tema

2.12.2019.

Fragmenti aure – vodič kroz vizuelni identitet ECM (3): Sledbenici svetla


Jim Bengston, Christoph Egger, Klaus Frahm, Gerald Minkoff, Muriel Olesen, Jean-Guy Lathuiliere samo su neki od uticajnih i svetski priznatih fotografa koji su svojim remek delima doprineli da fotografski opus ECM produkcije bude još impozantniji. Među najznačajnijim imenima koji su oblikovali vizuelni identitet izdavačke kuće svakako se nalazi i ime legendarnog dizajnera postera i fotografa Friedera Grindlera. Početak saradnje Grindlera i ECM produkcije datira još iz 1970. godine. Uvod u njihovu plodnu saradnju predstavlja veoma specifičan omot za album „Output“ nemačkog pijaniste Wolfganga Daunera, čiji dizajn je za to vreme bio prilično neobičan. Kao posebno Grindlerovo remek delo ipak se izdvaja fotografija napukle drvene letve koja je iskorišćena za omot albuma prve ECM supergrupe „Codona“. Interesantno je da je Grindler navedenu fotografiju napravio upravo u trenutku snimanja navedenog albuma u tonskom studiju „Bauer“ u Ludvisburgu, kao i da omot izdanja nije bio zaštićen celofanom kako bi grublja površina istog što vernije podsećala na drvo. Kraj 70-ih godina prošlog veka obeležile su i vanvremenske fotografije Lajosa Keresztesa. Fotografije pejsaža i trošnih objekata na mediteranoj obali karakterišu rad izvanrednog mađarskog fotografa koji igra značajnu ulogu u oblikovanju vizuelnog identiteta omota u prve dve decenije postojanja ECM produkcije.



Svakako među fotografima koji su se u okviru svog rada za ECM produkciju isprofilisali pretežno kao portretisti (imajući u vidu da su unutrašnjost omota albuma krasile uglavnom njihove fotografije muzičara) su sada već legendarni fotografi Roberto Masotti i Caroline Forbes. I pored izvanrednih portretskih fotografija moramo istaći i njihov specifičan pristup pejsažnoj fotografiji i fotografiji prirode. Fotografija napuštene plaže Caroline Forbes, stopljena je sa melanholičnom atmosferom albuma Somewhere Called Home Norme Winstone, dok Masottijeva fotografija šumskog pejsaža sa nakrivljenim stablom savršen je uvod za muziku na albumu Hommage a R. SCH (ECM New Series 1508). Jedan od najčuvenijih i najkarakterističnijih radova Roberta Masottijajeste fotografija za omot albuma Wave of Sorrow dua Alperina i Shilklopera, koji na suptilan način oslikava kako naziv albuma tako i nacionalnost dvojice umetnika, dok iz fotografije istrošene zgrade prosto isijava kadar Tarkovskog.





Crno-bele fotografije, česte na omotima albuma ECM produkcije tokom svih pedest godina postojanja, posledica su dobro poznate strasti Manfreda Eichera prema kinematografiji. I sam Eicher priznaje da njegova privrženost crno-belim fotografijama vuče korene iz njegove opčinjenosti filmovima režisera Novog talasa – Godarda, Bressona i Truffauta, kao i filmovima Bergmana, Rosija, Pasolinija i Michelangela Antonionija.

Eicherovo prijateljstvo i profesionalna saradnja sa Jean-Lucom Godardom inicirana je slanjem muzike slavnog estonskog kompozitora Arva Parta od strane Eichera. Kako se Godardu, do tada njemu nepoznata muzika izuzetno svidela, legendarni francusko-švajcarski režiser i scenarista izrazio je želju da čuje još materijala ECM produkcije. Oduševljen njegovim interesovanjem, Eicher je omogućio slobodan pristup celokupnoj muzici snimljenoj za ECM etiketu, koju je ovaj slavni kinematograf, jedan od začetnika i najznačajnijih predstavnika francuskog Novog talasa, želeo da koristi u svojim filmovima. Prvi Godardov film u kojem je korišćena muzika ECM produkcije bio je „Grandeur et décadence d’un petit commerce de cinéma“. U njegovom manje poznatom ostvarenju iz 1986. godine našle su se upravo Partove kompozicije „Cantus in memory Benjamin Britten“ i „Fratres“. Obe kompozicije su objavljene dve godine ranije na jednom od najznačajnijih albuma izdavačke kuće – Tabula Rasa, za koji se veže i još jedna ključna prekretnica za ECM – osnivanje posebne etikete ECM New Series.

