retro

5.10.2012.

Jackie McLean: Slobodni baper

Osvrt na delo saksofoniste čiji su albumi, zbog načina na koji je mirio ekstreme, predstavljali simbol autentičnosti

 

Iako je rođen kao mešanac 1931. godine u Harlemu, u jednom od najplodnijih perioda američke muzičke istorije, McLean je prošao istu školu kao većina njegovih afroameričkih kolega. Među prvima od kojih je učio harmoniju i improvizaciju je bio Bud Powell,  dok je svirao u “komšijskom” bendu sa  isto tako anonimnim klincima Sonnyjem Rollinsom  i pijanistom Kennyjem Drewom.  Proboj na džez scenu započinje početkom 50-ih godina, kada se nije stideo  da menja svog  idola Charlie Parkera (u to vreme prilično narušenog zdravlja) u njegovom sopstvenom bendu.  Stoga ne treba da čudi da ga je Miles Davis tako rado i često uzimao pod svoj patronat, te su i prvi albumi na kojima se čuje McLeanov saksofon upravo Milesovi “Dig” i “Miles Davis, Vol.1”.  Nakon Milesovog benda, krajem pedesetih Mclean je učestvovao u snimanju “Pithecanthropus Erectus” Charlesa Mingusa, gde mu je lider lično posvetio kompoziciju “Profile of Jackie”.

Ako je kod Mingusa naučio kako da kreira i forsira svoj individualni stil, rad sa Art Blakeyevim Jazz Messengers (u postavi bez tenor saksofona i pravog “muzičkog direktora”) ukazao mu je kako izgraditi sebe kao lidera orkestra. Otkrivanje, podržavanje i integrisanje mladih muzičara bio je kroz celu karijeru jedan od njegovih istaknutih kvaliteta.

Za McLeana su međutim sve ove, iz današnje perspektive veoma atraktivne gaže, bile samo međustanice u potrazi za sopstvenom estetikom.  Zbog konstantnih problema s drogom, jedno vreme je imao zabranu živih nastupa u Njujorku, pa je usko finansijsko grlo kompenzovao frekventnim studijskim radom. Njegov alt se stoga može čuti na nizu Prestige albuma gde su lideri, između ostalih, bili  George Wallington, Gene Ammons, Hank Mobley, Art Farmer, Art Taylor, Ray Draper, Kenny Burrell i Mal Waldron. Od 1956. je za Prestige snimio i niz sopstvenih ploča koje su bile mahom hard-bap opredeljenja.  Bez obzira što ovaj pravac u to vreme bio svež i što je saksofonista bio jedan od utemeljivača i predvodnika stila, bilo je to ipak  vreme kada je McLean vredno radio na sebi, pokušavajući da se otrgne od neizbežnog uticaja Charlieja Parkera,  te se iz produktivne faze saradnje sa podjednako nekonvencionalnim i progresivnim pijanistom  Malom Waldronom  već može prepoznati afinitet ka apstraktnom i smelom. Znao je da se u džezu sprema nešto novo i hteo je po svaku cenu da bude deo toga.

 

 

Godine 1959. potpisao je za Blue Note, ali se prvi album “New Soil” nije drastično razlikovao od prethodnika izdavanih za Prestige. Bila je to godina kada je Ornette Coleman snimio svoj revolucionarni “The Shape Of Jazz To Come”. Iako McLean u svom izrazu nikad nije bio ekstreman, uvek je bio jako pažljiv i otvoren slušalac koji je bio u stanju da prepozna ono veliko u šta su njegove kolege savremenici bili umešani. Tako je 1960. ušao u studio sa saksofonistom Tinom Brooksom da bi snimio materijal koji će se pojaviti  delimično na “Jackie’s Bag” i u potpunosti na japanskom izdanju “Street Singer”, koji će izroditi jednog sasvim novog Jackieja McLeana.  Brooks,  usamljenik i narkoman, 1961. u potpunosti prestaje da snima u studiju, baš u momentu kad je tandem McLean/Brooks proglašavan za jedan od najperspektivnijih na modernoj džez sceni.

