koncerti

18.07.2012.

Garana Jazz Festival 2012: I miris i ukus

Imamo samo najtoplije reči preporuke za jedan od najneobičnijih, a po repertoaru i najkvalitetnijih džez festivala u okruženju

Mesto: Garana, Rumunija / Datum: 14-15. jul 2012. / Foto & Video: Nikola Marković & Zlatan Dimitrijević

 

Priča o poslednjih par dana džez festivala u Garani teško se može svesti na klasičan muzički izveštaj. U doba kada je svaki mogući turizam uklopljen u precizne kalupe, odlazak u ovo rumunsko mesto deluje kao ona autentična egzotika  koju je sve ređe pronaći. Tamo gde zapadnjak u nama vapi za infrastrukturom i komforom, radoznalac i avanturista se raduje novim i neistraženim predelima „bogu iza leđa“. Dodajmo tome da prosečan Srbin ne zna bogzna šta o Rumuniji (ni pisci ovih redova), pa da utisak o „novom“ bude potpun.

Prvi deo putopisa mogao bi podsetiti na izveštaje iz TV emisije SAT, jer će vozački saveti svakako biti neophodni onima koji se dogodine odvaže na put u Garanu.  Ako je ikako moguće, ne idite preko Bele Crke jer put traje punih sedam sati, pri čemu ćete naleteti i na neasfaltirane brdske puteve; tako vele naši zemljaci koji su došli ovuda. Put preko Vršca je kudikamo bolji. Zatim, obavezno kupite Vinjetu (oko 3e za 7 dana) na nekoj od benzinskih pumpi, jer vam je neophodna za vožnju po rumunskim drumovima. Na to vam ama baš niko neće skrenuti pažnju, sem tamošnjeg carinika koji će na izlasku iz zemlje diskretno ponuditi opciju alternativnog plaćanja umesto kazne od 150e.

Novac možete razmeniti takoreći bilo gde, s tim što ćete dobiti domaćinski kurs oporezovan za 10%. Za povoljniju transakciju obratite se vlasniku štanda „Сашин гастрономски атеље“ u samom festivalskom prostoru. Na licu mesta obratite pažnju i na cenu hrane. Ako nije vidno označena, a prodavačica ne zna engleski, postoji šansa da vas nasankaju kao pisca ovih redova – koji se naivno omrsio za obrok po (ispostaviće se) udvostručenoj ceni.

 

 

Nakon poslednjih 40km truckavog krivudavog puta koji se penje na planinu, uočavamo nepregledne kolone automobila. Domaći policajci pokušavaju da regulišu saobraćaj i rasporede vozila duž uzanog brdskog druma, dok se naša ekspedicija opredeljuje za oficijelni parking po pristupačnoj ceni. Kamperi su raspoređeni po principu „gde vidiš slobodno mesto, tu šator posadi“, pa smo se tako i mi pozicionirali na najbližoj slobodnoj zelenoj površini. Kasnije smo saznali da postoji i zvanični kamp kod jezera (oko 4-5km od festivalskog prostora), ali mimo njega se ne nadajte pratećoj infrastrukturi. Ipak, sva ova zanovetanja padaju u vodu pred lepotom okolne divlje prirode, četinarima, potocima, jezerom, svežim i prijatno prohladnim vazduhom, a o samom programu ćemo tek imati reči hvale.

Dok ulazimo na parking čujemo kontrabas-solo Davea Hollanda; ispostaviće se da smo stigli tačno na početak koncerta! Stari majstor je zbog zgusnutog rasporeda turneje poželeo da nastupi prvi, pa je tako najzvučnije festivalsko ime otvorilo program dok još ni sunce nije zašlo sa horizonta. Ulazimo u „open air“ prostor s drvenom ogradom, pomalo nalik na tvrđavu; dočekuje nas oko hiljadu ljudi koji s pažnjom prate dešavanja na bini. Sa strane se nalaze improvizovani kafići, štand tamošnjeg ECM/ACT distributera, prodavnice suvenira i odeće…iznad leve strane ograde pomalja se groblje na brdu, dok se u zadnjem delu nalaze brojni štandovi za hranu i piće. Središnji deo je sedeći, a umesto stolica su poređane dugačke, grubo obrađene drvene klupe –u prirodnjačkom duhu! Čitav (vašarski) ambijent pomalo podseća na naše letnje festivale poput Exita ili Nišvilla. Dakako, sve dok ne čujete nimalo vašarsku muziku sa bine.

