intervju

30.08.2012.

Eugene Chadbourne: Humor i eklektika

Predstavljamo kultnog njujorškog muzičara koji će 6. septembra nastupiti na Dunavfestu u Beogradu, a dva dana kasnije u Omladinskom centru "CK13" u Novom Sadu u okviru serijala "Improstor"

 

Eugene Chadbourne spada u prvu generaciju američkih free improv muzičara koja se odvojila od džez osnove i već četiri decenije je na prvoj liniji fronta maštovite, manične muzike. Izvanredno talentovan za sviranje više žičanih instrumenata, Chadbourne je rok korene i eksperimentalno sviranje gitare brzo dopunio interesovanjem za kantri, bluz i folk muziku i sviranje bendža.

Do danas će ostati jedan od najoriginalnijih improv muzičara severnoameričkog kontinenta, kadar da na svojim pločama i nastupima bez napora kombinuje improvizaciju, buku, sviranje u poljoprivredne alatke i kućne predmete, sa virtuoznim izvođenjima duhovito iskomponovanih pesama često nadevenih satiričnim tekstovima.

Jedan je od retkih avangardista čija se muzika otvoreno dotiče politike – čega je možda najpoznatiji primer pesma Bo Diddley is a Communist – ali koji je i decenijama prkosno nezavistan u izdavanju svoje muzike, oslanjajući se u najvećoj meri na sopstvene snage i mrežu poznanika i saboraca širom sveta.

 

Pretpostavljam da vas ovo često pitaju, ali ipak: kako ste zapravo došli na ideju da uzmete muziku duboko ukorenjenu u tradiciji (kantri, bluz, folk…) i onda je skoro na silu ukrstite sa raznim eksperimentalnim i neobičnim konceptima? Da li ste improvizovanu muziku pokušali da naterate da se vrti oko prepoznatljivih formi, da li ste zapravo samo otkrivali improvizatorske korene kantri/ narodne muzike ili ste naprosto hteli da vidite šta će biti kada sve izmešate?

Ja volim muziku, ali ne volim kada se ona deli na ovaj ili onaj stil i da sad ti stilovi ne smeju da se susreću, poput porodica Romea i Julije.

To na stranu, moje shvatanje narodne i „roots“ muzike je da tu postoji određena publika koja misli kako je to jedna potpuno bezbedna muzička oblast, poput bubblegum muzike recimo, koja se valja izvoditi na tačno definisan način, gde ništa ne sme da štrči, a onda tu postoje i ljudi kao ja koji shvataju da je stvarno dobar deo te muzike onaj koji je grub, sirov, divalj i lud. Mnogi zvučni efekti koje sam proizvodio na svom prvom albumu takozvane avangardne gitarske muzike su bile stvari koje sam naučio sa bluz, folk i kantri ploča.

Moja originalna ideja da spojim kantri i vestern muziku sa slobodnom improvizacijom došla je prosto zato što sam znao da niko to pre mene nije radio, i da će mi originalnost doneti određenu pažnju i prepoznatljivost, koja će me spasti toga da kažu da sam tek još jedan gitarista koji svira u stilu Dereka Baileyja. Ono čega nisam bio svestan je koliko će lojalna i entuzijastična ova nova publika biti, da će biti više ljudi oduševljenih ovom kombinacijom nego ljudi razgnevljenih zbog nje.

Što se tiče improvizujućih muzičara u noise muzici ili džezu koji treba da se upuste u ovakvu svirku, znam da je to priličan izazov za one koji nemaju nikakvo iskustvo sa sviranjem bilo kakvih pesama. U Francuskoj sam džemovao sa nekim likom koji nije umeo da odsvira ni najosnovnije rok/ bluz smene akorda. Takvi muzičari moraju sami da smisle kako će da prave dobru muziku kada sviraju sa mnom, nisam ja tu ništa kriv.

 

U početku svoje karijere bavili ste se i drugim stvarima vezanim za muziku: bili ste kritičar i radio-voditelj, vodili sopstvenu etiketu koja je pomogla u lansiranju nekoliko značajnih karijera (John Zorn, Bob Ostertag)… Koja je bila vaša motivacija za ovo, znajući da ste već imali reputaciju kao muzičar?

Bez obzira na to kakvim se muzičkim stilom bavi, muzičar koji želi da bude profesionalac – znači da živi od muzike – mora da nauči da radi sve što je na bilo koji način vezano za muziku: bukiranje i organizovanje koncerata, izdavanje ploča i vođenje izdavačke etikete… U protivnom, neće postići ništa, a ako slučajno postignu, neće razumeti zašto se nešto dešava onako kako se dešava.

