intervju

16.05.2012.

Fish In Oil: Bratislav Radovanović

Razgovaramo sa gitaristom i liderom benda Fish In Oil povodom izlaska debi albuma i predstojećeg koncerta na Ring Ring festivalu

Foto: Ivana Čutura

 

Za džez/bluz/rok postavu Fish In Oil sam prvi put čuo pre 5-6 godina kada su nastupali na beogradskom splavu Povetarac. Sticajem okolnosti nisam otišao da ih gledam, ali sam ih zapamtio kao “jedan od bendova saksofoniste Duleta Petrovića”, po njihovom tada najpoznatijem članu. Nakon par godina zatišja konačno sam ih gledao uživo u KC Gradu, ali ovoga puta primećujem i zanimljivog gitaristu koji svira melodije i sola u maniru meni veoma dragog Marca Ribota. Kada sam rešio da ugovorim intervju “s nekim iz Fish in Oila ko je tu od samih početaka benda”, obratio sam se Duletu, a on je me je uputio na drugu stranu.  “Braca gitarista ti je rodonačelnik, od početka duša i srce FiO”, reče saksofonista.

Dva su bitna povoda za ovaj intervju. Prvi je nastup na Ring Ring festivalu, najprestižnijoj domaćoj manifestaciji koja se bavi džezom, improvizacijom i srodnim žanrovima izvan mejnstrima. Fish In Oil će nastupiti na zatvaranju 21. maja u Kolarcu, u uvertiri koncerta Skandinavaca Atomic. Drugi je izlazak debitantskog albuma benda, “Poluostrvo”, u izdanju SKC Kragujevac. Dok čitate ovaj tekst CD samo što nije stigao u Beograd, a sasvim izvesno će biti dostupan zainteresovanima do festivalskog koncerta.

Dodao bih i treći, ne toliko očigledan povod – u sastavu Fish In Oil sve vrvi od poznatih beogradskih muzičara (Dule Petrović – saksofon, Bane Radojković – kontrabas, Feđa Franklin – bubnjevi, Aleksandar Radojčić – udaraljke), dok je bendlider tokom godina uspevao da ostane u medijskom zapećku i o njegovoj karijeri se takoreći ništa ne zna. A s obzirom da se radi o o interesantnom muzičaru koji bi tek trebalo da ostavi trag na sceni, biće mi čast i zadovoljstvo što ga prvi intervjuišemo.

U koncertnim najavama obično stoji prilično štura biografija iz koje saznajemo da bend postoji još od 1993. godine, ali i malo šta osim toga. Kako je tekao razvoj benda?

Bend je oformljen u Prištini, pošto sam ja odatle. To je  bila mladalačka grupa koja je svirala obrade bazirane na bluzu, rokenrolu, itd. Moj dragi prijatelj iz detinjstva Erol Međihan i ja smo zajedno osnovali bend – on je svirao gitaru i pevao. Bas gitaru je svirao Srđan Živković, i on se smenjivao s  pokojnim Miškom Markovićem Šiletom, koji je takođe svirao bas gitaru. Tu je bio i bubnjar Andrej Sever Žuća, pa takođe bubnjar Predrag Stanković Fejza,  i mnogi drugi. Kroz bend je prošla i naša prijateljica Irina Karamarković, ona je bila u jednoj od prvih postava.

Kakva je bila muzička scena u Prištini generalno, dok si svirao tamo?

Zanimljivo je da su klinci uglavnom svirali pank, što se meni jako dopadalo. Priština je bila jako čudan grad,  deca su odrastala uglavnom uz alternativnu muziku. Svi su slušali pank i oblačili se u crno, potpuno neverovatno.

Kako su na tebe gledali kao nekog iz drugačije muzičke priče?

Pa dobro, mene su zvali Braca bluzer (smeh). Mali je grad i svi smo se znali. Nije tu bilo neke podele… evo i ja s godinama postajem panker (smeh).

Šta se dalje dešavalo?

