recenzije

27.12.2013.

Dušan Jevtović: Am I Walking Wrong? (MoonJune Records)

Kragujevački gitarista s prebivalištem u Barseloni, na svom drugom albumu, hrabro ogoljuje ton i izraz u potrazi za autorskom autentičnošću

 

Teška je misija promoliti glavu iznad vode na globalnoj gitarskoj rok/džez/bluz sceni. Čista gitarska onanija prestala je da biva merilo prihvaćenosti  još pre više od dvadeset godina. Profesionalnim gitaristima koji, nakon sticanja odgovarajućeg stepena tehničke kompetencije, žele da zarade za hleb van sešn studija i turneja pratećih koncertnih bendova, ne preostaje previše izbora. Potrebno je pronaći potpuno autentičan i intrigantan autorski izraz koji će, ako budu imali puno sreće, uspeti da prodaju.

U poslednjih par meseci, s ovih prostora nam stižu dva ozbiljna pretendenta za takvo dostignuće. Beograđanin David Maxim Micić je svojim uobičajeno ambicioznim EP-jem  “BILO 3” napravio pravu malu pometnju u  progressive metal/fusion globalnim internet okvirima.  Nešto tiše stigao je i album “Am I Walking Wrong?” gitariste Dušana Jevtovića – Kragujevčanina koji već desetak godina živi u Barseloni.  I dok Micić koristi isključivo internet za promociju svog napornog rada, ostavljajući publici da odluči da li će i koliko taj trud unovčiti, Jevtović kuša  sreću “staromodnim” putem – fizičkim nosačem zvuka.

“Am I Walking Wrong?” je drugo Dušanovo izdanje kao lidera. I dok je prvi disk štampao katalonski L’Indi Music, izdavača za drugi album Jevtović je uspeo da pronađe u diskografskoj kući MoonJune, stacioniranoj u Njujorku. Malog izdavača koji favorizuje revival progresivnog i džez-rok zvuka vodi producent, promoter i tour-menadžer, naše gore list (poreklom iz Jajca, BiH) Leonardo Pavković, koji modus operandi svoje kuće zasniva najpre na prijateljstvu sa svojim klijentima muzičarima, a zatim i na potpunoj beskompromisnosti u pogledu afiniteta prema objavljenoj muzici.

O tome kako je došlo do saradnje između njega i Leonarda, Jevtović objašnjava: “Nakon što je pre nekoliko godina na španskim portalima pročitao recenzije mog prvog albuma, Leonardo me je kontaktirao preko Myspace-a i od tada traje naše prijateljstvo. Kada sam završio snimanje ovog albuma, bez ikakve konkretne namere sam mu poslao snimke iz studija, pitao ga šta misli o tome i ima li nekog sugestija. Odmah je odgovorio da ga zanima izdavanje materijala  i tako je sve krenulo. Pre izlaska diska došao je čak u Barselonu, jer je hteo da se i lično upoznamo. Leonardo je zaista uložio mnogo energije da disk stigne na sve kontinente i do svih važnih i relevantnih kritičara iz sveta džeza  i progresivnog roka. Ono što nismo baš mogli da pretpostavimo je toliko recenzija i toliko pozitivne kritike”.  Leonardo je i renomirani booking agent specijalizovan za ovu vrstu muzike.“Što se svirki tiče, u planu je da na proleće napravimo promociju u Americi; tačnije, nekoliko koncerata u Njujorku, Nju Džersiju i Bostonu”, dodaje Jevtović.

Dušanov prvenac “On The Edge” vrveo je od Dušanove rasviranosti u onom tradicionalnom pirotehničkom miljeu. Iako sasvim dobar, otvoren i avanturistički album, koji je Jevtoviću osigurao renome na lokalnom nivou, bez prevelikog  ličnog autorskog pečata nije mogao da katapultira gitaristu previsoko, u vreme hiperprodukcije takve muzike. Zato drugo izdanje donosi potpuno drugačiji zvuk, pristup i inspiraciju. Premda nije stoprocentno originalno, mnogo je više Dušanovo. Ako su u svojim mlađim danima vredno i savesno studirali improvizaciju preko standardnih bap obrazaca, Wayne Kranz, Oz Noy i Dave Fiuczynski su relativno rano shvatili da ih to neće uzdići iz mase sličnih, takođe marljivih savremenika.

 

 

Čak i po cenu da ga oni koji Dušana prvi put čuju na ploči “Am I Walking Wrong?” pogrešno percipiraju kao gitaristu, Kragujevčanin na drugom albumu hrabro ogoljuje i ton i izraz. Promotivni video za “Embracing Simplicity” donosi skoro minimalistički post-rok sa prljavo fuziranom gitarom i disonantnim frazama, koje neće privući klasičnog fjužn ili prog fana na prvu loptu. Simptomatično se na nju nadovezuje podjednako štedljiva “Third Life”, koja završnim krčeće-vrištećim noise modulacijama može odbiti slušaoca u potrazi za instant uzbuđenjem. Na tragu ova dva uzorka, “Am I Walking Wrong?” je zbirka koja odbija jednokratnu konzumaciju.

Intenzivno korišćenje fuzz pedala kao osnovnog efekta jasno doprinosi izuzetnoj dinamici Jevtovićeve svirke, ali onaj koji kultni ton “pčele u zatvorenoj tegli” ne ljubi preterano, moraće da se navikne jer ga je na ovoj ploči ima na sve strane. Pod utiskom ovakvog zvuka, prve dve kompozicije “You Can’t Sing, You Can’t Dance” i naslovna “Am I Walking Wrong?” donose (za džez gitaristu) neočekivanu glasnu i sirovu rok svirku, ispunjenu opuštenošću i nonšalancijom. Naravno, ispod površine je pregršt slojeva – od nenametljivih metričkih nepravilnosti do frippovske iščašenosti u vidu neobičnih intervalskih rešenja i melodijskih tema. “Drummer’s Dance” je prva kompozicija koja donosi improvizacije u onom konvencionalnom solo-maniru, najpre fretless bassiste Bernata Hernandeza, a za kraj i bubnjara Marka Đorđevića.