Dave Holland je predstavio svoj novi „Prism“ kvartet. Aktuelna turneja im je prvo predstavljanje široj javnosti, a uz bendlidera-kontrabasistu postavu čine Craig Taborn (klavir i Rhodes), Kevin Eubanks (el. gitara) i Eric Harland (bubnjevi); na repertoaru su kompozicije iz opusa sve četvorice. Nakon što su procureli prvi youtube klipovi benda bio sam pomalo skeptičan zbog odsustva duvača, koji su u ranijim Hollandovim bendovima igrali bitnu ulogu. Zvučali su mi malo suvoparno, tim pre što nisam ni naročiti fan gitariste Eubanksa. Međutim, kada sam ih video uživo, brzo sam zaboravio na sve ranije zamerke.

Radi se o klasičnom sviračkom spektaklu u kome komadi traju preko 10 minuta, a dugačka sola vrhunskih instrumentalista se ređaju na traci. Apsolutni heroj svirke – barem za moj ukus – bio je Craig Taborn, koji je odsvirao barem dva antologijska sola od kojih vam preostaje samo da široko zinete i razrogačite oči u čudu. Dok barata krajnje distorziranim Rhodesom svirka je iščašena na nivou kolorita; kada pređe na klavir fascinira neobičnom i zahtevnom ritmikom koja vas iznenađuje iz sekunda u sekund. Udarci su jaki i odsečni, dok melodijski momenat ne pati zbog fokusiranosti na ruiniranje takta. Kada mu se pridruži maestralni Harland, prelaze u zajedničko nadigravanje/razigravanje u kome nema super-ega, već se obojica koncentrišu na izvlačenje maksimuma iz interakcije i timske igre.

Čak i je Eubanks, poznat po svom čistom tonu, ovom prilikom zaprljao zvuk gitare svirajući pregršt „nepreciznih“ bluziranih sola, dok je Holland poput kakvog mudraca sve to nenametljivo pratio i davao podlogu razigranog ekipi. „Ovde je predivno, voleo bih da ostanem još par dana“, reče majstor zahvaljujući se euforičnoj publici. Ovo nije preterana konstatacija, jer je –  još pre dva bisa –  preko hiljadu pristiglih ljudi ustalo sa klupa i stojećki počastilo zvezde festivala stadionskim ovacijama.

Nastup domaće postave Emi Dragoi & Jazz Hot Club De Romanie posmatramo tek ovlaš, dok hvatamo prve trenutke odmora nakon napornog puta. Naziv benda je dovoljno sugestivan i ne treba posebno objašnjavati o kakvoj se svirci radi; u najavi pomenuše Grappelija i Reinhardta, čusmo i ponešto Piazzole blagodareći harmonici u postavi… zanatski solidna svirka koja se drži zadatih koordinata, prigodno nenametljiva za pauzu između dva prvoligaška benda.

A taj drugi je bio Tord Gustavsen Quartet. Postava sa aktuelnog albuma „The Well“  deluje mi kao idealna za norveškog pijanistu – taman dovoljno mala da se ne raspline veoma koherentan ECM-ovski zvuk bazične trojke, a opet i dobrano oplemenjena upečatljivim duvačem. Naravno da se duh Jana Garbareka nadvija nad svakim melodičnim saksofonistom sa Severa, no sjajni Tore  Brunborg sirovoj molskoj liričnosti  pridodaje disciplinu i gradacijsku dinamiku sola kakvu bismo očekivali od na pr. Chrisa Pottera.

Bendlider je toliko elegantne, stilizovane i uglađene pojavnosti da mi je bilo teško zamisliti ga u drumskom vozilu koje se probija kroz planinske gudure. Takva je naposletku i njegova muzika; izuzetno delikatna, možda i previše za ovakav koncertni prostor. No tu nas je sačekalo i prijatno iznenađenje –  kako je svirka krenula jezgro publike je skoro potpuno zaćutalo, uz tek sporadičnu galamu po bokovima. Kultura, nego šta!  Još više nego na studijskim albumima, Tord je demonstrirao smisao za dramaturgiju i postupno vođenje kompozicija od introspektivnih uvoda do razigranih improvizacija, pa su komadi trajali i po čitavih 15-ak minuta. Aplauz.

