blog

20.01.2012.

Hladna džezerska zima

Period od kasne jeseni do proleća donosi tradicionalnu koncertnu sušu u naše krajeve

Prazna koncertna sala Da je svakog meseca koncertna ponuda džeza kao u oktobru ili novembru, pomislili bismo da se nalazimo u jednoj od najbogatijih i kulturno najrazvijenijih evropskih zemalja. U tom intervalu održano je čak deset džez festivala u Srbiji – Valjevski, Šabački, Inđijski, Beogradski, Kragujevački, Pančevački, Jazzin festival u Novom Sadu, pa Novosadski Jazz Festival, Jazz & Blues Festival u Kikindi, Jazzire u Subotici. Pridodajmo im i novosadski Interzone festival koji nema džez u nazivu, ali vrlo često donosi interesantniju ponudu od žanrovski profilisanih manifestacija.

Da ovako bogata ponuda odražava brigu i interesovanje nadležnih institucija za kulturu i džez u Srbiji, očekivali bismo da se koncerti inostranih zvezda i relevantnih protagonista savremene scene održavaju na redovnoj bazi, na radost brojne publike. U idealno zamišljenom razvoju događaja (koji bismo projektovali na osnovu veoma realnih jesenjih prilika) beogradski Dom omladine bi jednom mesečno dovodio muzičare kalibra Vijaya Iyera, The Bad Plus, Matthewa Shippa, ili Nika Bärtscha. Našlo bi se tu i mesta za odlične muzičare iz regije, kao što su Hrvati Zdenko Ivanušić i Tihomir Hojsak, ili Makedonci Setshtat. Nešto manje platežni Novi Sad bi dovodio naše istaknute internacionalce poput Nenada Vasilića i Irine Karamarković, ili muzičare s veoma žive mađarske scene. Niš bi imao klub gde bi gostovali makar svi domaći džezeri, ili internacionalne vedete fank/soul/world music orijentacije. I tako redom po ostalim gradovima.

Sve bi to moglo biti lepo i krasno, možda čak i izvodljivo, ali realnost je drugačija. Ništa od ovoga se ne dešava. Bude tu i tamo interesantnih koncerata, ali više kao eksces nego kao pravilo. Marcin Wasilewski Trio je prošlog meseca gostovao u DOB-u blagodareći entuzijazmu Poljske ambasade, a The Rosenberg Trio na Kustendorfu zahvaljujući, jelte, Emiru Kusturici. Neka mi oproste ljubitelji svinga, ali Glenn Miller Orchestra je više postava revijalnog karaktera i za široke mase nego za zagrižene ljubitelje džeza; nije ni to po sebi loše, ali ovom prilikom jadikujemo nad zlehudom sudbinom ljubitelja aktuelnih stremljenja u žanru. Da rezimiramo – nijedan od ovih koncerata nije plod planske kulturne politike odgovarajućih budžetskih institucija, usmerene ka promociji i uspostavljanju kontinuiteta džez dešavanja.

Zašto je to tako? Najlakše bi bilo reći da nema para, no nekoliko festivala ima sasvim pristojne budžete za domaće prilike (Beogradski i Novosadski Jazz Festival, Nišville, Summertime), pa makar nas i ubeđivali u suprotno (nema ničega spornog u borbi za još bolji položaj i posledično atraktivniji program). Još pre par godina sam konstatovao kako bi i desetina budžeta tadašnjeg BJF-a (oko 20.000 evra) bila dovoljna za pet-šest (pa i više) itekako ozbiljnih gostujućih imena tokom godine. Očigledno rešenje se nameće u decentralizaciji džezerske ponude i odvajanju dela budžetskog kolača na redovan godišnji program, po cenu zanemarljivo lošije ponude na velikim festivalima.

Ali to vladajućim strukturama, po svoj prilici, nije dovoljno atraktivno. Od solističkih koncerata tamo nekih modernih, ali široj javnosti nepoznatih džezera , ne može se napraviti moćna PR kampanja. Nema velikih bilborda. Nema gostovanja po televizijama i „ucrtavanja Beograda/Novog Sada/Niša na kulturnu mapu Evrope“, niti zgodne stavke za CV kada se budu polagali računi šefovima stranaka. Jedina korist od svega toga bi bila radost nevelikog segmenta društva i mukotrpan, sistematičan rad na unapređenju kulturnog života u zemlji. A od toga kratkoročno nema ni materijalne ni političke vajde.