Erol se negde 1995. odselio u Izmir i tad smo prestali da radimo, a godinu dana posle toga nastala je nova postava s kojom sam nastavio da sviram i u Beogradu. Tu su bili bubnjar Ivan Cvetković, bas gitarista Boža Zelenović i moj drugar iz detinjstva, gitarista Vlada Spasojević. Svirali smo u toj postavi do bombardovanja, nakon čega je usledila pauza do 2003. godine. Tada smo se ponovo skupili u jednom kafiću koji sam držao s jednim dragim prijateljem i počeli ponovo da sviramo. U to vreme su krenule lagano da se provlače i prve autorske teme.

 

 

Koliko je sadašnjih numera tada nastalo?

Ne puno, možda jedna ili dve, sve se to izmenjalo u međuvremenu. Neko vreme smo nastupali kao trio, a onda nam se 2005. pridružio i klavijaturista Milan Petković. Inače on je jedno vreme bio i u prištinskoj postavi kao bubnjar! Sa njim smo krenuli da nastupamo s puno entuzijazma, i nas dvojica smo pravili svu muziku.

Kada smo odlučili da se snimimo, slučajno smo se sreli s Draganom Novkovićem iz Više elektrotehničke škole – oni su baš negde u to vreme oformili studio. Pošto se on znao sa saksofonistom Duletom Petrovićem, pozvao ga je da nam gostuje na tom snimku, da bi se on brzo priključio grupi i u tom periodu smo nastupali kao kvintet. To je bilo 2006/2007. godine.

Svirali ste u to vreme i s Kraljem Čačka?

Da, u to vreme smo ga upoznali (pevač/gitarista/kantautor Nenad Marić, op.a), pa smo krenuli paralelno da sviramo našu muziku i kao njegov prateći bend. Milan se u to vreme vratio u Aleksinac, Ivan je otišao svojim putem u Niš, tako da smo se rasturili na sto strana. Dule i ja smo svirali sa Kraljem Čačka narednih godina.

Ponovo smo se sakupili kada je KC Grad pokrenuo serijal koncerata “Jazz Future Sessions” sredom. Sadašnji bubnjar Feđa Franklin, koji je bio urednik tog programa, pozvao je Duleta da eventualno nastupimo s Kraljem Čačka, ali da sviramo instrumentalnu muziku.

Tih dana smo na pauzama proba svirali i neke moje pesme. Pošto Neša nije bio u fazonu da svira svoju muziku, jer mu ona pre svega služi da isprati tekstove, predložio je da sviramo moje stvari. Uz nas trojicu bio je i Nešin brat Marko na udaraljkama i harmonici. Posle se priključio perkusionista Šojka, pa Miladin Stojković na kontrabasu, a njega je u međuvremenu zamenio Bane Radojković. Na kraju se priključio Feđa – eto, sad smo kvintet, pa nek ide život!

Šta su sadašnji članovi doneli u kreativnom smislu?

Muzika Fish in Oil jeste moja, ali aranžmane vrlo često pravimo zajedno. Ideja ove muzike je da ne bude skučena i ograničena već otvorena; da svako unese deo sebe. Ne nalazim da sam ja bogom dan kompozitor.

Moja želja je da grupa zazvuči kao organizam, ostavi sujetu po strani i iznese ideju. Da muzika zazvuči kao neki dobar film, ili neka dobra slika. Teško je doći do tih rezultata. Kad se slikar bavi slikarstvom, on je sam sa svojim idejama pred platnom i mnogo ih lakše realizuje nego kad grupa ljudi treba da realizuje jednu ideju. Zato je verovatno i veće uživanje kada grupa ljudi uspe da istera to do kraja.

Ima tu i uticaja filmske muzike… na tome možemo da zahvalimo Enniju Moricconeu i Angelu Badalamentiju, kompozitorima koji su uspeli da oslikaju brojne filmove. Ne mogu da zamislim te filmove bez njihove muzike. Na tom polju mi je značajan i Nino Rota.

 

 

Svirali ste dosta po klubovima tokom prethodne zime…

Da, zahvaljujući Čekaonici smo baš prosvirali. Priča se kao i u svakom klubu, ali se i sluša, što nam je naročito drago. Čekaonica nam je omiljeno mesto baš zato što ljudi dolaze da slušaju muziku. Nažalost uglavnom smo svirali u klubovima, a ideja ove muzike je da se nastupa u prostorima gde bismo dinamički mogli da sviramo sve, od najtiših delova.