Pisanjem i radiom sam se bavio zato što mi je to bilo lako da radim, a pružila mi se prilika. Pisao sam za novine jer sam bio u stanju da brzo pišem, a to mi je donosilo novac koji sam mogao da trošim na muziku. Ovo su za mene bila zaista vredna iskustva, a zbog njih mislim da danas razumem situaciju u kojoj se nalaze organizatori koncerata ili novinari, pa pokušavam da budem razuman i fleksibilan.

 

 

Avangardni muzičari često imaju naglašene političke poglede na svet ali kroz muziku ne pokušavaju da uvuku slušaoca u takvu diskusiju, odlučujući se za apstraktnije izražavanje. Vi naprotiv volite oštru, satiričnu muziku koja se bavi političkim pitanjima. Otkud to i je li Bo Diddley zaista bio komunista?

Na mene je Phil Ochs uticao da krenem sa pravljenjem muzike namenjene ljudima koje politika iznervira, pa im valja obezbediti neku vrstu olakšanja kroz pesme koje kombinuju humor, sentimentalnost i gnev – to je već klasična kombinacija.

I, da, primetio sam kada sam izbacio prvu ploču sa ovim tipom pesama – The President is Insane LP – da je bilo reakcija tipa “O, ne, Chadbourne počeo da se bavi politikom!” Naravno, takve reakcije mene samo ohrabruju. Takođe, imajte u vidu da je ovo bilo vreme prilično radikalne rok muzike – Dead Kennedys, Black Flag, Minutemen, svi oni su imali jaku političku poruku. Mnogi od mojih slušalaca, i što je meni važnije, muzičara, pozdravili su ono što sam počeo da radim.

Najbolja reakcija na moju pesmu o Bou Diddleyju je bila u Istočnoj Nemačkoj, gde mi je neko rekao da mu se dopada pesma ali “Šta je to Bo Diddley?”. Naravno, takođe je bilo zabavno na prvom gostovanju u tadašnjoj Jugoslaviji kada sam išao na Radio Student,  i video da je pesma na njihovoj Top 10 listi – u pravoj komunističkoj državi!

 

Pretpostavljam da se John Zorn ne ljuti kada svirate pesmu „Mrzim čoveka koji vodi ovaj bar“ (I hate the man that runs this bar) u Stoneu, ali kako je istorijski primana ova pesma od strane gazda lokala u kojima ste svirali? Da li je nekada dolazilo do odbrane umetničkog integriteta pesnicama?

John bi došao u Stone da me sluša samo kada bih izvodio neku od njegovih kompozicija, ali ne smeta mu da mi tamo organizuje koncerte – biću tamo tokom čitave jedne nedelje u oktobru 2013. godine. Ne bih da neko pomisli da ga mrzim, on je sjajan lik!

Ta pesma je nastala na osnovu različitih iskustava u stvarnim barovima čiji vlasnici nisu naklonjeni muzičarima, onako kako je to i opisano u njenom tekstu. Pošto sam ja svoju muziku krenuo da izvodim u barovima, honki tonk kafančinama i džuk doint bircuzima, doživeo sam svakakve interesantne reakcije.

Ali ponekad su to samo stvari koje čujete od vlasnika klubova: “A onda se hvali svojim seksualnim podvizima/ Onom ribom koju je pokupio u Nautilusu/ Kao i maloletnicom koju je uvalio u nevolju/ Pa je morao da je maltretira/ A kad više ne zna šta bi rekao/ Ispriča kako su ga žena i dete napustili na Božić”. Tako mi je to ispričao vlasnik kluba iz Alabame.

Ne, nisam morao da okvasim ruke, pošto je tu obično neko drugi ko ima želju da me zaštiti, najčešće bajkeri! Bilo je nekoliko situacija u kojima ne bih bio plaćen posle svirke da nije bilo likova iz motociklističkih bandi koji su se tu motali, videli da sam u nevolji i priskočili u pomoć!

 

 

Vas će istorija pamtiti po mnogo stvari, ali vaš izum električnih grabulja, instrumenta po uzoru na električnu gitaru će verovatno uvek biti pominjan prvi.  Na novijim snimcima koristite alarm za požar i keramičke glave jaguara. Koji je vaš motiv za stvaranje muzike originalno nemuzičkim objektima, i šta mislite da muzika i publika dobijaju ovim?

Nadam se da niste u pravu za istoriju jer, iako je zabavno praviti buku raznim predmetima – grabulje, odgušivači, tosteri – nije to nešto prema čemu osećam jaku emotivnu vezanost. Ja to radim iz zabave i to samo kada mi dođe. Na primer, grabulje nisam svirao već dve godine. A glava jaguara napravljena od keramike je veoma uobičajen suvenir u blizini majanskih piramida u meksičkoj džungli, nisam ih ja izmislio.

