intervju

2.06.2014.

Hamid Drake: Poetika i metrika

"Sving se može posmatrati kao nešto što je ispunjeno vibracijama, energijom, životom. Sving se odražava u ukupnosti stvaranja. To nije samo specifični ritmički koncept zatvoren unutar struktura muzike"

Hamid Drake @ Jazz Cerkno 2014 / Foto: Filip Filipović

Hamid Drake @ Jazz Cerkno 2014 / Foto: Filip Filipović

 

Hamid Drake (1955) jedan je od najboljih perkusionista kreativne muzike. Naravno, ako je na nekom mestu u istoriji džeza bilo kopernikanskog obrta onda su to bubnjevi. Bez ikakvog okolišanja, za heroje prošlosti peani i lovorike! – ali sadašnjost pripada Drakeu. Kao što kaže stara engleska poslovica “the proof of the pudding is in the eating”, s tim što je u slučaju Drakea ova porcija koja treba da posvedoči prilično pozamašna. Iskreno, malo koja diskografija bi mogla da se pohvali sličnim volumenom, raznovrsnošću, bujnom autentičnom stilistikom i pre svega gotovo didaskalijskim presekom avangardnog džeza i improvizovane muzike.

Takođe, i kada je reč o saradnicima sa kojima je snimao albume i delio binu, apsolutno niko u svom kožnom rokovniku nema više štihova od njega. Od kraja sedamdesetih do danas ovaj popis imena izgleda kao sumanuta enciklopedija muzike. Fred Anderson, Don Cherry, Peter Brötzmann, Anthony Braxton, Pharoah Sanders, Archie Shepp, David Murray, William Parker, Foday Musa Suso, Douglas Ewart, George Lewis, Reggie Workman, Herbie Hancock, Dewey Redman, Joe McPhee, Evan Parker, Peter Kowald… samo su neka od njih ali to nije još ni početak jer nije notiran gotovo ceo AACM (a poznato je kakve su sve njuške tamo) i čitave generacije aktuelnih superteškaša poput Zeranga, Vandermarka, Nicole Mitchell, Matsa, Paala, Rempisa, Tsahara, Ingebrigta, Daisyja, i još mnogo, mnogo drugih. Uglavnom, toliko o dokazu.

Ako bacimo pogled na sam početak, ne možemo da se otrgnemo utisku da postoji nešto beskrajno determinističko u Drakeovoj biografiji i ausbildungu. Rođen je u porodici izrazitih music aficionados koji su bili kućni prijatelji ni manje ni više nego sa velikim Fredom Andersonom, i koji su mladog Hamida kljukali najrazličitijom muzikom od malih nogu. Verovatno je bilo jasno od samog starta šta će takva propedevtika dati kao rezultat. U školi je želeo da svira trombon, ali pošto država Luizijana šezdesetih godina nije mnogo marila za muziku, jedini trombon iz fundusa je već bio zauzet, tako da je izbor teškog srca pao na bubnjeve koje je delio sa još jednim klincem. Ostalo je istorija.

 

 

Prvo ga Fred Anderson uzima pod mentorstvo i u alternacijama njegovih postava provodi više od trideset godina, sve do Andersonove smrti. Zahvaljujući velikom prijatelju, mladi Drake sa ove pozicije ima direktan pristup čitavom AACM-u. Pored antologijske čikaške struje, veliki uticaj na njega izvršio je i Ed Blackwell, njegov sunarodnik iz Luizijane i perkusionista iz sastava Ornettea Colemana. Blackwell usmerava Drakea da svoje fraziranje preoblikuje po modelu duvača. Na ovaj način melodijske strukture odsvirane na bubnjevima dobijaju potpuno nov manevarski prostor.

