koncerti

20.06.2014.

Globe Unity Orchestra: Totalna improvizacija kao pastiš i rutina

O koncertu grupe GUO u kulturnom centru Nochtspeicher u Hamburgu

Mesto: Hamburg / Datum: 12.06.2014. / Foto: web arhiva / Herbert Weisrock
Alexander Von Schlippenbach / Foto: Herbert Weisrock

Alexander Von Schlippenbach / Foto: Herbert Weisrock

 

Sintagma super grupa sa kojom se često sudaramo u publicistici o savremenom džezu obično nema nikakvo značenje i predstavlja prazan termin, ili kako su govorili latini – flatus vocis (dah glasa). Međutim, veoma retko pojavi se izuzetak koji potvrđuje pravilo. Taj izuzetak zove se Globe Unity Orchestra.

Legenda glasi da je u jesen 1966. nemački pijanista i kompozitor Alexander von Schlippenbach od Berlinskog džez festivala dobio odrešene ruke i kesu da po svom liku i nahođenju sastavi big bend. S obzirom da je nekoliko godina pre toga završio studije klasične kompozicije za vreme kojih se musketarski nije odvajao od Rudolpha Petzolda i Bernda Aloisa Zimmermana, dalo se naslutiti da ansambl ni izbliza neće zvučati u duhu svog vremena. Ali ko duh svog vremena ne razume od tog vremena on i strada…

Schlippenbach je čudovište od četrnaest muzičara sastavio od nekoliko grupa uglavnom nemačkih mladih lavova. Od kvarteta Guntera Hampela, kvinteta Manfreda Schoofa, trija Petera Brötzmanna, bubnjara grupe Can Jakia Liebezeita i raznih drugih tada anonimnih freelancera (na primer, Peter Kowald, Willem Breker, Buschi Niebergall, Gerd Dudek) nastao je dream team koji je trebalo da artikuliše evropski odgovor i reakciju na američki šamar džez čistuncima zvani fri džez. Ime su dobili prema prvoj Schlippenbachovoj kompoziciji koju su izveli i snimili: Globe Unity. Kuriozitet je da su upravo zbog potreba novonastalog big benda, Schlippenbach, Kowald i Brötzmann pokrenuli sada već kultnu nemačku etiketu FMP (Free Music Production).

Od samog osnivanja orkestar je momentalno privukao publicitet kakav ne zaslužuje. Nazivan je “skandalom”, “anti orkestrom” i “lošom šalom”. Istovremeno služio je i kao neka vrste lične karte i identifikacije među muzičarima, kao odgovor na pitanje “ko je ko” na evropskoj avangardnoj sceni. Iako je u rotacijama kroz bend prošlo bezmalo nekoliko desetina (sic!) članova iz celog sveta (Han Bennink, Evan Parker, Anthony Braxton, Tony Oxley, Derek Bailey, Steve Lacy, Albert Mangelsdorff, Sven-Ake Johansson, Paul Lovens, i mnogi drugi), GUO je pod svevidećim okom Schlippenbacha uspevao da ostane pod istim ideološkim kišobranom.

Ali kako to već biva sa tako spektakularnim projektima i džez utopijama, bend je, nakon što je prošao kroz sve moguće faze i procese, neslaganja i razmimoilaženja u ansamblu, pred kraj osamdesetih godina definitivno utihnuo. Tek uoči obeležavanja četrdesetogodišnjice postojanja 2006. godine ponovo počinje da se trza i daje znake života. Hamburški nastup leži na ovoj liniji.

 

 

Mogli bismo, kao teški fri džez ovisnici, svaku pozu ovih giganata da propratimo laskavim i nekritičkim ovacijama. Međutim, koliko god je autor ovih redova emotivno vezan za Globe Unity Orchestra, koliko god u njegovom srcu stoji neizbrisiv duborez akronima GUO: drag mi je Schlippenbach ali mi je draža istina! Jednostavno, koncert održan u kulturnom centru Nochtspeicher na St. Pauliju obilovao je mnogim problematičnim mestima.