Šta publika ovime dobija? Pa, pretpostavljam da je u pitanju zabavan spektakl kome je lepo prisustvovati i učestvovati – taj tipični Chadbourneov napad na koncertni prostor uz pomoć grabulja ili odgušivača…

U Grinsborou sam jedno veče vezao pertlu sa cipele jednog tipa iz publike za grabulje i počeo da sviram a on je vrišteći pobegao na ulicu, ostavivši cipelu za sobom. Kasnije sam saznao da je bio na LSD-u. Ljudi posle o ovakvim stvarima pričaju beskrajno. Ali ja bih na prvom mestu voleo da budem upamćen kao ambasador muzike, neko ko okuplja ljude iz različitih delova sveta da sviraju njegovu muziku, a zatim da me pamte i po samoj muzici. Bio bih srećan kada bi neke moje pesme, poput „Happy New Year“ ili „Old Piano“ postale “standardi” (možda bi Rod Stewart mogao da ih snimi!)

 

Od sedamdesetih godina prošlog veka objavljujete sami sebi muziku. Na Internetu ste prisutni poslednjih deset godina i radite posredstvom svog sajta i MySpace stranice kou ste nedavno likvidirali. Kao čovek koji nikada nije mnogo zavisio od drugih za potrebe objavljivanja muzike, kako gledate na promenu paradigme kojoj smo svedoci u poslednje vreme, sa efektima slobodne razmene muzike između slušalaca i teškoćama izvođača da naplate svoj rad?

Ja samo nastavljam da tražim ljude koji bi kupovali muziku u formi u kojoj ja volim da je objavljujem, bilo na vinilu ili na CD-u (ili čak kaseti) ,sa dizajnom pakovanja koji je neraskidiv deo teme kojom se ploča bavi, i setom kompozicija koje su namerno organizovane određenim redosledom i nemaju smisla kao deo nekakve nasumične plejliste na iPodu.

Napuštam Internet; baš sam danas pričao o tome sa momkom koji održava moj sajt. Planirali smo da prodajemo muziku putem sajta, ali ljudi te fajlove naprosto dalje dele među sobom besplatno. Suviše vremena oduzima i suviše je dosadno baviti se time kako da zaštitimo fajlove od kopiranja a osim toga MUZIKA ZVUČI KAO GOLO GOVNO KADA JE SLUŠATE PREKO KOMPJUTERA. NIKAKVO ČUDO DA LJUDI NEĆE DA PLAĆAJU ZA NJU! DOBIJAŠ ONO ŠTO SI PLATIO, KAKO SE TO OBIČNO KAŽE…

 

Vaše pevanje je prilično jedinstveno. Jasno je da umete da pogodite sve note ali mnogo puta zvuči kao da se naprežete, što ponekad pesmama daje poseban emotivni naboj. Je li ovo svestan napor ili gluma?

Ja sam u životu mnogo manje vežbao pevanje nego sviranje instrumenata, ali trudim se. Na snimcima na kojima zvuči kao da se naprežem, pa da, naprežem se. Ali to ne znači da niste u pravu kada pripisujete tom naprezanju emotivni naboj.

Mislim da, kada je u pitanju ljudski glas, uvek postoji element ranjivosti, to je deo njegove prirode. Neki ljudi, recimo vole sirovost kasne faze karijere Billie Holliday jer oni tu čuju nekakvu “pravu” borbu i naprezanje, ali da to isto neko izvodi na trubi i zvuči kao da se već oprostio s dušom, verovatno ne bi osećali isto.

 

Mnogi avangardni muzičari preziru “muziciranje” – u smislu briljantne tehnike koja može da zamagli “poruku”,  kakva god ona bila. Vi ste, pak, uvek svirali razuzdano, moćno, sa očiglednim zadovoljstvom odgovarajući na teške tahničke izazove i menjajući pravila u hodu. Postoji li zaista taj rat između tehnike i poruke ili mi tu previše ulazimo u analize?

Ne, to je jedan od mnogih glupih malih ratova koji se vode među muzičarima. Ja sam počeo svirajući garažni rok i tu sam morao da naučim da sviram one osnovne stvari, ali bilo je i psihodeličnog improvizovanja pa je s vremena na vreme bilo veoma slobodno. Mislim da je bezumno da svirate neki instrument a da ne naučite što više možete stvari u vezi sa njim.

Što se mene tiče, recimo, ja u najvećem broju slučajeva i popravljam svoje instrumente, no tehnička briljantnost nije nikakva garancija da ćete praviti dobru muziku – ta pogledajte Johna McLaughlina! Niti je garancija da ćete imati talenta da čujete dobru muziku – setite se kako je McLaughlin reagovao na Baileyjevo sviranje: nije mogao ni da čuje da je to muzika iako je bilo milion puta naprednije već na harmonskom nivou od njegovih Mahavišnarija.