 

 

U finišu večeri dobismo još jedan bend klasične ECM škole. Finci Samuli Mikkonen (klavir) i Markku Ounaskari (bubnjevi) nastupili su bez trubača Pera Jørgensena s kojim su pre par godina objavili album „Psalms and folk songs“. Na njegovo mesto je uleteo saksofonista Trygve Seim – u biografiji ovog 41-ogodišnjeg Norvežanina stoji rečenica „started to play the saxophone in 1985. after hearing Jan Garbarek’s CD Eventyr”. Seim je baš tipičan “garbarekovac” za koga biste pomislili da je stigao pravo iz sedamdesetih, pa je u dinamičnijim momentima svirka prizivala i duh Jarretovih ranih kvarteta.  Dobrim delom nastupa se ipak osećalo odsustvo bas instrumenta, a sitni noćni sati su dodatno slabili koncentraciju tokom tiših i zahtevnijih partitura.

Situacija se preokreće iznenađenjem – na binu se penje ni manje ni više nego Nils Petter Molvaer! Najcenjeniji skandinavski trubač nastupio je prethodne večeri festivala, ali se očigledno zadržao još jedan dan, pa je rešio i da zasvira u svom prepoznatljivom maniru. Par numera kasnije, eto kontrabasiste Matsa Eilertsena iz Gustavsonovog kvarteta i kreće skandinavski sešn! Dakako, drugačiji od svega što smo navikli da slušamo po revijalnim svirkama i klubovima, s krajnje labavim ritmom i temama, uz pregršt kolektivnih improvizacija i kulminacija koje izviru na neočekivanim mestima. Nekom prilikom sam čuo kako su evropski džez festivali postali “putujući cirkus” na kome se iznova vrte jedna te ista imena; ovakvi nastupi razbijaju svaki šablon i donose nešto nesvakidašnje, taman za sjajan finiš koncertnog dana – u pola 4 ujutru po rumunskom vremenu.

(N.M.)

 

Pitoresknost prirode Banatskih planina, u paketu sa celodnevnim lepim vremenom, privukla je našu tročlanu ekipu da najveći deo nedeljnog prepodneva provede eksploatišući okolne šume, izvore i jezera, koji bi i bez festivala nudili dobar provod u ovom zabačenom rumunskom selu. Dužina tonske probe obimnog sastava Buggea Wesseltofta poprimila je epske proporcije, no takvi momenti su spontano iskorišćeni za ćaskanje sa organizatorima i posetiocima, koji su radoznalo i krajnje otvoreno započinjali konverzaciju.

U takvim neformalnim razgovorima smo saznali da je cela saga o ovom sada već respektabilnom evropskom festivalu započela u dvorištu lokalne kuće, oko kazana navodno najboljeg gulaša u Jugoistočnoj Evropi, gde su se u avgustu na drugarskim sešnima skupljali lokalci. Druge godine u igru je ušlo i malo dvorišno ozvučenje, da bi se treće izdanje festivala pomerilo na prostor na kome je i sada, takozvani Muzički ranč, koji može da primi oko 1200 ljudi. Naravno, sa takvim proporcijama u startu niko nije računao, te je prostor vremenom poprimao novi izgled.

Kada je neposredno pre prvog koncerta završne večeri krenula kiša, retko se ko od prisutnih previše obradovao – poučeni “Vudstok iskustvima” i “blato do kolena” sećanjima od prethodnih godina. Vodafone, jedan od par izuzetno jakih sponzora (glavni partner festivala je CEZ Group – rumunska elektrodistribucija) obezbedio je besplatne kabanice, no kiša je srećom brzo prestala.