U isto vreme pokazuje veliko interesovanje za druge perkusionističke tradicije i počinje da izučava afričko i indijsko nasleđe. Sa perkusionistom Adamom Rudolphom i kora majstorom Fodayem Musa Susoom osniva Mandingo Griot Society. Međutim ni ovo nije dovoljno veliki zalogaj za mladog Hamida Drakea. Krajem sedamdesetih godina upoznaje Dona Cherryja i sa njim provodi skoro dve decenije na turnejama u nekoliko različitih postava. Upravo sa Cherryjem, koji je u ovoj fazi maksimalno opsednut etnomuzikologijom, Drake u svoj izraz počinje sve više da uvodi tablu, def, konge i razne druge udaraljke.

Njegov vokabular se odatle širi na karipska i latino područja, i Drake u određenim fazama sve više eksperimentiše kako sa različitim melodikama i kompleksnim ritmičkim teksturama, tako i sa tehničkim aspektima samih instrumenata: standardni komplet bubnjeva često svira samo dlanovima, tablu i def koristi potpuno slobodno i mimo rigidnih kanonskih okvira, i počinje ekstenzivnije da koristi glas i pevanje. Njegov avanturizam i radoznalost ni ovde ne miruju i vuku ga i na mračnu stranu dinamičkog opsega gde sa Peterom Brötzmannom u Die Like A Dog postavi, ali i oktetu i tentetu, praši čistokrvni proto-fri džez kao da sutra ne postoji.

Dijapazon njegovih metamorfoza do danas nema ravnopravnog takmaca. Drake u najrazličitijim konstelacijama gura udaraljke do krajnjih granica i preispituje pravila sviranja. Njegova stilistika obuhvata sve od najlepšeg svinga, sviranja “vremena” i “držanja takta”, preko istraživanja ideje pulsa, eksperimentisanja sa činelama i zvonima, do potpuno “otvorenog” i suptilnog improvizovanja na različitim instrumentima.

Ovaj intervju je izvorno bio pripremljen povodom nesuđenog nastupa postave DKV Trio na Ring Ringu, otkazanog zbog Dana žalosti u Srbiji. Kako saznajemo od organizatora, ovaj trio će ipak gostovati u Srbiji u novembru, no o tom potom, kada kucne čas.

 

 

Sa jedne strane, pripadate slavnoj tradiciji džeza, a sa druge, čvrsto ste povezani sa novim generacijama muzičara koji dolaze iz veoma različitih miljea. Kakav je, po vašem mišljenju, odnos između tradicije i novog?

Smatram da su tradicija i novo uvek povezani. Ja sam se razvijao u tradiciji džeza, ali to nije moje jedino polazište. Moji koreni sežu i do istorije ritma i bluza, fanka i tako dalje. Ako pažljivo pogledate, videćete da su sve te takozvane različite tradicije blisko povezane. Novo uvek nastaje i niče iz onoga što je bilo. Što se mene tiče, oduvek sam želeo da istražujem različite muzičke tradicije i kulture uopšte. Možda sam ja poseban slučaj (kao i svi mi, uostalom), ali u tome ne vidim ništa neobično. Čak i kada toga nismo svesni, takozvano novo uvek proističe iz nečega što je već bilo, što mu je prethodilo. To je prirodan poredak stvari. Svaka stvar ima određenu vrednost i značaj. Jedna zen pesma iz Japana kaže: “U prolećnom pejzažu nema ničega niskog, ničega visokog. Grančice koje cvetaju, neke su od prirode kratke, neke dugačke”. Ono što sada nazivamo novim uskoro će biti tradicija. I priča će se nastaviti.

 

Često navodite da su različiti bubnjari i perkusionisti, kao i različita nasleđa i škole, imali veliki uticaj na vas. Takođe, ako gledamo kroz istoriju džeza, vidimo da su se stvari drastično menjale kada je reč o vašem instrumentu. Odavno se više ne vrti sve oko svinga. Postepeno oslobađanje ritma išlo je od bazičnog “držanja takta” do poigravanja sa idejom pulsa. Takođe, melodijske strukture su postale nešto što je danas uobičajeno, i tako dalje. Da li mislite da je ova borba za autonomiju i emancipaciju udaraljki na neki način odredila smer u kojem se savremeni džez kretao jer, ipak, sve je utemeljeno na ritmičkom aspektu muzike?

