recenzije

13.03.2020.

Dragon’s Fuel – Oranges (Horz)

Album koji bi svojim kvalitetom Novosađane konačno trebao da postavi na mesto koje zaslužuju

 

Moj prvi susret s ansamblom ovog neobičnog imena bio je neočekivano veoma upečatljiv. Momci iz Novog Sada su na premijeri Ring Ring festivala te 2018. godine uspeli da srčanom interpretacijom mešavine zaraznih bitova i lepljivih melodija upakovanih u neobičnu formu u potpunosti zasene prekaljene švajcarske improvizatore OM Quartet, koji su nastupili kao glavni akt te večeri. Usledio je prvi album, te serija klupskih nastupa i, konačno, događaj koji je trebao da bend reprezentativno predstavi široj publici – nastup na prošlogodišnjem Beogradskom džez festivalu. Kockice se za bend, međutim, nisu poklapale. Album je bio dobar, svirke (uglavnom) poštene, no, najviše zahvaljujući ležernom pristupu u odnosu prema javnosti, te nedostatku prave komunikacije sa (potencijalnom) publikom, Dragon’s Fuel nisu ni zagrebali pozicije koje bend njihovog kalibra, potencijala i kvaliteta zaslužuje. Ove godine su za novosadski umetnički kolektiv pod nazivom Horz  objavili i drugi album pod nazivom Oranges koji  bi kvalitetom morao da ih ustoliči na poziciju koju zaslužuju, te konačno dovede i do šireg auditorijuma; barem onog dela koji ovakav izraz prepoznaje i spreman je da ga ceni. No, kvalitet ovog izdanja ih istovremeno stavlja i u pomalo neugodno obavezujuću „sad-ili-nikad“ situaciju, jer im u slučaju neafirmacije nažalost preti tavorenje u opskurnosti (nepostojeće) srpske klupske džez scene, a ubrzo i neizbežno splašnjavanje entuzijazma.  A sada, dosta s pesimizmom! Naš sajt, s obzirom na nepodeljenje simpatije prema muzici benda, potrudiće se da dâ doprinos da se tako nešto ne desi.

Bend Dragon’s Fuel čine prekaljeni akteri novosadske kreativne muzičke scene, saksofonista Vojislav Savkov i bubnjar Lav Kovač, te, za džezersku javnost, i dva nova lica – basista Marko Čurčić i saksofonista Predrag Okiljević. A upravo Čurčić, u tandemu s Kovačem, potpisuje sve kompozicije sa drugog albuma benda, dok Okiljević predstavlja svežu krv i apsolutno otkrovenje kada temu džez saksofona u Srbiji danas stavimo na stol.  Kuriozitet obitavanja dvojice tenorista u istom bendu ostaje kuriozitet samo na papiru, jer, čak i ako takva postavka ni danas, a ni u istoriji džeza nije retka (najsvežiji u sećanju je prošlogodišnji razbijački duvački tandem benda Koma Saxo), kratko „pojašnjenje“ stiže instant u kratkom uvodnom himničnom „Stablu života“.  Okiljević i Savkov, iako sviraju isti instrument, kao improvizatori dijametralno su suprotstavljeni jedan drugom. Dok Okiljević u prvom solu odmah pušta sonornost svog tenora da zaurla rikom ranjene zveri, Savkov na suprotnom kanalu svetlijim bojama pažljivije bira vokabular, te ova komplementarnost (pa makar bila i rezultat Savkovljevog čestog obitavanja  u vodama mejnstrima) čini kreativni izraz benda autentičnim.

 

 

Nakon ovog kratkog i efektnog upoznavanja s bendom počinje festival najrazličitijih žanrova i raspoloženja, krenuvši od sinkopirane teme „Gde’s pošo s’mojim kapućinom?“ koja uspešno venčava afričku ritmičnost i tradiciju slovenske tribalne svetkovine.  „Princeza ratnica“ bend ponovo postavlja na džez kolosek; u pitanju je  modalni pseudo-swing utemeljen na agilnoj Čurčićevoj walking-bass liniji i duvačkim unisonim temama koncipiranim u duhu evropske džez tradicije. Iako su Kovačeva perkusionistička rešenja uvek sveža i neobična, prava instrumentalna zvezda ove ploče je ipak Okiljević; do kolena uprljan iskonskim bluzom, njegov tenor ekspresionistički i beskompromisno crpi ono najbolje iz avangardne i fri-džez tradicije, darujući besmrtnom duhu Alberta Aylera, Archieja Sheppa i Ornettea Coemana najnoviju inkarnaciju među Srbima.

Zarazne melodije su ono što albumu Oranges daje poseban šmek, te, koliko god to paradoksalno zvučalo, i komercijalni potencijal. Bez obzira što se „Kubanska veštica“, „Pkramant-Krstamneiklamar“ ili „Pomorandže“ sastoje i od onih segmenata koji nisu primamljivi baš svačijem uhu, neodoljive osnovne teme ovih kompozicija obećavaju dugačak životni vek nekih od njih i izvan stogih avangardnih odrednica. Moj tip za najveći „hit“ sa albuma je kratka i konkretna tema „Solid Metal Gear“.

Koltrenovska elegija „7“ postavljena tepihom psihodelične elektronike, predstavlja bend u meditativnom i spiritualnom momentu otelotvorenom kroz Kovačeve 7/8-ske  ritmičke akcente i unisone melodijske motive dvojice saksofonista inspirisane folklorom ovog podneblja.

Verovatno u želji da verno prenese vajb sa živih nastupa, zvuk benda na ploči je lišen skoro svih postprodukcijskih „oplemenjivača“, te takav “suv“ pristup daje posebnu organsku notu neophodnu da se i sonično realizuje inicijalna ideja ovog kolektiva.

Dragon’s Fuel je bend koji će, i pored odličnog materijala na ovoj ploči, na svojoj promociji morati da ipak primarno radi u direktnom ‘face-to-face“ koncertnom obraćanju svojim potencijalnim konzumentima.  A u uslovima današnjeg tipa konzumerizma za Novosađane trenutno ne postoji bolji put od onoga da direktno prezentujući kvalitete koncertne atrakcije probaju da proguraju veoma intrigantnu muziku koja se može čuti na albumu Oranges.  Posebno zbog činjenice da se u Srbij ploče ovakvog profila i kvaliteta  dešavaju veoma retko.

 

 

Tagovi: , , , , , , , ,



Оставите одговор

*


*

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.