Henry Threadgill Zooid – This Brings Us To, Vol. 1 (Pi Recordings)

Za razliku od surove cerebralne muzike Anthonyja Braxtona, grandioznosti direktnog učitelja Muhala Richarda Abramsa, karnevalskog visokog koncepta Art Ensemble of Chicago ili revolucionarnog bluza Leroya Jenkinsa, Threadgillova muzika još od osamdesetih godina prošlog veka zvuči na nenametljiv način organski, prirodno.

Kao da je umesto strogih teorija o oslobađanju muzike od jednog nasleđa i potrage za drugim nasleđem Threadgill smatrao da je važnije dopustiti muzici da sama bira smer u kome će se kretati. Ako bismo poželeli da zvučimo strašno načitano mogli bismo reći da je muzika većine ostalih AACM kolega koji su izrasli u lidere i kompozitore bila ekstenzija njihovih ličnosti i eventualno zamenjivala jednu hijerarhiju drugom (najgrublje rečeno – evrocentrizam je zamenjen afrocentrizmom), dok je Threadgillova muzika napustila ideju hijerarhije, radije se predajući kreativnom haosu.

Jer, ova ploča baš tako i zvuči: grupa vrhunskih muzičara koji sviraju zajedno – u smislu da sviraju u isto vreme – ali svaki ima individualan glas nepodređen nekakvoj centralnoj ideji kompozicije, a iz toga ipak izlazi identitet svakog komada na ploči. This brings us… je, dakle, posle meditativnog živog albuma Pop Start the Tape, Stop povratak klasičnijem Threadgillovom zvuku, prepunom toplih boja (Zooid je jedan od retkih fri-džez sastava u kojima tuba i gitara – što koristi svoj pun harmonski potencijal – igraju tako važne uloge), ali čija je temporalna i spacijalna sloboda dezorijentišuća. I oslobađajuća.

Uporedivo sa harmolodics pristupom Ornettea Colemana, Threadgillova filozofija grupne svirke zasnovana je na improvizaciji unutar grupe koja se razume na višem nivou nego što ga omogućava konvencionalna muzička teorija. This brings us… je zato ploča koja će nepripremljenog slušaoca izbaciti iz ravnoteže time što podseća na džez uz koji se može igrati, svojim sugestijama gruva i stabilnog tempa, ali je u stvarnosti slojevita i izuzetno kompleksna.

Kaveeovi ritmovi su kao nekakav napredni integralni račun preveden u plesnu praksu, sa tempom što je više sugerisan nego određen. Ellman i Takeishi oko njega pletu finu mrežu zvukova i boja preko koje se dalje Davila i Threadgill dobacuju svojim duvaljkama. Ima li na ovoj ploči solaža? Ima, ali pravi je izazov identifikovati ih kada većina pratnje zvuči kao da svi muzičari soliraju sve vreme.

Paradoksalno, ovakav pristup slušaoca vrlo brzo oslobađa stega uobičajenog slušanja muzike i tera ga da u slušanju učestvuje aktivno, krećući se zajedno sa muzičarima, otkrivajući svakog trenutka alternativne puteve kroz kompozicije. Threadgill postiže ono najteže u umetnosti – da nam proda jedan po svim elementima tuđinski zvuk koji će nam ipak delovati poznato, a posle samo malo vremena provedenog uz njega i – racionalno.

Henry Threadgill – flauta, alt saksofon

Liberty Ellman – gitara

Jose Davila – trombon, tuba

Stomu Takeishi – bas

Elliot Humberto Kavee – bubnjevi