Obožavaoci Godarda su se na taj način upoznali sa bogatim i raznolikim muzičkim opusom, počev od Dina Salluzzija, Davida Darlinga, Paula Gigera, pa do Valentina Silvestrova, Giya Kanchellija, Meredith Monk i mnogih drugih. S druge strane, slike iz Godardovih ostvarenja našle su se na omotima desetina ECM albuma.




Izuzetan umetničko-estetski doprinos u izradi omota albuma ECM produkcije dao je i češki fotograf, slikar i režiser Vladimir Jan Jedlička, koji je zaslužan za preko pedeset omota. Njegova fotografija mirne vode, motiv koji se inače javljao više puta na albumima pretežno skandinavskih umetnika, našla se na omotu čuvenog albuma Twelve Moons Jana Garbareka. Po mnogima jedno od najauteničnijih dela ovog izvanrednog umetnika jeste slika rađena za omot albuma Teatro Lirico američkog lautiste Stephena Stubbsa iz 2006. godine, izadatog pod etiketom ECM New Series. Svojevrsno remek delo predstavlja i omot albuma dua Dina Saluzzija i Anje Lechner Ojos Negros. Jedan od citata koje Eicher često koristi jeste: „Razmišljaj o svojim očima kao ušima“. Ovaj citat Gertrude Stein, može se posebno vezati za priču o nastanku omota albuma Bahovog Das Wohltemperierte Clavier koji predstavlja pravo remek delo Jedličke. Uzrokovan kazivanjem pijaniste Andrasa Schiffa, da muziku vidi u bojama, dizajn albuma je morao ići u smeru slikanja korišćenjem više različitih boja predloženih od strane ovog umetnika. Prema Schiffu svaka boja predstavlja različit tonalitet. Kako bi slika bila što primerenija muzici i vremenu u kojem je nastala, Jedlička je iz peska, stena i minerala Južne Toskane napravio više od 200 pigmenata, primenjujući srednjovekovni proces pravljenja boja.





Osim trojca Wojirsch/Rehm/Eicher vizuelnom identitetu ECM produkcije neizmerno je doprineo (i još uvek doprinosi) nemački fotograf i dizajner Sascha Kleis, koji već više od 30 godina figurira kao jedan od najznačajnijih saradnika Manfreda Eichera. Kleisov prefinjen ukus, koji odlikuju mračniji ekspresivni detalji, značajno je doprineo kontinuitetu inventivnog estetskog izražaja ECM produkcije.

Fotografi ne vole dešifrovanje njihovih dela jer jačina istih leži upravo u misteriji. Fotografija moć crpi iz nepoznanice o mestu i vremenu nastanka. Iz tog razloga većina fotografa nikada neće otkriti detalje nastanka fotografije. Jedan od takvih je nemački fotograf Thomas Wunsch koji tvrdi da „suština leži u mašti posmatrača„. Wunsch se može se pohvaliti najvećim brojem fotografija koje su se našle na omotima albuma ECM produkcije. Fotografija na omotu albuma Sokratisa Sinopoulousa Metamodal je čak 59. fotografija ovog izvanrednog apstraktnog fotografa čiji rad odlikuje smelo eksperimentisanje u fazi obrade.




Poslednjih godina među omiljenim izborima Manfreda Eichera jesu apstraktne fotografije Jana Krickea, Petera Neussera, Caterine Di Perri, Juana Hittersa, Woonga Chul Ana, Maxa Franoscha, kao i jednog od ekskluzivaca izdavačke kuće – švajcarskog saksofoniste Nicolasa Massona.

