recenzije

5.03.2012.

Jack DeJohnette – Sound Travels (Entertainment One)

Još jedna vrlo dobra stavka u biografiji legendardnog bubnjara

Jack DeJohnette je oduvek bio (na stranu što je vrstan pijanista) više od običnog bubnjara. I mnogo više od običnog pratećeg muzičara. Aktivno je učestovao u nebrojenim reinkarnacijama džeza. Najgrublji rezime bi bio – rani dani sa veoma popularnim hipi Charles Lloyd Quartetom, zatim istorijski Miles Davisovi fjužn počeci, i konačno jedna od najomiljenijih džez postavki svih vremena, Keith Jarrett Standard Trio, koji mu i do današnjeg dana omogućava da ‘plaća račune’, ali i da odvoji nešto za crne dane.

U međuvremenu je svoju muzikalnost ispoljavao i samostalno, gde su rezultati ponekad bili skoro pa antologijski i pionirski; no ponekad se isto tako razvodnjavao u bezličnosti maltene nju-ejdž izraza.

Ove godine bubnjarska legenda puni 70 godina. Jubilej, kao i zasluženo priznanje Nacionalne zadužbine za umetnosti (kažu najviše američko odlikovanje za jednog džez muzičara), obavezuju ga da i diskografski odgovarajuće obeleži ovu godinu. Rezultat je izdanje Sound Travels. Album kojim se DeJohnette, po sopstvenim rečima, vraća jednostavnim i osnovnim radostima, onome što ga je sve ove decenije držalo u ljubavi sa muzikom – dobar gruv i intrigantna melodija.

S druge strane se za Sound Travels može reći da je (koliko to ipak koncept dozvoljava) uspešan rezime karijere uspešnog muzičara. Izlomljeni ritmovi, latino i world uticaji, avangardniji aranžmani, ali i pitka meditativna muzika, ravnopravno se suprotstavljaju jedni drugima na ovom, za današnje uslove relativno kratkom izdanju.

Sound Travels počinje i završava se DeJohnetteovim klavirskim recitalima koji po običaju ordiniraju u srednjim i niskim registrima. Enter here je obazriv poziv za ukrcavanje na bubnjarev parobrod, čija se plovidba završava simboličnom i izbluziranom Home, nekih 45 minuta kasnije. A ono što se u međuvremenu dešava može se nazvati (izlizanom novinarskom terminologijom) ‘svojevrsnom avanturom’.

DeJohnette je navikao da na svojim albumima vodi glavnu reč, tako da je na Sound Travels autor celokupnog materijala. Kuriozitet je da na skoro celom materijalu preuzima ulogu pijaniste (što dovodi do zaključka da ga ovde čujemo na više pesama za klavirom nego za bubnjevima). Međutim, i paleta gostiju je široka i raznovrsna. Jezgro pratećeg benda čine mlade kolege – basistkinja Esperanza Spalding, gitarista Lionel Loueke, trubač Ambrose Akinmusire, kao i stari poznanik saksofonista Tim Ries.

I već prva kolektivna numera Salsa for Luisito predstavlja potencijal ovog benda u najboljem svetlu (ne iskoristiti Esperanzine vokalne kvalitete kada je već prisutna doista bi bio greh). Poliritmičnost bazirana na karipskom gruvu i inspirativan trubački solo ukazuju da bi ovaj bend bio koncerto veoma atraktivan. Bruce Hornsby je na DeJohnettov fanki bluz Dirty Ground napisao tekst o post-katastrofičnom duhu Nju Orleansa; bez obzira na metričku neobičnost za jednu pop orijentisanu numeru (7/4), ima jak hitoidni potencijal. Sigurno veći i od većine Hornsbyjevog recentnog materijala.

Ponajviše slična DeJohnettovim radovima na koje smo navikli (posebno sa Special Edition) jesteNew Muse, gde glavnu reč, preko jako agilnog angažovanja ritam sekcije, vodi soprano Tima Riesa. Ako budete prepoznali naznake ovdašnjeg melosa ne budite zbunjeni – bubnjar je poznat kao veliki eksploatator svetske baštine i jedan od pionira tzv. world fusiona.