Konačno, nakon maratonske tonske probe Buggea i Truffaza, na scenu je stidljivo izašao trio bubnjara Eugena Gondija. Kako smo saznali, radi se  rumunskoj džez legendi i kompozitoru koji je i u vreme rumunskog sivila, s početka osamdesetih, pravio smelu i neobičnu muziku. Već dvadesetak godina Gondi živi i radi u Holandiji, pa je sada i rumunskoj publici prilična nepoznanica. Dva mlada muzičara pravila su mu društvo na sceni – alt saksofonista Catalin Milea  sa svežom diplomom mastera na Haškom kraljevskom konzervatoriju i venecuelanski kontrabasista Bambam Rodriguez.

Svirka sastavljena od autorskog materijala bila je jedna od onih od kojih ne očekuješ gotovo ništa, a dobiješ užitka na pretek. Retko kompaktna i usvirana ritam sekcija daje potporu talentovanom saksofonisti pred kojim je obećavajuća karijera. Od fluidnih legato deonica do spiritualnih tema, Milea ih spretno po potrebi vadi iz rukava. Posebne simpatije naše ekipe stekao je 25-godišnji Venecuelac, kako zbog svog imena, simpatičnog scenskog nastupa, tako i zbog same svirke koja odiše  stabilnim gruvom i ubedljivim metričkim igrarijama. Izuzetan početak večeri, i pokazaće se jedan od njenih muzičkih vrhunaca.

 

 

Bugge Wesseltoft i ekipa nisu časili časa, te su nakon veoma kratke pause krenuli u zvučni atak na one koji su bili raspoloženi da narednih 80-ak minuta provedu đuskajući. Nisu bili oštećeni ni oni željni dobre svirke, jer je Bugge izgleda konačno pronašao dobitnu formulu u spajanju klupske muzike i džeza. On lično je opsluživao koncertni klavir, Fender Rhodes, analogni sintisajzer, laptop i tablet PC, s kojim je skakutao po bini sa žarom deteta obuzetog obaranjem rekorda u novoj video igrici. Za one “ozbiljne” džez deonice brinula su se dvojica  raspoloženih duvača – Erik Truffaz i Ilhan Ersahin, a ostatak sedmočlane ekipe je svojski zapinjao u građenju plesnog hipnotičkog  bita na kome se ipak i temelji izraz ovog benda.

 

 

Nije tajna da neki od najaktuelnijih džez muzičara nastupe na ovom festivalu smatraju među najboljima u karijeri. Sem nesvakidašnjem ambijentu, zasluga ide prevashodno frenetičnoj i brojnoj publici, za koju očevici kažu da je prošle godine Avishaia Cohena šest puta (!) izvela na bis.  Ista sudbina je u nedelju pretila Buggeu i ekipi, ali je žurka završena nakon “samo” dva ponovna izlaska. O skoro pa exitovskoj atmosferi, koja je u tom trenutku doduše tek počela da se pomalja,  svedoči i naredni klip.

 

 

Azul je trio respektabilnog portugalskog basiste Carlosa Bice, koji iza sebe ima već pet albuma –  debi iz 1996. smatra se jednim od najbitnijih portugalskih džez izdanja. Trio upotpunjuju nemački gitarista Frank Möbus i američki bubnjar Jim Black. Konglomerat indie džeza, lirskog popa, ironičnog  rok/pank  pulsa i portugalskih folklornih elemenata funkcionisao je ovom prilikom promenjivo, ali sa veoma povoljnim krajnjim utiskom.

Svakom muzičaru se desi da je neke večeri indisponiran,  kao što je sinoć bio Möbus. Prilično tanak ton verovatno je uticao i na kreativnost gitariste, te su improvizacije često znale da završe u ćorsokaku. No furiozni downtown Njujorčanin Jim Black je svojim skoro pankerskim stavom, sumanutim ritmovima i prelazima, privukao maltene svu pažnju na sebe sa onih slabijih aspekata nastupa. Na bis je odsvirana pomalo ironična i nadasve  duhovita verzija “Tea for Two“ – Mediteran sreće njujoršku uvrnutost. Garana definitivno ne greši sa izborom izvođača.

 

 

Festival je završen nastupom jos jednog od najprofilisanijih aktera njujorške downtown scene – Marca Ribota i njegovog latino projekta Los cubanos postizos. Oko 400 najupornijih posetilaca se u jedan sat po ponoći skoncentrisalo mahom ispred bine, i u narednih sat i po veselo njihalo uz zvuke Ribotovih “lažnih Kubanaca”.