Neko će se možda zapitati – pa šta ja to imam protiv festivala? Protiv samog koncepta ovih manifestacija nemam ama baš ništa protiv. Zavidan broj vrhunskih koncerata u kratkom vremenskom roku bi rado poželeo svaki ljubitelj džeza. No problem leži u ovdašnjem upornom forsiranju „festivalske kulture“ nauštrb kulture kao takve. Velika, šljašteća, medijski atraktivna manifestacija, postaje značajna sama po sebi i nevezano za vlastiti sadržaj, jer tog sadržaja (džeza) i nema mimo festivala. Bitno je doći na festival, a ko sad tu tamo i zašto svira – nema veze. Festivali su značajni društveni događaji preko kojih će „kulturnjaci“ graditi svoj lični identitet. Pojavite se na festivalu i bićete kulturni.

Ima tu i jedna birokratska zvrčka u koju sam se uverio iz prve ruke, pripremajući prvo izdanje Jazzin festivala. Prijavljivanje projekta i potraživanje novca na nekoliko budžetskih adresa obavljeno je krajem kalendarske godine, a prvobitni željeni datum održavanja festivala bio je u aprilu. Kada sam to pomenuo jednom iskusnom kulturnom radniku iz NVO sektora, sa čuđenjem me je upitao zašto pravim festival u to vreme, kada mi odgovor od Republike neće stići pre maja. Ni odgovor neće stići za četiri meseca! Birokratska procedura u Ministarstvu kulture direktno obeshrabruje budžetski finansirane festivale na početku godine. Ako je pregledanje prijavljenih projekata zaista toliko obiman posao, zašto ne raspisati konkurs na pr. u septembru? Ovakvo rešenje se ne čini previše komplikovanim.

Naravno, nije situacija baš ni toliko crna – nekolicina klubova u svojim prostorima organizuje redovne džem sešne istaknutih protagonista domaće scene. Ne treba doslovno shvatiti primedbu da nema džeza mimo festivala . Ali scena klupskog džeza egzistira na drugačijim principima; ljudi idu na sešne pre svega da se zabave u prijatnom društvu, pa ako je tu i neka fina muzika kao dekor – još bolje. Umesto autorskog materijala, mahom se sviraju standardi. Naposletku, nije nikakva misterija da često upravo strani džezeri , svojim nadahnutim nastupima, direktno inspirišu srpske kolege. Razvoj domaćeg džeza je nužno povezan sa dešavanjima na inostranoj sceni i njihovoj dostupnosti. Živi bili, nadamo se i – videli.

.



Komentara 3 : "Hladna džezerska zima"

  1. jelen каже:

    dobar txt, johnnioza, ja bi oshinuo mnogo jache, al ti si umeren i trudis se da budes objektivan, i to je cool…

    ne delim tvoje stavove "neka cveta hiljadu cvetova" o muzici i muzicarima ("i marsalis i o. joshihide", "i rng-rng i bjf") jer su ovde vrednosti direktno suprotstavljene, i ne vidim na koji nacin neko moze potpuno iskreno i nekontradiktorno da afirmise dva direktno suprotstavljena stava, ali ko zna, motivacije su razlichite…

    ;))))

    p.s. ti si vec vidjen za panticevog naslednika, tako mi kazu "neke strukture", pa zadrzi makar delimichno ovakav stav i kada te ukljuce (mozda vec i sledece godine), u bjf tim… honestly

  2. pedja g. каже:

    nije tako samo sa jazzom, i sa filmom je ista situacija. pogledaj repertoar bg bioskopa – nikad nema nista osim standardnih holivudskih bljuvotina…da biste pogledali dobar film morate sacekati festival autorskog filma, francuskog, italijanskog filma, fest itd…danas je mnogo modernije posetiti neki festival nego iskreno voleti film, jazz ili sta vec. mislim da je to samo odraz vremena u kome zivimo.

  3. Dejan каже:

    g-dine Markovicu, nemam nista da dodam.Apsolutno apstiniramo od ma kakvog jazza, potpuno nepotrebno.Odlican primer za redistribuciju sredstava.Bgd ima dobar polozaj, lako bi svratili mnogi u njega na putu ka Atini i Istanbulu ili iz ZG i Budimpeste.
    Istrajte na stavovima i ucinite sve da lobirate za njihovu realizaciju.
    Dejan

Оставите одговор

*


*