Prvo, topla dobrodošlica i organizacija. Kako to samo Hamburg – “Venecija severne Evrope”, “grad sa dušom” – ume. Zamislite binu dubine jedva tri metra i nešto užu od one u beogradskom Rexu na koju treba da se spakuje dvanaest muzičara, uključujući koncertni klavir i dva standardna kompleta bubnjeva! Naravno, ništa od toga. Da li zbog ovoga ili onoga, tek u Hamburgu GUO je nastupio bez koncertnog klavira i bez jednog bubnjara. Schlippenbach je svirao na skrajnutom i užasno ozvučenom pijaninu a Paula Lovensa smo, iako je bio najavljen, mogli da vidimo samo na omotima ploča u foajeu. Postavka je bila sledeća: Schlippenbach na pijaninu, Gerd Dudek, Evan Parker, Ernst-Ludwig Petrowsky i Henrik Walsdorff – saksofoni, Rudi Mahall – bas klarinet, Axel Dörner i Manfred Schoof –  trube, Johannes Bauer i Christof Thewes – tromboni i Paul Lytton – bubnjevi.

Takođe, koncept svirke sadašnjeg ansambla drugačijeg je karaktera u odnosu na zlatnu eru. Na samom početku GUO je kao polazište imao isključivo Schlippenbachove kompozicije napisane u manje ili više razdrljenom fri džez aranžmanu, sa strogim partiturama ali i konceptualnim delovima, soloima i kolektivnim improvizacijama. U takozvanoj Wuppertal fazi, sedamdesetih godina ,pored Schlippenbachovih kompozicija bend u svoj repertoar uvodi i dela Breukera i Hansa Eislera. Nakon svađe sa Kowaldom i potonjim odlaskom Brötzmanna iz grupe, Schlippenbach osamdesetih godina odlučuje da izbaci kontrabas iz postavke jer, prema njegovom mišljenju, ovaj instrument suviše “farba zvuk” ansambla. U ovom periodu i Steve Lacy komponuje muziku. Čitavih osamdesetih, sve do pauze, grupa sve više gravitira ka slobodnoj improvizaciji i negaciji tradicionalnog režima muzike.

Formalno gledano, današnji GUO je u dubokim i nemirnim vodama totalne improvizacije i koncerti se izvode bez ijedne napisane note ili reda. U prepoznatljivom maniru radikalnog stava, muzika je svedena isključivo na proceduru izvođenja sa najvećom mogućom subvertiranošću konvencionalno shvaćene ideje muzičkog dela. Takođe, vizuelni aspekt nastupa –  koji je zadržan od prvih dana – veoma je indikativan. Muzičari stoje u ritualnom polukrugu i smenjujući se u smeru suprotnom od kazaljke na satu svaki izvodi solo koji je ispresecan tutti deonicama između. Međutim, s obzirom da je čitava svirka konstituisana u apsolutnoj improvizaciji, upravo ova performativna praksa parodira i simulira klasičarski momenat GUO.

 

Pored neadekvatnog koncertnog prostora, drugi problem hamburškog nastupa GUO tiče se mnogo kompleksnijeg i pipavijeg pitanja. Schlippenbach, Schoof, Dudek i Petrowsky na pragu su devete decenije života. Uz puno poštovanje njihove muzičke besmrtnosti, postavlja se pitanje da li neki od njih i dalje imaju ono što je neophodno. Pre svega, da li imaju onaj beli plamen kojim su nekada konsternirali mase i sejali strah sa bine, a onda i da li imaju čime da ga iznesu.

Schoof je za sat i po svirke barem pola od toga bukvalno prespavao na bini oborene glave, sa trubom kao ukrasom u sklopljenim šakama. Njegov jedini solo na koncertu od kilavih dva minuta bio je samo bleda senka neustrašivih, samoubilačkih bravura, vratolomija i poskakivanja u visokom registru prilikom istraživanja novih tonova po kojima je nekada bio poznat. Petrowsky ne može ni da stoji bez štapa, i njegov alt saksofon zavaljen u barsku stolicu, osim korektne jurnjave po skalama i sentimentalnog uživljavanja ,teško da danas može da pruži više. Dudek bi tu i tamo raspalio pitki i odmereni legato ali bi se posle kratkog sola brže-bolje vratio u bezbednu zavetrinu kolektivne improvizacije. I tako u krug. Sve u svemu, na ivici ubedljivog.

