koncerti

11.08.2014.

Gent Jazz Festival 2014: Na zapadu ništa novo

Svaki veliki džez festival nalikuje muzejskoj postavci u kojoj se tu i tamo pojedini eksponati menjaju. Zato, ako tražite neku drugu vrstu muzičkog izazova, onda ste definitivno na pogrešnom mestu!

Mesto: Gent, Belgija / Datum: 10-19. jul 2014. / Foto: Ivana Čutura

audience

 

Najveći džez festival u Belgiji, Gent Jazz Festival je i ove godine okupio mnoga respektabilna imena džez scene. Nema tu velikih iznenađenja, svaki koncert je pedantno upakovan do poslednje note, sve funkcioniše poput besprekornog mehanizma, kako na sceni, tako i iza nje. Vama preostaje da se u društvu 5-6 hiljada posetilaca na travnjaku De Bijloke centra, ispod džinovskog šatora, opustite uz blagodarno belgijsko pivo, neke od internacionalnih fast food specijaliteta i izaberete šta želite da slušate.

U izvesnom smislu svaki veliki džez festival, a GJF to nesumnjivo jeste, nalikuje muzejskoj postavci u kojoj se tu i tamo pojedini eksponati menjaju. Poseta barem jednom ovakvom događaju godišnje učiniće da jasnije sagledate domete svega onoga što ste proteklih meseci slušali po klubovima ili manjim festivalima. Zato, ako tražite neku drugu vrstu muzičkog izazova, onda ste definitivno na pogrešnom mestu!

Naravno, stvar je vlastitih muzičkih afiniteta šta će od ponuđenog razvuči najširi osmeh na vašem licu, ali ste u svakom trenutku svesni da je to što slušate vrh ledenog brega koji čini aktuelnu svetsku džez scenu. Sviđalo se to nekome ili ne.

Kada se sve završilo, na moje ne baš malo iznenađenje najviše radosti potpisniku ovih redova doneo je nastup all-star kvarteta francuskog bubnjara Manua Katchea, u kojem su još bili basista Richard Bona, pianista Eric Legnini i saksofonista Stefano Di Battista. Internacionalne all-star postavke po pravilu predstavljaju poligon na kojem se svako (nonšalantno) trudi da pokaže ko je prvi među jednakima. Na sreću, ovde toga nije bilo.

 

Manu Katche (2)

 

Nemoguće je prevideti radost zajedničkog muziciranja koja je prožimala svu četvoricu muzičara do posednje note. Katche, koji ima bogato iskustvo nastupa s najvećim pop zvezdama (nedavno smo ga videli u Beogradu na sceni sa Peterom Gabrielom u Kombank areni) diskretno daje okvir i puls melodijskim linijama. Uz njega, možda i kao ključni začin u zvuku kvarteta je Kamerunac Bona, čije super mekane bas linije čine raskošno tkivo za melodične uzlete Di Battiste i Legninija, dvojice muzičara koji su u poslednje dve decenije nebrojeno puta svirali zajedno.

Koncert su počeli sa Katcheovom „November 99“ i odmah prigrabili pažnju publike koja je s mnogo entuzijazma pozdravljala sve šta se dešavalo na velikoj sceni. Vrhunac su te večeri verovatno bile Katcheova balada „Song for Her”, zatim Bonina „O Sen Sen Sen”, koju je Kamerunac otpevao zajedno s publikom, te „Valentina Tereskova”, Di Battistina posveta prvoj ženi u svemiru, gde su njegova i Legninijeva virtuoznost zauzeli centralno mesto. Sve je završeno sa Katcheovim „Clubbing” i bisom koji je publika pozdravila stojećim ovacijama.

Sve u svemu, nastup ovog kvarteta, koji s istim programom i čini mi se s istim uspehom, obilazi ovog leta mnoge velike evropske festivale, svedoči da i u pomalo ofucanim žanrovskim „world music“ okvirima postoji dovoljno vibrantnog sadržaja, pod uslovom da se on preda u ruke muzičarima koji će umeti da ga isporuče bez pretencioznosti spajanja svetova & kultura.

