnicu Okeh Records, gde objavljuju na pr. Dave Holland ili Bill Frisell, muzičari s legendarnim statusom i višedenijskim karijerama. „OK, da vidimo šta piše u recenziji, s kim svira….kontrabas William Parker! Bubnjevi Gerald Cleaver…opa!“. I otkud sad takva spojka, dva prekaljena fri veterana s nekim goluždravcem koji je tek zakoračio na scenu, zapitao sam se. Intrigantno, moram da preslušam album!

Pre nego što pređemo na „građu“, još koju reč o Lewisu. Bacimo li samo ovlašni pogled na omot albuma, ili pak zaguglamo po njegovim fotkama i youtube zapisima, pašće nam u oči da radi o pomalo atipičnoj, čak i vizuelno anahronoj pojavi u svetu današnjeg kreativnog džeza. Vižljasti Afroamerikanac u ranim tridesetim, prijatne i izuzetno uredne spoljašnjosti. U savršeno salivenom odelu. Ozbiljan, ali smernog i pitomog pogleda.  Njegov stajling ne odražava imidž nafuranog „džez kicoša“, već upravo suprotno – lepo vaspitanog momka s manirima. Biografski podaci potkrepljuju ovakav utisak – odrastao je i sazrevao u crkvenom miljeu, uz nezaobilaznu gospel muziku.

Tek što je završio formalno obrazovanje, preselio se u Teksas, američku državu ne toliko poznatu po svojoj džez sceni, te je tamo započeo karijeru pratećeg muzičara u gospel postavkama. Nakon nekoliko godina stažiranja, vraća se u džez vode debitantskim albumom “Moments” (2010, samizdat), te se 2012. seli na njujoršku scenu gde su ga zdušno prihvatili i izdašno dočekali sve sami veterani i prekaljeni asovi fri džez i avangardne scene – Charles Gayle, Sabir Mateen, Marilyn Cryspell, Cooper Moore…. A već kroz par godina, eto ga na prestižnoj etiketi.

Dakle, otkuda sve to, koja je tajna njegovog uspeha? Sagledajmo za trenutak širi, ne samo muzički kontekst savremene džez scene. Već nekoliko decenija, za džez se ne može reći da je striktno „crnačka“ muzika, niti je, vice versa, muzički izraz Afroamerikanaca dominantno okrenut džezu kao kulturološkom polju emancipacije i osvajanja ljudskih prava i sloboda. Kao novovekovni žanr sada bez upadljivih društveno angažovanih konotacija – iliti „umetnost radi umetnosti“ – on je u domenu „kreativnih pomeranja“ lišen nekadašnjeg fokusa na harmoniju i melodiju, a naročito na zvuk kao takav ili spiritualnu dimenziju muzike. Takve stvari očekujemo od starih kajli osobenog karaktera i senzibiliteta, poput Hamida Drakea ili Williama Parkera. Po cenu da preterano pojednostavimo stvar, nije daleko od istine ako kažemo da je inovativnost u današnjem džezu okrenuta aranžersko-kompozitorskim eksperimentima i konceptualnom diskursu belačke scene, dok su mladi Afroamerikanci “marsalisovci”, “čuvari džez plamena”, oni koji će ga “braniti” od najezde dezintegratora čistote baperske džez tradicije.

 

james brandon 2

 

Vratimo li se na slučaj mladog Lewisa, već polako naslućujemo u kom grmu leži zeka. Upravo kao neko ko je izmešten iz predvidivog društvenog konteksta, a blagodareći osobenom ličnom duhovnom razvoju, ovaj je saksofonista – uz nesporan svirački talenat – savršeno predisponiran da donese nešto novo i sveže na savremenu “moderno-kreativnu” džez scenu. I opet, da ne bude terminoloških nesporazuma, to “novo i sveže” ovde neće biti konceptualni aranžmani, kompleksne kompozicije ili ironičarski pristup tradiciji, već vraćanje dostojanstva i poleta univerzalnim vrednostima  – zvuku, emociji, duhu, uzvišenosti i spiritualnoj dimenziji muzičkog izraza.

Već uvodna “Divine” nas upućuje na Lewisov snažan, pun i koliritan ton, koji odiše muževnim, a osećajnim senzibilitetom mladog Sonnyja Rollinsa, uz diskretnu pratnju ritam sekcije za savršeni intro albuma. No naredna “Desensitized” otkriva sve najsnažnije adute ovog izdanja – oštra, opora melodija koju otvara dramatično polustepeno spuštanje niz skalu, te kulminira jednim jednostavnim “brzakom” od svega nekoliko tonova, ponavlja se kroz celu numeru mimo “tema-solo-tema” sendviča. Naravno, sve je lakše uz preiskusnu Parker-Cleaver podršku koja s lakoćom klizi kroz mikrovarijacije na temu i koju bi bilo uživanje slušati i bez ikakvog klasičnog solo instrumenta. Ali, ovde je Lewis taj koji autoritetom svoje intonacije vuče celu kompoziciju! Poigrava se snažno naglašenim tonovima a diskretno sugerisanim falsetima, te na finim zvučnim i dinamičkim varijacijama izmešta temu iz ležišta, ali joj se i otvoreno, uporno vraća, daje joj snagu i utiskuje je u bubne opne slušaoca.

“Wading Child in the Motherless Water” još jedan je od vrhunaca albuma, gde talentovani saksofonista dostiže spiritualno-koltrejnovsku dimenziju finim vibratima u bistroj interpretaciji osnovne teme – koja kao da je iznikla na temeljima “A love supreme” ili neke od nežnijih kompozicija sa delikatnog “Crescent” . I na ostatku albuma čujemo Rollins-Coltrane transverzalu oličenu pre svega u pristupu tonu, a tek potom melodijama ili aranžmanima, gde mu Parker i Cleaver pomažu da se izmesti od moguće derivativnosti spram veličanstvenih saksofonskih uzora. Pa čak i par poetskih komada, gde kao vokal-recitator gostuje Lewisov stari saradnik Thomas Sayer Ellis, savršeno se nadovezuju na atmosferu čitavog izdanja jer muzika nije puka pratnja stihovima, već je glas naglašeno ritmičan i zvuči kao da podražava izražajna sredstva na pr. kontrabasa.

Ima nekog vraga i u (za džez) atipičnom studijskom postupku – ubacivanjem fade outa, gde sve tiše i tiše čujemo zahuktani trio koji nikako da zastane u tom sviračkom ropcu. Kao da, ponekad, nema ni kompozicija u njenom tradicionalno zatvorenom i celovitom formatu, s početkom i krajem. Muzika jednostavno teče svojim tokom, i time još dodatno apostrofira manjak želje (i potrebe) za rešenjem/razrešenjem, te nas još jednom vraća na zvuk/duh/emociju kao osnovno načelo izraza. Tamo gde se James Brandon Lewis najbolje oseća. A sa njim i muzičari koji mu prave društvo i podržavaju ga, pa potom i slušaoci željni kreativnih džez faca sa univerzalnim sistemom vrednosti. Evergrin.

 

 

Spisak numera: Divine; Desensitized; Tradition; The Preacher’s Baptist Beat; Wading Child in The Motherless Water; A Gathering Of Souls; Enclosed; No Wooden Nickels; Organized Minorities; Travels.

Muzičari: James Brandon Lewis – tenor saksofon; William Parker – kontrabas; Gerald Cleaver – bubnjevi; Thomas Sayers Ellis – glas (4, 9).

 

Tagovi: , , , , , , , ,



Оставите одговор

*


*

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.