Neočekivano relaksiranije, nonšalantnije i opuštenije zvuči omaž Sonnyju Rollinsu Sonny Light, a ovde se Lionel Loueke već oseća kao kod kuće. Eminentni gosti na Sound Travels su Bobby McFerrin, koji svojim autentičnim vokalizama i ‘grudnim’ perkusijama daje svojstven pečat kompoziciji Oneness, i Jason Moran u relaksirajućoj i fluidnoj verziji Indigo Dreamscapes, koju je DeJohnette 1990. prvi put predstavio na uspešnom all-stars albumu Parallel Realities. Jason Moran je, pretpostavimo, ovde više kao podrška legendi ili kao Dejohnetteova želja da superiornom mladom bendu pridruži i ovog genija u nastajanju, nego kao preka potreba.

Jack Dejohnette je bio legenda, a posle ove ploče sigurno neće napredovati u božanstvo. Prevelika očekivanja od ovog izdanja nije ni trebalo da postoje, jer ovo je samo još jedna vrlo dobra stavka u bubnjarevoj diskografiji. Već to je dovoljan razlog da se radujemo i ovoj, a i svakoj narednoj ploči ovog vanserijskog muzičara.

 

 

Jack DeJohnette – klavir (1-7, 9), bubnjevi (2-6, 8), zvona (1), vokal (2), klavijature (3)

Tim Ries – tenor saksofon (2, 3, 5, 8), sopran saksofon (3, 4)

Ambrose Akinmusire – truba (2, 4, 5)

Lionel Loueke – gitara (2, 3, 5, 6)

Esperanza Spalding – bas (2-6, 8), vokal (2, 3)

Luisito Quintero – udaraljke (2-8), vokal (2)

Bruce Hornsby – vokal (3)

Bobby McFerrin – vokal (7)

Jason Moran – klavir (8)

Tagovi: , , , , , , , , , , , , ,



Komentara 5 : "Jack DeJohnette – Sound Travels (Entertainment One)"

  1. Hašim Kučuk Hoki каже:

    Bruce Hornsby, WTF?

  2. Rajko каже:

    OK je bazirati recenzije na vec napisanim i okacenim na net tekstovima, ali nekriticki prenositi ocene tipa da Dirty Ground „ima jak hitoidni potencijal“ je besmislica, utoliko vise sto je i sama tvrdjna takva. Evo, odgovorno tvrdim da ta stvar nikad i nigde nece biti nikakav hit. A uveren sam da to zna i sam autor recenzije, kao i urednik sajta.

    Potpuno sam svestan pozitivnih ocena koje ovaj album dobija, cak mu je i Downbeat dao 4 zvezdice, ali iako je DeJohnette jedan od mojih omiljenih jazzera, nazalost moram da priznam da je ovo najgore sto sam od njega do sada cuo. Da budemo nacisto, ovo je sasvim pristojan album smooth jazza, lakih, vedrih nota, i sa dokazom istinskog majstorstva u New Muse, ali daleko izvan i ispod onog sto bih od DeJohnette-a ocekivao. Kao ilustracija neka bude Sonny Light (mozda bi bolje bilo i da se album nazvao Sound Travels Light, ili pomenuta, o horora, Dirty Ground.

    I za kraj cisto jedan tehnicki predlog: kad se vec prilaze lista izvodjaca s naznakama sto ko pod kojim rednim brojem pesme svira, onda bi bilo dobro i da se objavi spisak pesama.

    1. Zlatan Dimitrijevic каже:

      Rajko,

      Ostajem pri tome da Dirty Ground ima potencijal hita i da Hornsby vec dugo nema stvar slicnog potencijala kojom bi privukao publicitet. Dirty Ground je kao takva po meni sasvim dobra i daleko od horora. Ne znam sta znaci nekriticki prenositi (na stranu sto se ne secam da ju je iko na netu proglasavao buducim hitom), mislim da je dovoljna kritika to sto je album, a samim tim i kompozicija, preslusavan prilicno intenzivno u zadnje vreme. Naravno da nece postati hit, kao sto nije postala ni Still od Gretchen Parlato za koju sam svojevremeno tvrdio da, da je pravde, ne bi trebala da ne udje u barem TOP20, ali naravno nije bilo nista od toga.
      Sonny Light je i po meni zaista bespotrebno previse light momenat ove ploce, ali je ostatak albuma sasvim zadovoljavajuci i nemam nista protiv da se albumi ovakvog kvaliteta cesce pojavljuju na mainstream sceni.

  3. Redakcija каже:

    Rajko,

    Primedba za nazive pesama je uvažena. Uvešćemo ih od prve sledeće objavljene recenzije.

Оставите одговор

*


*

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.