GreenTown Jazz Fest 2013: Fino & pristojno

Mesto: plato ispred Županije, Bowling pivnica – Sombor / Datum: 21-22.06.2013. / Foto & Video: Nikola Marković

Na svečanom otvaranju džez festivala u Somboru, jedan od organizatora je izjavio kako je „kultura odelo grada“. Da li je to odelo koje „čini čoveka“, ili ono čiji ga dugmići i kravata stežu na poslu, ono koje će, s uzdahom olakšanja, baciti kod kuće kako bi se raskomotio u beloj tregerici-siledžijki?  Mnogo se poslednjih meseci priča o tome čemu kultura služi, i zašto je bitna za boljitak građana Srbije. No njeno svođenje na nešto spoljašnje što nema veze sa suštinom bića, s lakoćom odvodi na stranputicu i daje dobar argument onima koji vele da je parče hleba važnije od košulje i pantalona.  Ko bi se tome usprotivio!

Druga je politička konotacija otvaranja bila zicer – komentar organizatora o „džezerima entuzijastima“, kao neposredna asocijacija na nedavnu skandaloznu izjavu Ministra kulture. Onog istog koga će „slučaj Nišville“ na kraju koštati mnogo više nego da je nacedio kojih par miliona dinara, ali ko će sad da prati šta mu rade ove ili one komisije za nekakvo savremeno stvaralaštvo.

Dobro de, prekidamo s digresijama. Šta GreenTown Jazz Fest znači za Sombor i njegove građane, kakva je to manifestacija i kakav je program? Treće izdanje je, tradicionalno, okupilo domaće a pre svega vojvođanske muzičare, te je sastavljen pristojan program s ukupnim budžetom od oko 500.000 dinara. Najviše se isprsio Grad, a među sponzorima je najvidljivija bila Apatinska pivara.

Plato ispred Županije, gde se odigralo prvo festivalsko veče, osvaja već na prvu loptu izvesnim aristokratskim štimungom – sve je uredno i besprekorno, pejzažna arhitektura zadivljujuća, kao i sama zgrada pred kojom se odvija program. Pred početak programa, na klupicama i sa strane se skuplja najšarenija moguća družina. Roditelji s decom, parovi u godinama, grupe mladih ljudi blizu štanda s Jelen Pivo suncobranima. Sparina ubija i nameće se kao tema svih uzgrednih razgovora.

I eto, u toj atmosferi i pred 100-200 ljudi kreće prvi koncert – učenika džez odseka Srednje muzičke škole u Subotici, uz malu pomoć profesora im Armanda Mesaroša na basu, koji nam se unapred izvinjava ako njegove mlade nade malo pomete trema. Reklo bi se da nije imao razloga za bojazan, naročito što se tiče pevačice Regine Zaboš. Uredno su protrčali kroz stilski raznovrsne standarde, stavljajući do znanja kako subotički džez odsek radi punom parom – a saznali smo da su već iznedrili i prvog Berklijevca, basistu Forgacsa Ákosa. Bravo! Pomenimo i ostale mladiće – na gitari Michael Kurina, violina – Varga Karoly, trombon -Segi Ištvan, bubnjevi – Akoš Dieneš.

Pred nešto većim brojem ljudi svirale su uzdanice nove domaće scene, nišlije Eyot, o kojima smo već i previše pričali da bismo se ponavljali. Tek da pomenemo da su program koliko-toliko prilagodili letnjim uslovima i izbacili par „mračnijih“ numera iz repertoara, nekako previše brzo završili (45 minuta) i otišli bez bisa, uz neujednačenu reakciju publike. Kao da se više čekao koncert Novosadskog Big Benda koji je potom usledio.