Sada ćete svirati na Kolarcu.

Da! To je, što bi se reklo – ostvarenje snova. Da me je neko pitao za dve želje, bar kad je Srbija u pitanju, odgovor bi bio – da sviram na Ring Ringu i na Kolarcu. To je baš velika čast, pre svega svirati na Ring Ringu, pošto već godinama pratim festival.

Šta te je zanimalo u džezu tokom različitih faza rada benda?

U početku sam pokušavao da skapiram fjužn, ali nikad nisam uspeo da ga prihvatim i jako mi je drago zbog toga – tada intutivno, a sada valjda s određenim promišljanjem. Od džeza sam  kasnije prihvatio one istinske kompozitore, autentične likove – Thelonious Monk, Mingus, Coltrane, pa savremenu njujoršku scenu na kojoj se svira sve od klasične muzike do nojza. Shvatio sam da je to verovatno pravi put u 21. veku. Nažalost savremeni džez je – a to je naravno moje subjektivno mišljenje  – izgubio svaki smisao zato što je postao egocentričan. A to je muzika koja je nastala na ulici, oslikavala vreme u kome je nastala i pobunu tog vremena.

Pomenuo si njujoršku scenu. Ko te tamo zanima?

John Zorn mi je omiljeni kompozitor. Gledao sam ga 2004. u Ljubljani, u postavi Electric Masada. Kad ih čuješ uživo, ne može da ti se ne promeni život i način razmišljanja. Taj koncert je bio neverovatno iskustvo za mene, i posle toga sam počeo drugačije da doživljavam muziku. I ne samo muziku, već i slikarstvo kao moje osnovno zanimanje  – počeo sam drugačije da slikam posle tog koncerta. Marca Ribota sam isto gledao nekoliko puta… Što su Coltrane i Mingus bili šezdesetih, to su Zorn i Ribot danas.

Slušaš li neke druge avangardne gitariste?

Iskreno, u jednom trenutku sam bio prestao da slušam gitariste, zato što 90 posto njih hoće da budu gitarski heroji. Gitaristi su ubice muzike (smeh). Slabo slušam džez gitariste, volim Ribota, ali on nije žanrovski ograničen … volim Roberta Quinea, Richard Hell & Voivoids, Toma Verlainea, tako te malo iščašene gitariste. Volim surf i esencijalne bluz gitariste, kao što je recimo Big Bill Broonzy. Njega bih izdvojio kao nekoga ko je uticao na moj stil sviranja. Tu su i Albert Collins, pa nezaobilazni Muddy Waters…

Šta još voliš od savremene muzike?

Kad uđeš u tu njujoršku scenu ne možeš lako da se iskobeljaš (smeh), ko god da učestvuje u nekom od Zornovih projekata on je i autor svoje muzike. Volim puno Medeski, Martin & Wood. U poslednje vreme slušam Portico Quartet, Chicago Underground Trio, Tortoise…

Da li se baviš još nekom muzikom sem Fish in Oila?

Razmišljam već neko vreme o tome pošto sam napisao gomilu različite muzike. Sve što volim da slušam inspiriše me i da stvaram – imam surf pesme, filmske teme, evropske melodije… hoću da napravim grupu sa harmonikom, violinom, kontrabasom i perkusijama. To mi je davnašnja želja, samo još da nađem prave ljude.

 

.

Tagovi: , , ,



Komentara 6 : "Fish In Oil: Bratislav Radovanović"

  1. VJSTSK каже:

    Baš me zanima kak to zvuči 😉

    1. Kolega каже:

      Odlicno!!! Samo napred na kolarac, neces zazaliti! 😉

    2. Selma каже:

      Zvuče fantastično! Zbog njih sam zavolela jazz

  2. suzy каже:

    Momci skroz ste originalni! ovde niko ne kopira zorna!

  3. Colombischlössle Festung каже:

    J. Zorn – davež teška

  4. joop каже:

    Možda je interesantan ovaj raspali zvuk,ali sa jazz-om nema baš nikakve veze 🙂

Оставите одговор

*


*