tema

10.01.2017.

Fish in Oil – Priča o „3 ključa”

Saga o hronologiji nastanka novog, dvostrukog, albuma beogradskog benda

tri-kjluca

 

Prvi ključ

 

Inđija, krajem novembra 2015.

 

U kasno popodne nalazimo se kod Crkve Svetog Marka, odakle nas kombi vozi na džez festival u Inđiji. Radujem se tome: pre tačno deset godina u Inđiju sam „poslao“ prva dva inostrana benda, Roy Nathanson’s Sotto Voce i Christof Grab Quartet, na prvi džez koncert u novijoj istoriji ovog grada. Godinu dana kasnije, Saša Milivojević pokrenuo je Jazz Festival Inđija kao malu „filijalu“ Beogradskog džez festivala.

Ovog puta ponosno predstavlja dva najbolja domaća sastava, Eyot i Fish in Oil. A usput priređuje reprizu izložbe „Jazz skice“ mojih novinskih tekstova, koju je desetak meseci ranije osmislila i priredila Jelena Balević u beogradskoj Akademiji 28. Reklama za pozorišnu predstavu „Ljubavnik velikog stila“ služi nam za veselo poziranje u foajeu Kulturnog centra.

Koncertni program otvara Eyot. Uživamo u odličnoj muzici u Velikoj sali, žaleći ipak što oba benda ne sviraju u intimnijem, a opuštenijem ambijentu KC kafea. U pauzi između dva nastupa Saša Milivojević pokazuje nam pravi dragulj: almanah lokalnog sokolskog društva iz vremena pre Drugog svetskog rata, u kome je publikovana najava za džez koncert! Dakle, Inđija je zaista jedan od prvih gradova Kraljevine Jugoslavije gde se svirao džez. Saša sa žaljenjem primećuje da je situacija verovatno bila bolja tada nego sad, kada se publika jedino može pokrenuti za „Ljubavnike velikog stila“. Ipak, dovoljno nas je u kafeu za dobru atmosferu, a Fishinoilovcima se baš svira!

Daleko od beogradske publike i kritičara, Inđija je najbolje mesto da tek rođene bebe puste prvi glas, pa čak i bez Dušana Petrovića, ove večeri opravdano odsutnog. Dok pažljivo osluškujem odličan novi program razmišljam: kako li tek zvuči kad se preko ovoga prospe njegov saksofon? “Imamo trostruki album”, kaže Branislav Bane Radojković kada su sišli sa scene, a meni pada na pamet Džoni Štulić. Sečem entuzijazam u korenu: “skupo je to, drugo je doba, blabla”, a onda vratim vreme pola sata unazad i jedna divna duga igra fišinoilovaca ponovo pumpa srce, spremna da zaživi raspuštena u svojoj slobodi: “Pa, zapravo i treba da se razmahnu takvom kočopernošću!”

 

1455056777_fish-in-oil

 

 

Drugi ključ

 

Beograd, krajem februara 2016.

 

“Hajde sad da ih razvalimo”, komanduje Veljko Nikolić Papa Nik, i eto celog kvinteta koji napada žamor u krcatoj Akademiji 28, gađajući nas vatrom britkih rifova, potentnih ritmova, bukom i besom. Nekoliko taktova je dovoljno da vežu publiku uz sebe, i prostorija već cvrči kao riba na ulju, sa mirisom hitova i diskretnih začina novih beba spremnih da se rastrče po prostoriji u nevinoj, dečjoj lepoti. Porodiće se do kraja proleća, planiramo, zakazujući sledeći susret u Metropolisu. Beograd noću je čuo šta mu se sprema, više nema nazad, čekamo bebe sa osmehom.

Pred sastanak u Metropolisu obuhvata me nervoza. Mioljuba Krsmanovića Krleta, vlasnika firme, poznajem više od dvadeset godina – kuća Metropolis je devedesetih godina predstavljala retko svetlo u gomili treša kojim je Srbija bila ozvučena. Ipak, za nekog ko je u to vreme izdavao samo ljuti rokenrol, i nastavio da se bavi vrhunskim produkcijama, poput albuma Darka Rundeka i Ramba Amadeusa, ili povratničkog koncerta Zdravka Čolića na Marakani, nisam baš mogao da poverujem da bi sad zaista želeo da se upetlja u džez. Znam da moramo da ga ubedimo da će album Fish in Oil naći put do svoje publike, pa i da je danas donekle pouzdanije ulagati u džez nego u pop hitove koji žive samo do sledećeg godišnjeg doba. Predstavljam društvo, vodeći računa da što manje pominjem džez, a ubacim i kodove poput bluz, soul, surf, rokenrol, pank… Zapravo time nikoga i ne lažem.