Rane šezdesete su za McLeana bile period transformacije. Slobodnu formu – fri džez – posmatrao je kao šansu i sredstvo da osnovnom pravcu, tj. bapu, donese novu strukturu i obogati ga, a ne da ga  “prevaziđe”.  Albumi “Bluesnick” i “A Fickle Sonance” su ga predstavili kao jednog od retkih muzičara koji su uspeli da uspostave stabilnu sponu između Coltranove modalnosti  i Colemanove harmonske slobode  (na “A Fickle Sonance” je i bubnjar Billy Higgins, koji je već u to vreme svirao u Ornetteovom bendu), i jasno najavili njegov još avangardniji izraz.  U međuvremenu, intenzivna iskustva sa narkoticima preporučila su ga i kao ubedljivog glumca u Jack Gelberovom komadu “The Connection”, a osim u pozorištu pojavio se i u istoimenom filmu  1961. godine.

Tek je 1962. ploča “Let Freedom Ring” uspela da razotkrije prave McLeanove ambicije. I pored toga što nije zauzela zasluženo mesto u istoriji modernog džeza, predstavlja pravi biser u katalogu Blue Notea, koji je svojim uspehom otvorio vrata i drugim eksperimentatorima.  Pored toga, dala je saksofonisti bitnu dozu samopouzdanja da sastavi bend sa trombonistom Grachanom Moncurom III, vibrafonistom Bobbyjem Hutchersonom, basistom Eddiejem Khanom i bubnjarem Tonyjem Williamsom, sa kojima je 1963. snimio dva sopstvena antologijska albuma (“One Step Beyond” i “Destination Out” sa Royem Haynesom umesto Williamsa) kao i jedan – takođe izuzetan – pod Moncurovim imenom (“Evolution”).

 

 

Kada se pomene Jackie McLean, u prvom planu su njegov ton i fraziranje. Često se spominjalo da on svoj alt svira kao da je u pitanju tenor saksofon – dakle neobično dinamično, frekvencijski široko i sa autoritetom. Upravo ta neobična ekspresivnost,  vanredna sonornost i masivan ton učinili su ga jednim od najtraženijih muzičara u eri hard-bapa. Često se pričalo i o prljavoj svirci, gde da se ton namerno za neki mikrointerval ne pogodi, već se u cilju građenja tenzije i njemu svojstvenih emotivnih efekata  ostavlja skoro pa nedorečen. Puritanci su deklarisali takvu svirku neretko kao “off-key”  ili “out of tune”, ali o njegovom stilu ponajbolje govori njegova izjava: “I’m a sugar-free saxophonist”.

Kada je reč o fraziranju, McLeanova karakteristika je neprekidno variranje u sviranju ispred i iza bita, koristeći naizmenično rapidno odsvirane grupe tonova i duge note. No, za razliku od Parkera, koji je svirao veoma kompleksne ritmičke strukture i forsirao promene tempa, McLean (posebno u svojoj hard-bap fazi) nije svirao protiv metronoma i bubnjarevog bita , već je podržavao gruv koji je ostatak benda gradio dok je on solirao.

Pristup fraziranju, melodiji i harmoniji drastično je promenio u periodu od samo nekoliko godina (1957-1962), tako da je od tipičnog školskog hard-bap muzičara, koji je harmonskim i ritmičkim razvojem kompozicije prinuđen da svira konvencionalno, postao neobuzdani improvizator koji pravila isključuje već od prvog takta kompozicije. Pravi McLeanov trademark su i pauze, koje su često pratili dramatični udisaji koji na neobičan način njegovoj svirci daju notu egzistencijalnog i humanog. Način na koji je McLean koristio vibrato je takođe krajnje neobičan – neretko na samom izdisaju dugog očajničkog tona. Takva kombinacija intenzivnog i plišanog predstavlja one retke  moment, u kojima se blisko susreću lepo sa skoro pa neizdrživo neprijatnim.