 

 

Pre otprilike jedne decenije nemačka etiketa Grob je objavila vaše snimke sa Joeom Williamsonom i Ulijem Jenssenom kao posvetu Albertu Ayleru. Pre svega, je li uopšte moguće ispoštovati saksofonistu koji je svirao koristeći svoj dah korišćenjem žičanih isntrumenata?

Ma naravno, posveta znači da radite nešto u znak poštovanja, ne da mora da zvuči isto kao original.

 

I jeste li zadovoljni kako je album „Ayler Undead“ na kraju zvučao?

Ne, ne baš, ali ljudima se izgleda dopada. A i jako mi se dopalo da radim sa Joeom i Ulijem.

 

Takođe, na istom albumu ste napravili i posvetu Jimiju Hendrixu i nekako je imalo smisla čuti francusku himnu distorziranu i izlomljenu na komadiće na albumu inače sklopljenom od Aylerovih kompozicija. Kako ste odlučili da ove dve stvari spojite u jednu?

Mislim da je sve objašnjeno u knjižici tog CD-a, ali s druge strane nisam sasvim siguran jer se sećam da je jedna od glupih stvari u vezi sa ovim CD-om i to da etiketa nije upotrebila omot koji sam dizajnirao, pa je moguće da grešim i u vezi propratnog teksta.

Na ideju da uradim ovu verziju Marseljeze došao sam slušajući Hendrixa kako svira američku himnu,  „Star Spangled Banner“. Moj otac, profesor francuskog jezika, svojevremeno je pravio parti u dvorištu i želeo je da ja obezbedim muziku, a meni je palo na pamet da mogu da uradim nešto što će okupljeni akademski svet prepoznati, a zatim shvatiti da mu radim nešto ekstremno. Tako da, od svih mojih snimaka, ovaj demonstrira jednu od najranijih ideja koje sam imao!

Očigledna veza koju ovo ima sa Aylerom je u njegovom zanimanju za francuske marševe koje je slušao kada je bio tamo u vojsci.

 

Hvala vam za trud i odvojeno vreme, za kraj, pošto kroz nekoliko dana nastupate u Srbiji kao solista, recite nam šta možemo da očekujemo.

Ja uvek nastojim da pružim izbalansirano i dobro izvedeno veče svoje solističke muzike, bez obzira na to šta mi se u tom trenutku najviše svira. Sigurno će biti bolje nego prošli put kada sam u Beogradu nastupao u diskoteci… (1991. u Akademiji, op.a.) kada sam svirao 90 minuta iako su mi rekli da završim posle dvadeset. Ali niko nije mogao da me zaustavi jer sam se toliko usredsredio na muziku da nisam obraćao pažnju na publiku.  Mada nisam siguran da će veče posle koncerta biti zabavno kao što je bilo tada – sedeo sam celu noć i pričao o politici sa domaćinom, pušeći gandžu. Kada nam je ponestalo rizle, motali smo u novčanice od 10.000 dinara!

 

 

Tagovi: , ,



Komentara 6 : "Eugene Chadbourne: Humor i eklektika"

  1. 88 каже:

    „U Francuskoj sam džemovao sa nekim likom koji nije umeo da odsvira ni najosnovnije rok/ bluz smene akorda“
    verovatno noel akhote 🙂

  2. jelen каже:

    ma daj, noel mu je ortak, kad god je judzin u parizu, noel mu je uz skute …. ;))))

    btw, sjajan intervju, uzasno mi je krivo sto ga necu slusati, divan covek i muzicar…. istinska legenda!

  3. sluško kid каже:

    @88
    jel se ti to zafrkavas? noel i bojan z su 90-ih godina imali stalnu gazu kao duet u svim pariskim jazz-klubovima, prije nego li je svak otisao na svoju stranu… ovo je misljenje 100% mogao izreći i noel… uostalom, fali ti c – Akchote je!

  4. 88 каже:

    da,zafrkavao se malo
    pariski klubovi,sto ne i kan
    fali ti akcentovano e

  5. Dragan каже:

    Mnogo teksta,za tako malo muzike.

  6. Halbert Hayler каже:

    izdrzao (medju rijetkima) koncert od pocetka do kraja u Sarajevu 1991.
    mislim da su pitanja mogla da budu malo preciznija i kraca, Chedbrn moze jako puno toga da isprica iz svoje bogate biografije, meni su licno i nekad davno bili zanimljivi snimci projekta Camper van Chadbourne, ali prestao sam da slusam takvu muziku… ba.

    sada slusam strogo Lighthouse Family i Krisa Riju.

Оставите одговор

*


*

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.