Veoma dobro pitanje. Da odgovorim na prvi deo, da, bilo je mnogo bubnjara i perkusionista iz raznih tradicija koji su značajno uticalii na mene. I ja sam im zbog toga duboko i neizmerno zahvalan. S druge strane, kada istražimo razvitak onoga što danas nazivamo standardnim kompletom bubnjeva, čeka nas mnogo iznenađenja. Ovde ne možemo da ulazimo u detalje i pojedinosti, ali bilo bi zanimljivo da izložim bar ovlašnu skicu. Dakle, ako ispitamo poreklo onoga što ja volim da opisujem kao jedan od globalnih i sveprisutnih instrumenata našeg doba, primetićemo da je i on (komplet bubnjeva, prim. aut) po sebi mešavina mnogih kultura i uticaja, od činela do tomova, preko doboša i tako dalje.

U svojoj ranoj istoriji savremeni bubnjevi su nazivni “neobičnom napravom”, skalamerijom (contraption, prim. aut.). Ta reč ima različita značenja u zavisnosti od rečnika koji se koristi. Neka od njih su: aparat, sprava, izum, oruđe, pribor, alatka i tako dalje. Takođe, ista reč znači i mašina ili uređaj koji neobično izgleda.

I ti prvi kompleti su zaista izgledali neobično. Neki od bubnjara su koristili ogroman bas bubanj sa okačenim kineskim tom-tomovima na vrhu. Sa strane je stajao timpan, možda jedna činela, drveni blokovi i čitav asortiman drugog pribora. Svaki od muzičara je imao svoj jedinstveni dizajn. Tu se dosta eksperimentisalo. Mogli bismo reći da je u ono vreme funkcija bubnjara ili inženjera koji su rukovali ovim instrumentom bila mnogo više od pukog “držanja takta”. Oni su bili integralni deo zvučnog pejzaža, boje i teksture sastava. To je bila nova muzika. Siguran sam da je traženje načina na koji bi ta nova muzika mogla da se izvodi unutar sastava predstavljalo izazov za sve muzičare koji su u tome učestvovali.

Takođe, to je bio i veliki izazov za slušaoce, na isti način kao i ono što danas nazivamo improvizovanom muzikom ili savremenom muzikom ili fri džezom i tako dalje… da, to je uvek bio izazov i za slušaoce. Dakle, moj instrument je u stanju evolucije od samog početka. I, kao što vidite, od samog početka je proizvod mešanja različitih kultura, ukusa, aroma. Tek kasnije će postati poznat jednostavno kao “komplet bubnjeva”. U nekim krugovima se i dalje tako naziva.

Želeo bih da kažem i nešto o terminu “sving”. Mislim da je “puls” neodvojiv od svinga i da je sving neodvojiv od pulsa. Ali u ovom kontekstu značenje svinga ne treba mešati sa popularnim shvatanjem, kao kada basista jednostavno udara boom boom boom boom na basu, a bubnjar ga prati chang chang a chang. Za mene je to samo jedno od značenja, jedna od manifestacija ideje svinga. Takođe, sving se može posmatrati kao nešto što je ispunjeno vibracijama, energijom, životom. Sving se odražava u ukupnosti stvaranja. To nije samo specifični ritmički koncept zatvoren unutar struktura muzike koja je istorijski označena kao džez.

Da, svakako ste u pravu kada kažete da se dosta toga promenilo, kada govorimo o mom instrumentu u okviru džez istorije. Ali ja bih dodao da se to ne odnosi samo na istoriju džeza, već na čitavu istoriju savremene muzike. Zahvaljujući stalnom istraživanju i otkrivanju ideje svinga (pokret, energija, svetlost, zvuk) uloga perkusioniste se menjala. Kao i uloge izvođača na drugim instrumentima. Ja tu ne vidim nikakav sukob. Ja to vidim kao potragu, kao stalno otkrivanje novih slojeva.