Ribotova ljubav prema kubanskim kompozitorima čiju muziku bend tretira i izbor muzičara su razumljivi, ali za vašeg izveštača je najzabavniji deo koncerta bila tonska proba, gde je gitarista (poznat po jednostavnosti u svom zvuku i opremi) došao, uključio se u pojačalo i spremno pitao: “Krećemo li?”. Pošto je nameštanje ostalih ipak zahtevalo podosta vremena, Ribot je “revoltiran”  krenuo da svira i peva bluz “na suvo”.

Problem muzike koju izvode Los cubanos postizos je što nije ”ni tamo ni ovamo” – niti dovoljno pomerena i intrigantntna, niti dovoljno lepršava da bi razigranima omogućila neponovljiv provod. Naravno, najneobičniji i najupečatljiviji je zvuk Ribotove gitare, koja zamenjuje u ovakvim formacijama predvidive duvače. No njegovo vrzmanje mahom po bluz-rok šablonima (uz slabašno pevanje) definitivno ne ostavlja bez daha.  Preporuka autora teksta – za ovakvu svirku uvek se vratiti prvim albumima originalnog Santana benda.

Malo pre tri sata po ponoći krenuli smo sa spuštanjem u smeru prvog većeg grada – Rešice. Pred nama je bilo dobrih četiri i po sata noćne vožnje u pravcu Beograda. Jasno je da nakon ovakvog muzičkog i duhovnog iskustva nikome ništa teško ne pada. Ako planirate da nam se pridružite sledeće godine, imamo samo  najtoplije reči  preporuke za jedan od najneobičnijih, a po repertoaru i najkvalitetnijih džez festivala u okruženju.

(Z.D.)

 

Tagovi: , , , , , , , , , , , ,



Komentara 5 : "Garana Jazz Festival 2012: I miris i ukus"

  1. johnnioza каже:

    ja bih dodao još par opservacija o ribotu iz fanovske perspektive. meni je svirka bila potaman, uz delimičnu zamerku na repertoar koji je bio previše fokusiran na up-tempo zabavljačke teme, a i ribot je bio u tom „bajle bajle, igrajte“ fazonu. ja sam čekao na laganice i naročito na hit „aurora en pekin“ – kad je konačno stigao na red bio sam sasvim srećan. posle sam još u sebi zapomagao kad će „no me llores mas“, pa je nekako izvukosmo na drugi bis.

    inače mi ne smeta taj „ni tamo ni vamo“ fazon, ovaj projekat je ribotu očigledno poslužio da malo zasvira za svoju dušu, a hvala bogu pa su mu sola skoro uvek zabavna. čak imam utisak da je ceo los cubanos fazon i razrada nekih sola sa waitsovih albuma, kao da je sebi odredio prostor gde će još više da svira u tom maniru.

  2. jelen каже:

    pa ne bih se slozio za lcp i riboa, niti mislim da je potrebna bilo kakva apologija… sam projekat apsolutno nije „ni vamo ni tamo“ nego je ishchashena varijanta kariba iz vizure velikog genija… i idemu apsolutno sjajno, meni je to uz njegov trio omiljena ribo udruga…

    ;)))

  3. zlizla каже:

    Ono sto ja viđeh, niđe te iscasenosti. Mozda malo njegova polustepena iskakanja za vreme sola, ali ukupan dojam je – ništa posebno. Da negde spolja čujem, ne verujem da bi me zainteresovalo da bih ušao da vidim šta je. Što ne znači da nije bilo zabavno… 🙂 Ma sta se ja tu bunim… 😉

  4. jelen каже:

    to je drugo, mozda je cert bio njesra, ali izdanja lcp zvuche perverzno… ovaj koncert te nije zapljusnuo, mozda bash sledeci njihov hoce!!! glavu gore, zla ;)))

  5. Jazziré каже:

    Merkao sam ovaj festivalski program mesecima, sam festival godinama u nazad. I opet nisam uspeo da pođem u pravcu Niskih Karpata… Baš mi je žao… čitam i da ima zašto…

Оставите одговор

*


*

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.