Sastanak prolazi odlično. Krle je raspoložen da objavi izdanje, postavljamo prve rokove, pregovaramo o tome šta još treba uraditi i šta od troškova pokriti. Najbitnije mi je da niko nije trepnuo na ideju o duplom albumu. Niti su momci više insistirali na tri CD-a, niti je Krle pokušao da smanji na jedan. Zaista bi teško bilo da mu objasnim da ne znam kako bi se svelo na jedan disk, kada neke numere traju preko deset minuta… Eh ti džezeri, uvek preteruju!

 

 

 

Treći ključ

 

Zemun, sredinom proleća 2016.

 

“Dobar dan!”, dočekuje nas Tom Feđa Franklin u porodičnoj kući, i odmah otvara podrum da nas u trenu zavede najopojniji miris na svetu – fine drvenarije i ezoteričnih muzikalija. “Na ovom klaviru je svirao Bojan”, kaže otkrivajući zaspali Wurlitzer. “A na Bojanovom Rhodesu svirao je Matija.” Potom se penjemo na sprat i kreće preslušavanje: bebe kmeče u svojoj slatkosti! Ovde neuhvatljivi duh bluza, tamo vrcave horske zezalice, gore žestoka akcija besne gomile, dole suptilne notne skice. Šta li je pomislio Džoni kad je prvi put slušao snimke koncerata koji će se naći na “Ravno do dna”? Pršte komentari na sve strane – šta treba srediti u miksu, šta dići, šta obuzdati. Bratislav Braca Radovanović, srećni tata devetnaestorki, ubedljivo je najmirniji: entuzijazam ostalih dovoljan je da priču uzdigne do visina svojstvenih remek-delima.

U ulozi budućeg urednika izdanja, razmišljam kako nikako ne bi trebalo da izjavim da je “to to” i kako bi trebalo da prospem nešto “pametno” u stilu: “ja bih ovde uradio ovako, a onde onako”, ali nikako mi ne ide. Naprosto – čini mi se kao da bi svaka reč bila suvišna opaska muzici koja fino vozi oko nas. Neke numere su mi na prvo slušanje grube, druge preduge, treće konfuzne… Potpuno me kupuju “Sloboda je skupa” i “Nosorog”. Prva je pokazna vežba o slobodi muzike, druga je pravi hit – krajnosti su Fish in Oil specijalitet!

Taman kada mi se učinilo da smo sa Metropolisom sve dogovorili, stiže poziv od Duleta. “Hej, upoznali smo nekog lika iz Amerike koji želi da nam tamo masteruje album.” “Koliko košta?”, pitam se, razmišljajući kako bi nepovoljni odgovor od Krleta mogao da upropasti ceo plan. No, gazda ipak pristaje da se vidi sa likom, dolazim i ja na sastanak i uglavnom ćutim. Od početne ideje da album izađe sredinom proleća prelazi se na početak leta, ali uskoro probijamo i taj termin. Zovem Luku Ignjatovića, kome je album već – gotov! Izaći će prvi, a Fish in Oil će morati da sačeka jesen.

 

12814494_949281311835220_4433480890246397715_n

 

 

Pocepane gaće

 

Septembar počinje veselim događajima: bend je u odličnoj formi na oproštaju veselog Švabe u Jazz baru, i potom u Ciglani. Bane mi daje prvi primerak remiksovanog albuma da počnem sa pisanjem teksta za omot. Slušam ga danima (više noćima)… I taman kada sam dostigao kreativno-radnu temperaturu za pisanje o Pocepanim gaćama, shvatam da ćemo promašiti rok za Schime i Konzilium, koji na Beogradskom džez festivalu moraju (!) da promovišu izdanje. Kada i u Metropolisu postanu svesni da je premija da pre festivala izađe makar i samo jedan od tri albuma, dogovaramo se da Fish in Oil pomerimo za sredinu novembra.