U svetu udaraljki perkusionista se često doživljava kao iscelitelj, šaman, čarobnjak, onaj koji daje inspiraciju. Čuvar tajni srca. Kao i mnogi drugi umetnici, perkusionista je (ako imamo hrabrosti i integriteta da sebe tako vidimo) jedan od onih ljudi koje veliki glumac i muzičar Hari Belafonte opisuje kao “čuvare istine”. Čak i kada svesno pokušamo da eliminišemo ritam, on ostaje prisutan, jer je ugrađen u sve oko nas. Dovoljno je da poslušamo otkucaje srca ili disanje. U ritmu je ključ. Ali ritam nije samo “držanje takta”. On ima mnogo šire implikacije od toga.

 

 

Ostvareni ste kao perkusionista u velikom broju različitih sistema (ili tipova) muzike. Vaš vokabular ide od džeza, improvizovane muzike, regea, world music, hip-hopa, fjužna do jasno uočljivih latino, karipskih, afričkih i indijskih uticaja. Kakva ideja (ili ideologija) stoji iza ovakvog dinamičkog pristupa muzici, šta je to što povezuje sve ove različite stvari?

Postoji samo jedno sunce, ali kada zraci svetla padnu na kristal, vidite čitav spektar boja. Mnoštvo boja. Mnoštvo nijansi. A samo jedno sunce.

Volim raznolikost u svetu muzike i kulture uopšte. Dinamički pristup koji pominjete došao je spontano, sam od sebe. Kao da mi je neko dao poklon. Do novih stvari nisam došao tako što sam jednog dana rekao sebi: “Dobro, sada ću da učim ovo ili ono”. Prilike su se ukazivale na jednostavan i prirodan način. Imao sam sreće da se nađem na pravom mestu u pravom trenutku.

Mislim da je posedovanje takvih raznovrsnih znanja prednost. To mi omogućuje da instrument koji sviram razumem na jednom dubljem nivou. Tim pre što je kultura perkusija rasprostranjena po čitavom svetu. Takođe, to znanje mi u izvesnoj meri olakšava posao kada sednem da sviram sa muzičarima iz Maroka, sa Kube ili Haitija i tako dalje. Na neki način, ono što zaista želim da razumem jesu sami ljudi. Muzika je samo put kojim se do tog saznanja dolazi.

Pitate me šta povezuje sve te različite stvari. Pa, srce. To je veza. Otkucaji srca. Crni Jelen, veliki šaman i vrač iz plemena Lakota Sijuksa iz Južne Dakote jednom je rekao, “u bubnjevima je puls svemira”. To mu se ukazalo u viziji. Takođe, veza je jedinstvo u različitosti. Veza su dobre namere. Humor i skrušenost. “Buđenje” je veza. Kao što vidite, verujem da veza ima mnogo.

 

Iza vas je izvanredno raznolika paleta izdanja, koncerata i nastupa. Šta od svega toga najbolje ilustruje vašu filozofiju sviranja, to jest, koji projekat je, prema vašem mišljenju, najreprezentativniji u tom smislu?

To je teško pitanje. Mislim da ne mogu da izdvojim ovaj ili onaj projekat. Svaki album, koncert i nastup ima posebno mesto u mom životu. To je kao disanje. Ne mogu da kažem da je jedan udah ili izdah bio bolji od nekog drugog. Svaki je imao svoje mesto. Svaki se dogodio. Svaki od njih predstavlja neki od aspekata onoga što jesam.

Ali draga su mi DKV izdanja, diskografija sa Williamom Parkerom, kao i album koji sam snimio sa poljskom grupom Hera. Volim izdanja sa velikim baba Fredom Andersonom, velikim Peterom Brötzmannom, velikim Davidom Murrayom. Čudesni Jim Pepper, prelepa Nicole Mitchell, Bill Laswell i mnogi drugi. Svi su različiti. Svako ima neku svoju boju.