Uvod u plodnu saradnju grčke umetnice Fotini Pottamiae sa ECM produkcijom, bile su fotografije koncerta pevačice Savine Yanatou i grupe „Primavera en Salonico“ koje su se našle na omotu njihovog albuma iz 2015. godine pod nazivom Songs of Thessaloniki. Međutim, Pottamia nije stekla slavu po fotografijama već po prefinjenim i intrigantnim slikama i crtežima koje su korišćene za omote desetine albuma. Njeni najprepoznatiljivi radovi nalaze se na omotima albuma Black Orpheus pijaniste Masabumija Kikuchija, Bay of Rainbows trija gitariste Jakoba Broa, Black Ice trija Wolferta Brederodea i The Dream Thief trija pijaniste Shaija Maestra.





Jedinstven i delikatan stil nemačkog slikara Eberharda Rossa, nije ostao neprimećen kod Manfreda Eichera, koji nikada nije krio svoju naklonost prema delima savremenog minimalizma. Ross, koji danas uživa ugled vrlo priznatog umetnika u svetskim okvirima, inspiraciju crpi iz svoje fascinacije šablonima i obrascima koji se javljaju u prirodi. Njegove slike korišćene za omote albuma Creation Keitha Jarretta, Encore Eberharda Webbera, Dresden (in concert) Jana Garbareka, Orvieto klavirskog dua Chicka Coreae i Stefana Bollanija, važe za neke od najoriginalnijih i najinspirativnijih omota u bogatoj istoriji izdavačke kuće.



Veliki broj slika na omotima izdanja ECM produkcije izgleda kao da je fotoaparat uhvatio iznenadni pokret ostavljajući nas u enigmi šta je razlog za isti. Čini se kao da fotograf nije uspeo da izoštri sliku što je uzrokovalo zamagljene objekte, nejasnih i razlivenih ivica. Cilj možda leži i u nameri da skrene pažnju sa vizuelne na slušnu komponentu? Ta vrsta fotografija kao da predstavlja odbijanje prilagođavanju potreba posmatrača čiji koreni zapravo leže u Eicherovoj odanosti Severu. Među najpoznatijim “mutnim” fotografijama jesu one koje se nalaze na omotima albuma Red Lanta, dua Arta Landea i Jana Garbareka koja je delo Friedera Grindlera, zatim Gary Burtonovog albuma iz 1976. godine Dreams so Real, fotografija Rainera Keidrowskyjeg. Nešto skorija fotografija Jean-Guya Lathuilierea, koji je prepoznatiljiv upravo po fotografijama ove vrste, nalazi se na omotu albuma Enrica Rave Tati iz 2005. godine, kao i na albumu iz 2010. godine norveškog dua Trygve Seima i Andreasa Utnema pod nazivom Purcor.

Slike ulica i puteva javljaju se kao vrlo autentični motivi u istoriji vizuelnog dizajna ECM produkcije. Na omotu albuma Pat Metheny Group Offramp iz 1981. godine slika Gerda Winnera prikazuje mali deo asfaltnog puta na kojem jedino stoji natpis „Turn Left“. Fotografija Thomaas Wunscha na omotu albuma Yeraz norveškog dua Trygve Seim/Frode Haltli iz 2007. godine – put slikan kroz šoferšajbnu, očigledno vodi u tamu. Čak ni seoski put na Garbarekovom albumu Places iz 1977. godine, delo Klaussa Knaupa, izgleda kao da ne vodi nigde. Ne otvara putanju, nema cilj, jednostavno je samo tu, bez ikakvog razloga. Fotografija vas prosto mami da i dalje gledate u put iako je on apstraktan, čista geometrija. Ono što ih sve povezuje jeste osećaj koji nastaje nakon gledanja. Osećaj da ti putevi zapravo nigde ne idu, da nemaju odredište…

Kao što je tišina vrlo bitna dinamička komponenta u muzici produciranoj od strane Manfreda Eichera, (jedan od najboljih primera jeste album Paula Bleyja Open, to love), tako su i fotografi postupali kao svojevrsni “sledbenici svetla”, čekajući da ono ispuni oblake kako bi zabeležili taj večni momenat. Za razliku od „sledbenika svetla“, kod drugih fotografa njihov kreativni rad se završavao u mračnim sobama za obradu fotografije kako bi detalji bili unapređeni, a teksture popravljene.




Fragmenti aure – vodič kroz vizuelni identitet ECM (1): Estetika Atmosfere

Fragmenti aure – vodič kroz vizuelni identitet ECM (2): Trendseteri

Tagovi: , ,



Оставите одговор

*


*

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.