Kako je umesto Xavi Reija, Dušanovog standardnog saradnika od početka njegove španske avanture, u priču uleteo Marko Đorđević i o tome kakva je uloga ovog bubnjara bila u krajnje spontanom nastanku materijala: “Nedelju dana pre snimanja CD-a nisam imao ni jednu jedinu kompoziciju. Marko, inače porodični prijatelj, u to vreme je bio u Barseloni na nekoj turneji. Ispostavilo se da ima jedan dan slobodno, pa mi je predložio da snimimo nešto zajedno . Najviše zbog nedostatka materijala bio sam u početku protiv toga, ali sam za par dana promenio odluku, pozvao studio La Casa Murada i to je bilo to. Samo sam raspisao neke ideje, tipa – kreće gitara, onda bubanj, onda bas itd. Snimili smo sve za nekoliko sati. Većina pesama ima samo jedan take”.

 

 

Kao i većina kragujevačkih gitarista svoje generacije, i Dušan dolazi iz škole gitare Radomira Mihajlovića Točka. Stoga izraziti bluz uticaji na “One on One” i “Bluesracho”, koji istovremeno odišu pomerenošću atonalne prirode, ne treba da čude. Dušan je očigledno dobrano zahvatio i onu fazu Točkove inspirisanosti grandž zvukom i opuštenim štimovima. S obzirom da se svi ti objedinjeni uticaju lako daju prepoznati na albumu, pitamo Dušana koliki je Točkov doprinos njegovoj svirci i filozofiji: “Od Točka sam dugo uzimao časove. A onda sam, po dolasku u Barselonu, probao da se udaljim od svega onoga što sam kod nas naučio, smatrajući da na edukativnom nivou kod nas jednostavno ne postoji  valjana tradicija. Ipak, nakon svih ovih godina, ponovo se na neki način vraćam počecima. Čini mi se da se krug zatvorio, tako da sada više istražujem ono sto čime su me nekad Hendrix, a najvise Točak, inspirilsali. To je sam zvuk, poruka bez obzira na formu;  probati da sviraš gitaru kao instrument sa svim njegovim karakteristikama i manama”.

Poštuje tradiciju, ali smatra da muzika mora da ide napred. ”Mogu da slušam danima bilo kog velikana džeza iz njegovih zlatnih godina, ali ne i “All the Things You Are” u izvođenju nekog današnjeg gitariste, ma koliko veliki on bio. Zato volim Nelsa Clinea, Johna Frusciantea, bubnjara Jima Blacka i čitavu tu underground džez scenu. To je za mene nesto sveže i novo”.

Album je skoro ceo odsviran uživo u jednom dahu. Jedna od dve pesme (uz pomenutu “Third Life”) koju je Jevtović nasmimavanjem više gitara naknadno doterivao je zaključna “If You See Me Again”, gde se preko tepiha akustične gitare smenjuju psihodelično harmonizovani jednostavni melodijski motivi, gradeći svojevrsnu iščašenu elegiju. Neobično i specifično, pa smo se zapitali ima li hrabrosti da u potpunosti zaokruži nagovešteni izraz, koji bi  ga možda udaljio od svirke neophodne za plaćanje računa.

“O tome intenzivno razmišljam poslednjih dana. Mislim da imam načina i mogućnosti da možda, na par godina, ostavim predavanje u školi i fakultetu, i da jednostavno živim kao kada sam imao 20. Mislim da imam dobre preduslove za to. U Srbiji sam malo svirao,  u Španiji poznajem zaista mnogo muzičara, Njujork je isto opcija sa vezama kao što su Marko i Leonardo, kao i  još neke bliskoistočne zemlje poput Palestine, Azerbejdžana, Jordana itd. u kojima sam svirao i upoznao izvrsne muzičare. Svirati sledeće godine na ovim mestima, već je dovoljno za početak”.

“Am I Walking Wrong?” je, ponovićemo, atipična gitarska ploča za nekoga ko dolazi iz Jevtovićevog miljea, a koja zahteva strpljenje i višekratno preslušavanje. Naredni planovi za snimanje u Njujorku su već za proleće narodne godine, a želja za eksperimentisanjem ide i do zamisli o snimanju solo albuma samo sa gitarom i analognim efektima.  Potraga za autentičnošću i svesno odricanje od sujete i egoizma doneće, nadamo se, Dušanu reputaciju kakvu zaslužuje. Najpre u svojoj zemlji, a zatim i na internacionalnom planu.

 

 

Spisak numera: You Can’t Sing, You Can’t Dance; Am I Walking Wrong?; Drummer’s Dance; One On One; In The Last Moment II; Embracing Simplicity; Third Life; Tra-Ta-Ta-Ta-Ta; Bluesracho; If You See Me Again.

Muzičari: Dušan Jevtović – gitara; Bernat Hernandez – bas; Marko Đorđević – bubnjevi.

 

Tagovi: , , , , , ,



Komentara 2 : "Dušan Jevtović: Am I Walking Wrong? (MoonJune Records)"

  1. IVAN каже:

    Dobro!

  2. […] godina napravio pravi bum na svetskoj jazz/ pro rock  sceni, naročito svojim poslednjim izdanjem „Am I Walking Wrong?“, izdatim za njujorškog izdavača Moonjune records. Album kritički prihvaćen u čitavom svetu sa […]

Оставите одговор

*


*