 

Protivnici improvizovane muzike često ne razumeju šta zapravo znači reč “improvizacija”. Mešaju različite stvari i tvrde da se “prava” improvizacija, zapravo, nikada i ne događa, to jest, da je to samo pompezno ime za jedan manje formalan i rigidan sistem (ali i dalje sistem) “pravila” i “kanona” koji počivaju na različitim varijablama. Šta vi mislite o tome? Koliko su fri džez i improvizovana muzika zaista slobodni? Da li vam se događa da iznenadite samog sebe u toku svirke?

Zanimljivo. Evo par citata iz etimološkog rečnika. Improvizacija – “nepredviđeno događanje” od italijanskog improvvisare, od improvviso, “nepredviđen, nepripremljen,” od latinskog improvisus, “nepredviđen, neočekivan”. Evo još jednog objašnjenja iz rečnika: 1) komponovati i izvoditi bez prethodne pripreme, 2) komponovati, svirati, recitovati ili pevati u trenutku, i tako dalje.

Ne sećam se da sam razgovarao sa nekim muzičarem koji improvizuje u bilo kom žanru koji je tvrdio da sistem ne postoji. Sloboda je u izboru postupaka svakog pojedinca ili u otvorenosti za nova iskustva. Sve što radimo radimo spontano, u trenutku. Često se događaju nepredviđene stvari. Za mene to nije preterano komplikovano. Naprotiv, veoma je jednostavno. Svi improvizujemo, na primer, kada neobavezno razgovaramo.

Ne pretvaramo da će se svaki put dogoditi nešto novo i drugačije, ali trudimo se da uronimo u trenutak. Ko zna šta može da se dogodi? Takođe, nerado koristim sintagmu “fri džez”. Pre ću reći “kreativna muzika”.

 

 

Jedna od glavnih karakteristika vaše muzike je to što možete da svirate u neverovatnom broju pravaca, nezavisno od toga da li je u pitanju standardni komplet bubnjeva ili def, tabla ili konge. Gde se najviše osećate “kao kod kuće”? Koji aspekt preferirate u vašem sviranju (ili pristupu): kada svirate potpuno “otvoreno” i koristite vokabular slobodno, bez ikakvih ograničenja, ili kada sistematski gradite homogenu strukturu u odnosu na određene ritmičke/melodijske forme? Drugim rečima, da li radije polazite od određene strategije da biste došli do neke strukture ili u zavisnosti od strukture razvijate adekvatnu strategiju?

U vašem pitanju krije se i odgovor. Volim oba pristupa. Ali sve zavisi od okolnosti u kojima sviram. Naravno, postoje neke situacije gde je struktura takva da od samog početka sviram samo “vreme”. I uživam u tome. Ali jednako uživam i kada startujem veoma slobodno i otvoreno. Ja to doživljavam kao da sam u laboratoriji. Istražujem, tragam, rastežem, isprobavam sve i svašta. Možda će ovo funkcionisati, možda ono. Možda neće. To je mesto gde možemo da se zabavimo. Ne smemo izgubiti smisao za humor, radost otkrivanja ili, kako je jedan veliki pisac rekao, potrebu da “tragamo za čudesnim”.

 

DKV je nastao ranih devedesetih iz Vandermarkovog projekta “Standards”. Od tada je prošlo punih dvadeset godina. Trio je pravio mnoge “predahe” kako između albuma tako i između nastupa. Tokom vaše najduže pauze, pre nekoliko godina, mnogi su se uplašili da je trio prestao da postoji… Možete li nam nešto reći o prošlim, sadašnjim i budućim izazovima trija?