Schlippenbach je bio jedva primetan, i da nije bile njegove duguljaste siluete beketovske spoljašnjosti nadvijene nad razvaljenim pijaninom, niko ne bi ni primetio da ga nema. Tek po koji blok akorda, po neka fraza atonalnog bibapa bi uspela da proviri nos iz tog tornada jedanaest žigosanih, i jedino u izrazito skraćenim solo deonicama sinkopirani i neuhvatljivi zavežljaji tonova bi zagolicali maštu pitanjem kako bi danas zaista zvučao Schlippenbach da je prostor adekvatniji, i da njegove ruke ne usporava drvena trupina koju su mu servirali umesto klavira. Na ovom koncertu mogli smo samo da naslućujemo guste i zbijene fraze klasičarskog karaktera i treninga, i da lamentiramo nad sudbinom, jer ovog puta nije bilo ničeg od spuštanja u utrobu zveri i kopanja i prebiranja po žilama instrumenta.

 

Mlađi deo ansambla, očekivano, ima više vatre u guzici. Johannes Bauer i Christof Thewes na fantastičan i maestralan način nastavljaju trasom zvukovnih kontrasta i tembra koju je popločao Albert Mangelsdorff. Njihov sving je gibak i oštar zahvaljući vibratu i invenciji uparenih sa humorom i bravuroznom virtuoznošću. Henrik Walsdorff od alta pravi brutalni instrument koji podvriskuje u prskajućim alikvotama. Rudi Mahall u svom ekspresivnom i teatarskom tvist maniru produženih intervala i proširenih tehnika sviranja hoda na trapezu između Guntera Hampela i Erica Dolphyja, dok Axel Dörner paklenim, kipućim šištanjima i siktanjima na slajd trubi okreće čitav bend naopačke.

Međutim, da najmlađi ne budu najluđi potrudili su se dvojica veterana koji su odavno stanovnici kuće slavnih. Paul Lytton je uz Evana Parkera očekivano rasturio. Sama činjenica da ceo koncert nije napravio ni najmanji predah, da je čitav haos ovih jedanaest džez terorista počivao isključivo na njegovim leđima već govori dosta. U neprekidnom solou, potpuno ekstatičan, moćan i nepredvidiv, Lytton je od prvih taktova oduvao krov i isfenirao prve redove.

Evan Parker je po ko zna koji put pokazao zašto Beograd već godinama preklinje i sanja njegov koncert. Na bini neupadljiv, tokom tutti deonica pomalo čak i povučen, ali kada na njega dođe red da izađe pred mikrofon sve odlazi dođavola! Otvaranje u nežnom, baladnom maniru bujnog, romantičarskog vibrata na tenoru čisto da vam malo našprica oči i sjuri gumenog pauka niz kičmu. Pa onda jedan kaskadni, neuhvatljivi cik-cak sprint prvo uzbrdo pa onda i nizbrdo da se vidi ko je ko u savremenom džezu, a ko je Evan Parker, i na kraju mali podsetnik da je Hamburg ipak luka – potresni pasaži i fraze koji zvuče kao umirući vapaji i krici brodske sirene skršenog Titanika. Sa Lyttonom koji mu čuva leđa, kad zatreba zvučali su bezmalo kao iskrcavanje saveznika u Normandiju.

 

Na kraju, pitamo se da li ova drastična odstupanja kada je reč o izvedbama muzičara i chiaroscuro ukupne koncertne slike predstavljaju samo loš dan ili je reč o sistemskom problemu. U svakom slučaju, ostaje žal za pomenutim propustima, dilemama i trilemama, kao i opšti utisak da GUO danas pomalo zvuči kao rutinski pastiš istoimenom bendu od pre nekoliko decenija. Upravo tu i leži žaoka prigovora ovom nastupu. Paradoksalno, možda je Schlippenbachov večni trio sa Lovensom i Parkerom na čelu parade bolje mesto da se traga za ovim nasleđem. Oni svakako zvuče podjednako nabrijano kao i pre trideset godina. Ako ne i bolje! Stoga, domaći džez festivali su na potezu.

 

Tagovi: , , ,



Оставите одговор

*


*

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.