 

 

Visok nivo kvaliteta zadržao je i na narednih nekoliko izdanja, posebno na “Action” (1964) i “Right Now” (1965), no ambiciozna potraga za organskim spojem starog i novog kao da je polako krenula da stagnira. McLean je pronašao formulu i ona je kako-tako funkcionisala  još neko vreme. Tek 1967. uspelo mu je, možda i po poslednji put, da izvuče kreativni maksimum kada je sa Ornetteom Colemanom kao sajdmenom (isključivo na trubi) snimio “New and Old Gospel”.  Na sjajan način koristeći upravo Colemanovu estetiku, još jedanput je uspeo da pomiri slobodu i formu.

Nedugo potom sledi neočekivano konvencionalna ploča “Demon’s Dance”, koja kao da se odriče ikakve potencijalne inovativnosti i predstavlja McLeana u džez svakodnevici, gde se svirački “obračunava” sa konkurentima pokazujući kompetentnost  tehničkog aspekta.

Komercijalni rezultati su krenuli lagano da izostaju, te i Blue Note počinje da gubi interesovanje za McLeana, koji se skoro potpuno posvećuje edukativnom radu. Godine 1972. dobio je stalno zaposlenje predavača na  University of Hartford u Connecticutu, na kome je po ugovoru radio još od 1968. Osim u podučavanju muzike, učestvovao je u razvoju rehabilitacionih programa za zavisnike, baziranim na muzici.  Vraća se u studio i na podijume, često u pratnji svog sina Renea, ali kroz dvadesetak objavljenih ploča, bez obzira na inicijalnu strast, nije uspeo da dosegne duh i kvalitet iz perioda 1959-1967. Na vrhuncu je bio izuzetan muzičar čiji su albumi, zbog načina na koji je mirio ekstreme, predstavljali  simbol autentičnosti. Umro je 31. marta 2006. godine.

 

 

 

Diskografija:

 

Jubilee:

  • Presenting Jackie McLean (1955)
  • Fat Jazz (1957)

 

Prestige:

  • Lights Out! (1956)
  • 4, 5 and 6 (1956)
  • Jackie’s Pal (1956)
  • McLean’s Scene (1957)
  • Jackie McLean & Co. (1957)
  • Makin’ the Changes (1957)
  • A Long Drink of the Blues (1957)
  • Strange Blues (1957)
  • Alto Madness (1957)

 

Blue Note:

  • New Soil (1959)
  • Swing, Swang, Swingin’ (1959)
  • Capuchin Swing (1960)
  • Jackie’s Bag (1959–60)
  • Bluesnik (1961)
  • A Fickle Sonance (1961)
  • Let Freedom Ring (1962)
  • Tippin’ the Scales (1962)
  • Vertigo (1962–63)
  • One Step Beyond (1963)
  • Destination… Out! (1963)
  • It’s Time! (1964)
  • Action Action Action (1964)
  • Right Now! (1965)
  • Jacknife (1965)
  • Consequence (1965)
  • Hipnosis (1967)
  • New and Old Gospel (1967)
  • ‘Bout Soul (1967)
  • Demon’s Dance (1967)
  • One Night with Blue Note Preserved Volume 2 (1985) with Woody Shaw, McCoy Tyner, Cecil McBee and Jack DeJohnette
  • It’s About Time (1985) with McCoy Tyner
  • Hat Trick (1996)
  • Fire & Love (1998)
  • Nature Boy (2000)

 

 

Tagovi: ,



Jedan komentar "Jackie McLean: Slobodni baper"

  1. niko i nista каже:

    JOHN TCHICAI 28.4.1936. – 7.10.2012.

Оставите одговор

*


*