I beše taj koncert prijatno iznenađenje, makar u jednom delu repertoara, onom koji baštini fank tradiciju i oslanja se na savršeno utegnuti gruv basiste Ištvana Mađarića – na tragu zlatne inkarnacije Big Benda RTS-a iz sedamdesetih godina prošlog veka. No ovaj je sastav, makar u Somboru, ipak bio naklonjeniji „repertoarskoj“ filozofiji  i pop-šlager pesmama, gde je pažnju publike naročito okupirala pevačica Tijana Bogićević. Novosadski Big Bend, konglomerat prekaljenih profesionalaca i zanatlija, ima potencijal i za mnogo više.

Konačno, finale večeri je bio sešn u Jazz & Blues kafeu, uz mešanu vojvođansku ekipu iz nekoliko sastava, pred malim brojem ljudi ali ne i uz lošiju atmosferu.

Druge večeri se festival preselio u baštu Bowling pivnice, nešto intimniji i zavučeniji ambijent s manje slučajnih prolaznika. Posledično, i atmosfera je bila „džezerskija“, mada i dalje bez preteranih izliva euforije – kao dominantan motiv se provlačila „učtivost“ u ravnomernom aplaudiranju i skandiranju svim bendovima. Jednakost i pravda za sve! A te poslednje večeri smo videli i par sastava sa somborskim muzičarima,  „Zamalo džezzeri“ i „Jazz unlimited“, svaki sa svojim cover repertoarom – od fankija i mejnstrim standarda do lasvegaske nonšalancije pevača Jasera Badawija.

No centralno mesto ipak su zauzeli Novosađani. Mladi trombonista Nemanja Zlatarev, prezaposlen u čitavom nizu džez i pop/rok sastava, rešio je da ostavi bendliderski pečat s bendom Funktastic Coalition – ovde je ujedno prvi put dobio priliku da se iskaže kao hedlajner nekog festivala. Nema šta, zanimljivo je da se neki muzičar s domaće (džez) scene odvažio na stilski izraz baziran na fanku, a svakako je Nemanja sakupio već dovoljno sviračkog iskustva.  I bend mu stoga zvuči kompetentno, s veoma pouzdanim gitaristom Gavrilom Nikolićem u možda i ključnoj solističkoj ulozi. No aranžmani su još uvek odveć uravnoteženi za žanr koji bi valjalo da pršti od strasti i gruva. Indikativan je bio i momenat kada se na binu popeo gostujući trubač  Josip Čapo, te automatski podigao temperaturu za nekoliko stepeni – ovakav format i stil prosto vapi za izraženijom brass sekcijom.

Konačno, jedan od četiri selektora festivala – sveprisutni protagonista vojvođanske scene, prekaljeni pijanista Aleksandar Dujin – nakon nastupa sa Novosadskim Big Bendom predstavio se i u manjem formatu. Iako pod etiketom „Orchestra“, zasvirao je u klasičnom kvartetu sa svojim dugogodišnjim saradnicima iz različitih postava; na basu Fedor Ruškuc, bubnjevima Miroslav Karlović, i saksofonu Voja Savkov. Upravo ovaj potonji, tihi, skromni i neupadljivi protagonista novosadske klupske scene, takoreći heroj iz senke, najviše pruža Dujinovom kvartetu. Njegov tenor saksofon kao da je stigao pravo iz poznih pedesetih, s veoma jasnim, snažnim i bogatim, a ipak osećajnim tonom koji dobro funkcioniše i u baladama i bržim komadima. Čuli smo ga i na sopranu, opet dovoljno posvećenog i nadahnutog da se izdigne iznad rutinerskog odrađivanja posla.

Elem, kao što pomenusmo, somborski je festival sasvim fin, pošten, kulturan, pristojan, ozbiljno organizovan,  i tako dalje u tom stilu. Ali i bez izraženog identiteta, ili snažne duhovne veze između organizatora, koncertnih prostora, muzičara i publike. No ne budimo prestrogi. Tek mu je treće izdanje, a vreme i iskustvo će svim festivalskim akterima doneti više znanja i zanimanja za žanr koji u Srbiji ima sve manje institucionalne podrške, a sve više vrednih pojedinaca koji ne pomišljaju na kapitulaciju.