WOW! “Mnogi su se uplašili da je trio prestao da postoji.” To je veoma ohrabrujuće čuti. To jeste sjajan trio. Nas trojica imamo veoma raznovrsnu prošlost. Svirali smo zajedno u mnogim različitim projektima, uključujući Brötzmannov tentet. Jedan od najvećih izazova je vreme. Sva trojica puno putujemo i radimo na mnogim različitim projektima. A vreme, naravno, ne čeka. Takođe, kada svirate sa nekim tako dugo, pa napravite pauzu, kada se ponovo sastanete prvo što se zapitate jeste da li mi ovo još možemo da izvedemo. Ne u smislu da li možemo da sviramo. Već da li možemo zaista zajedno da sviramo. To je jako važno. Pitate se da li još možemo uživati u saradnji na isti način. Možemo li stvoriti nešto vredno radeći ispočetka, takoreći od nule.

Mislim da je DKV imao veliku prošlost. Kada smo se tek oformili kao trio, svirali smo bar dva puta nedeljno kod kuće u Čikagu. Publika je uvek dolazila na koncerte, pogotovo u Lunar Cabaret, i naravno, u čuveni Velvet Lounge. Takođe, mislim da DKV ima dobru budućnost. To zavisi od nas. Niko ne praši kao DKV! Srećem ljude sa raznih strana sveta i svi me pitaju za DKV. U prošlosti, kada bismo svirali zajedno trio je imao sjajnu hemiju, a još se volimo i držimo jedni do drugih. Mi smo i dalje dobri drugovi, što nije slučaj sa nekim grupama koje su tako dugo zajedno.

 

Još od 1991. godine čikaški perkusionista Michael Zerang i vi koncertima proslavljate dolazak zimske kratkodnevice. U decembru ste održali 23. koncert ovim povodom. Koliko je meni poznato neki od tih nastupa počinju u šest ujutru. Možete li nam reći nešto više o tome i kako ste uopšte došli do ideje za takav koncept?

Ah, da, brat Michael. Moj dugogodišnji prijatelj i saradnik. Michael i ja smo se upoznali preko Ziggyja, jednog od njegove braće. Ziggy je radio kao tonac u rege klubu u Čikagu u kojem sam svirao. Takođe, Ziggy i ja smo smo zajedno svirali u nekoliko bendova. On svira klavijature. Inače, Zerangovi su veoma muzikalna porodica, svi se bave muzikom. Svirao sam čak i sa njihovim ocem i jednim od stričeva. Oni potiču iz Irana i Iraka, asirskog su porekla. Uglavnom, Ziggy je došao na ideju da Michael i ja treba da uradimo nešto zajedno. Obojici nam je pričao o tome, čak i pre nego što smo se Michael i ja upoznali, da treba da sviramo zajedno. Onda me je Michael pitao da li bih hteo da nastupim na dobrotvornom koncertu za organizaciju Link’s Hall, i predložio da odsviramo kratak koncert na defu. Ostalo je istorija.

Koncertima za zimsku kratkodnevicu smo pristupili vrlo fleksibilno, pokušavajući da otkrijemo šta bi najbolje funkcionisalo. Jednom smo svirali dva večernja koncerta koje je pratio jedan jutarnji nastup. Drugi put jedan večernji sa dva rana jutarnja. Na kraju smo se odlučili za tri uzastopna koncerta koji počinju u šest ujutru. Za desetogodičnjicu smo svirali deset uzastopnih koncerata od šest ujutru. Deset dana nastupa i svi su počinjali u šest ujutro. Ludo, zar ne? Bilo je neverovatno. Ljudi su dolazili svako jutro. Svaki koncert je bio rasprodat.

Kratkodnevicu proslavljamo zato što je to deo zajedničke istorije čovečanstva nezavisno od rase, kulture, religije, nacionalnosti i tako dalje. Ona pripada svim ljudima. To je neverovatan događaj za nas, svake godine. Na neki način, sada se već organizuje sam od sebe. Mnogi redovni posetioci dolaze svake godine, ali svaki put ima i novih lica. Ljudi dolaze sa porodicama i decom, donose ćebad, jastuke, kafu, termose sa čajem. Ako neko poželi da odspava na koncertu, i to je sasvim OK.