Kada je o pretencioznosti reč, a ona nije strana muzičarima, bilo afimisanim ili onima koji tek očekuju da ih svet shvati, pevač Bobby McFerrin je jedan od onih koji je stalno u misiji popravljanja sveta. Ove godine pripremio je program „Spirityouall“, u kojem, kao što sam naziv govori, izvodi publiku na pravi (muzički) put. Onima koji nisu spremni da se „pokrste” ostaje da uživaju u njegovoj nesumnjivoj virtuoznosti.

Sušta suprotnost bio je nastup dvojice legendarnih muzičara iz originalne postave fusion grupe „Return to Forever” – Chicka Coreae i Stanleya Clarka. U laganom muzičkom dijalogu, koji je sadržao i neke od najpoznatijih Coreinih kompozicija, poput „Spain”, ovaj „dvojac bez kormilara” doneo je na festival čistu radost zajedničkog muziciranja. Ništa manje i ništa više. Na kraju, (ne)očekivano na bisu im se pridružila i mlađana Japanka Hiromi, s kojom Corea povremeno nastupa poslednjih godina.

 

Hiromi & Chick Corea

Hiromi & Chick Corea

 

Naravno, Japanka tu nije bila slučajno. Upravo njen trio bio je najavljivan kao jedan od centralnih događaja ovogodišnjeg GJF. I mislim s pravom! Već afirmisana u svetskim okvirima, Hiromi je na vrhu talasa koji je udahnuo nov senzibilitet aktuelnoj džez sceni i odškrinuo vrata ka nekoj drugoj publici.

Može se naslutiti da i introventni genije Brad Mehldau ponovo traži neku svoju novu publiku, ovaj put u duetu sa bubnjarem i perkusionistom Markom Guilianom u projektu nazvanom „Mehliana”. Okružen klivijaturama i sintisajzerima sa svih strana, Mehldau stvara sintetički svemirski zvuk koji se čuje daleko izvan džez okvira. Biće zanimljivo videti dokle će ga ova nova muzička avantura odvesti.

Oni koji slušaju Joshuu Redmana još od 90-ih godina prošlog veka, kada je ovaj virtuzni saksosfonista stupio na scenu kao jedan od predvodnika generacije „Mladih lavova”, dobro znaju do kojih visina mogu da se vinu njegovi koncerti. Nastup u Gentu sigurno ne spada među one koji će se prepričavati. Sa ritam sekcijom sastavljenom od svojih starih saradnika (Aaron Goldberg, Reuben Rogers i Gregory Hutchinson), Redman se odlučio za ne preterano izazovan program iz svog bogatog repertoara, prilagodivši sve to širokoj publici koja je radosno hvatala ritam i pozdravljala male solo bravure.

Ispod crte očekivanog, ako tako može da se kaže (kako bi bilo dobro kada bi na koncerte odlazili bez očekivanja!), ostao je mlađani trubač Ibrahim Maalouf, čiji je nastup, barem, u mojim ušima, ostao u senci vaćaroških etno/balkanskih deonica. To, međutim, ni najmanje nije smetalo publici. Naprotiv, svaki „izlet u Guču” kroz tursko/balkanske ritmove propratilo je poskakivanje i glasno odobravanje publike uz visoko podignute ruke. Možda pun potencijal Maalufove muzičke zvezde u usponu tek treba da razumem…

Ostao sam pomalo zbunjen i onim što su odsvirali Dave Holland i proverena ekipa muzičara okupljena oko projekta Prism. U suštini, sa scene su isporučili staromodni fjužn zvuk od pre više decenija, sa gitarom Robina Eubanksa u centru, a što je nešto što smo, čini mi se, već odslušali hiljadu puta.

Bilo je ove godine u Gentu, naravno, još muzike. Osim ovih koncerata koji su s pravom ili ne izazvali najviše interesovanja, na veliku scenu izašlo je i na desetine muzičara i sastava koji tek traže svoje mesto među etabliranim zvezdama džeza. Za njih je ovo svakako dragoceno iskustvo. Baš kao i za publiku, koja u galimatijasu muzike što neumorno zasipa svakodnevno sa svih strana pokušava da pronađe nešto čega će se sećati. Barem do sledećeg festivala…

 

 

 

Tagovi:



Оставите одговор

*


*

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.