Kada je tekst o Schime napokon napustio moj kompjuter ponovo se bacam na “3 ključa”. Jedna stara teorija kaže da na albumu treba da imaš dva hita za početak prve i druge strane, kao i baladu za kraj. “Borsalino”, koji otvara prvi CD je sve samo ne hit, i to me u startu nervira, ali onda počinjem da shvatam… pa, momci imaju 130 minuta muzike, da bi se sve natenane svarilo nipošto ne sme da izgori u prvih trideset taktova. To će kasnije potvrditi promotivni koncert u Domu omladine: do polovine nastupa svirali su veoma uzdržano, da bi se u drugom delu uzvili do klimaksa. A onda pogledaš na sat i vidiš da je 120 minuta proletelo za čas. I hoćeš još.

Onda kreće još jedno manično preslušavanje: jednom, drugi, pa treći put… I tako opet noćima. Svaki put kad dođe do “Bele pčele” uglavnom rešim da je pustim ponovo, mada je ubedljivo najduža na albumu. Hipnotički hang Bore Eskića naprosto traži da se ne završi nikad. Među ostalim pesmama svake večeri pojavi se neki drugi favorit (“Tri ključa” između vatre i dima, lirska “Beznenjica”, molski bluz “Doline suza”…), da bi na kraju sve leglo. Pardon, osim jedne, neću da Vam kažem koje… Kad stigne CD, i kad čujem finalni master (koji na kraju ipak nije rađen u Njujorku, već u Londonu), leći će i ta, masterovanjem dobivši nešto što joj je u prvom miksu nedostajalo.

 

 

 

Tri ključa

 

 

Kažu da je Draga Mašin tražila da se kafana “Kod pocepanih gaća”, na donjem kraju Ulice Kneza Miloša, preimenuje u “Tri ključa”. (Pa, Draga, krstili ste jedan džez album, bravo!) Džez u njihovom slučaju nije baš sving ili bibap, niti ga uopšte možemo odmeravati žanrovskim terminima. Džez je možda baš u toj okrepljujućoj nesvrstanosti? To je vrelo bistre vode koja će se razliti da natopi zemlju melodijama koje ozvučavaju raj, bluzom Bogova, eliksirom večne mladosti.

Albumi Schime i Konziliuma ipak su promašili BJF, pa je i Fish in Oil morao da promaši novembar. Tekst za omot poslao sam Duletu u sitne sate onog dana kada je trebalo da se pojavi u radnjama: “Imamo dva pucnja na ‘Princ i Princip’”. U pravu je. Dopisujem još jedno PAF i šaljem finalnu verziju.

Koncert u Domu omladine pomerili smo za sredinu decembra, da damo albumu da “natenane izađe”. Ali, ništa ovde ne može da bude natenane. Nedelju dana pred promociju nema izdanja, a prodato je tek desetak karata. Ipak, miran sam – nisam ni očekivao da će ljudi pohrliti na blagajne. Do utorka se broj penje na 250, a na koncertu će na kraju biti duplo više sveta. To se odavno nije desilo: da domaći džez bend izvan klupskog konteksta uspe da napuni salu.

Noć je bila za pamćenje. U finišu su se bendu pridružili Vojno Dizdar, Luka Ignjatović i Miloš Nikolić, da u punom Mingusovskom duhu pocepaju “Gun Slinging Charles”, te, napokon i Borivoje Eskić, sa pozajmljenim hangom, za opsesivni ritam “Bele pčele”. Pedesetoro posetilaca je u noć ponelo “3 ključa”, drugi će ga nabaviti sutradan preko puta ulice. Dok polako odlazimo na Banovo brdo pada mi na pamet da je ovo možda i kreativni vrhunac scene, devet decenija otkad je legendarni Milan Pavlović u Srbiju doneo prvi saksofon.

 

Flešbek

 

Novi Sad, sredinom novembra 2016.

 

“Imam utisak da sam nešto zaboravio”, mrmlja Feđa na izlasku iz Beograda, a zatim “Oh, shit!” (x 2) na naplatnoj rampi, i Dule okreće kola nazad po gitaru, pojačala i pedale. Novi Sad je od Beograda te noći udaljen skoro 200 kilometara. Dok pada prvi sneg na Srpsku Atinu, Fish in Oil otključava treći ključ, raspravljajući o prijateljstvu pre nego što nas pozove na Stereotipni valcer-bis. Sledeći put ćemo već plesati sa Nosingerima na nosu, otvarajući novu priču.

 

 

 

Tagovi: ,



Оставите одговор

*


*