Prethodne dvadeset i dve godine nastupe smo organizovali u plesnom studiju pomenutog Link’s Hall. Ove godine smo se premestili na novu lokaciju, u Constellations, prelep prostor koji Link’s Hall deli sa Mikeom Reedom (čikaški kompozitor i bubnjar, prim. aut). Koliko dugo ćemo još svirati ove koncerte? Iskreno rečeno, ne planiramo uskoro da prestanemo. Ko zna, možda ćemo čak organizovati nekoliko i u Beogradu.

 

 

Jedno od vaših poslednjih izdanja, Hera with special guest Hamid Drake: Seven Lines privuklo je dosta pažnje i pozitivnih kritika, mnogi ga smatraju najboljim džez albumom u 2013. godini. Kakvi su vaši utisci o svemu tome, i da li bi ste nam rekli na koji način birate projekte i buduće saradnike? Šta je odlučujući faktor?

Volim braću iz Here. Baš mi je drago što mnogi cene taj album i našu saradnju. Svi iz benda su divni ljudi i odlični muzičari. Upoznali smo se u Lublinu u Poljskoj na jednom malom festivalu. Ja sam nastupao u duetu sa sjajnim vibrafonistom iz Bolonje, Pasqualeom Mirrom. Nakon koncerata smo imali jam session svi zajedno. Momentalno smo se ukapirali. Naredne godine, Hera, Michael Blake i ja smo nastupili zajedno na koncertu u Poznanju. Album sa Herom je veoma raznovrstan. Posebno mi se sviđa kako zvuči hardi-gardi.

Što se tiče saradnje sa drugim muzičarima i načina na koje se odlučujem na nove projekte, za mene je najvažnije kako se slažemo. Kakva je atmosfera. To je od presudnog značaja. Nivo tehnike, znanja i ostalog je sekundarna stvar. Ako ne mogu sa nekim da provodim vreme na jednom čisto ljudskom nivou, kako ćemo onda da sviramo zajedno. Zbližavanje u muzičkom ritualu je sveti čin.

 

Kakvi su vam planovi za budućnost, da li ste doneli neke novogodišnje odluke? Možda solo album, konačno?

Radim na solo albumu. Zazirao sam od ideje da snimim solo izdanje, ali sada osećam da je došao trenutak. Mislim da sada možda imam nešto što želim da kažem. Želim da nastavim da radim ono što radim, za dobrobit svih. Da nastavim da otkrivam i istražujem. Želim da sačuvam taj osećaj zapitanosti i začuđenosti pred univerzumom. Čak i pred stvarima koje ne razumem. Želim da dublje osetim šta znači biti ljudsko biće. Da razvijam saosećanje, praštanje, pravičnost, dobrotu. Da pronađem lepotu u svim ljudima, čak i onda kada mi se čini da je nema. Da pokažem više poštovanja za sve ono što je deo ovog života koji nam je dat. Da uvek znam da ništa ne znam. Da budem zaista slobodan.

Želeo bih da odem na hodočašće u Crna brda u Južnoj Dakoti, u svetu zemlju Sijuks Indijanaca. Takođe, želja mi je da obiđem Svete humke Čokto naroda u Luizijani, jer to je deo mog nasleđa. Već dugo dugo želim da odem u Indiju, ali još nisam ostvario tu želju. To mi je veliki san. I dalje se nadam. Videćemo.

 

 

Tagovi:



Komentara 2 : "Hamid Drake: Poetika i metrika"

  1. Ivan каже:

    Sjajan tekst! Ovaj čovek ima izuzetno zanimljive stavove o muzici i kulturi uopšte.

  2. Zuluf каже:

    Voleo bih da jednom napiše knjigu… O bilo čemu!

Оставите одговор

*


*

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.