By 
U poslednje vreme iz izdavačke kuće Utopija dolazi, uslovno rečeno, mala serija džez publikacija. Tiraž od 1.000 primeraka govori sam za sebe. Teško da će na ovoj vrsti literature izdavač išta zaraditi, tako da svaku od ovih knjiga možemo smatrati njihovim poklonom kulturi. A gde nam je kultura govore baš tiraži specijalnih izdanja ili edicija, poput knjiga koje se bave životom ili stvaralaštvom kojeg od džezera.
Kada je beogradski izdavač BIGZ davnih sedamdesetih objavio knjigu Lejdi peva bluz u 30.000 primeraka, nije samo romansirana priča nastala pedesetih kao sadejstvo Bili Holidej i Vilijama Daftija imala uticaja – mnogo više je popularnosti ovog dela doprinela njegova ekranizacija iz 1974.godine i Dajana Ros u ulozi crne heroine. I knjiga i film su izazvali dosta kontroverzi među poštovaocima muzike Lejdi Dej. Tekst Lejdi peva bluz je verovatno nastao na način na koji su nastajale njene pesme: rekomponovala je svoj život, ulazila takt iza očekivanog, izbacivala reči ili stvarala novi podtekst, frazirala… sve ono što je činila i sa svojom muzikom.
Nedoslednost autobiografije Bili Holidej je bio jedan od lajtmotiva američkom kritičaru i publicisti da ispravi bajku, te život i delo Eleonore Fagan dovede hronološki i činjenično u realnu ravan. Ipak, bajke ostaju zanavek koliko god da obiluju neistinama. A Bili je na početku svoje fantazije zapisala frazu koja opstaje u vremenu: Keva i ćale su bili deca kad su se uzeli. Njemu je bilo osamnaest, njoj šesnaest, a meni tri. Da ipak zavirimo u Klarkovu pravu Eleonoru Fagan, jer i u njoj ima usamljenosti, teškoća, laži, mazohizma, ali ponajviše lepote njenog glasa: oporog, toplog, osećajnog, prefinjenog i istančanog poput nje same.
U bilo kom priručniku ili enciklopediji pronalazimo precizan opis vokalnog stila Ele Fidžerald ili Sare Von. Kod Bili Holidej već dolazi do malog saplitanja o bluz pevačici ili džez pevačici koja gravitira na bluzu, nastavljajući tradiciju Besi Smit. Ovo je još jedan segment koji Klark pokušava da opovrgne, tako da vokal Holidejeve, kao prve džez pevačice, vidi kao potpuno autentičan glasovni pristup, sa minimalnim uticajem Smitove i Luja Armstronga.
Pisac svoju publikaciju bazira na nepotpunim transkriptima intervjua koje je sedamdesetih sačinila Linda Kuel, preminuvši pre nego što je realizovala nameru da napiše svoju istinu o Bili. Klark izmedju Kuelinih, potom i svojih naknadnih istraživanja, daje lično tumačenje validnosti kojeg od sećanja ili pisanja drugih publicista i kritičara, ali i pregršt informacija o snimanjima i nastupima Holidejeve.
U celoj ovoj vremenski taktiranoj priči, Klark svoje pasaže najčešće izlaže bez jasno izraženog književnog stila, katkad suvoparno sipajući brojeve i podatke koje čitaocu otežavaju čitanje. I sama selekcija sećanja prijatelja, menadžera, producenata ili muzičara sa kojima je Bili nastupala su diskutabilni. Ne znam koliko je bilo neophodno zavirivati u toj meri kroz ključaonicu njene spavaće sobe, ili toliko puta prošetati njenim venama u koje je ubrizgan heroin.
Ovaj segment prikaza otvara večni diskurs o samom stvaralaštvu: koliko je u glasu Holidejeve bilo istinske Lejdi? Trubač Dizi Gilespi se zdušno borio, nakon Parkerove smrti, da odvoji muziku i drogu, jer ne postoji narkotik koji će od malog načiniti veliko. A Lejdini poroci i sam njen život su prepuni materijala koji nedobronamernom kritizeru mogu poslužiti da jedan od nabrilijantnijih talenata pokuša da izvitoperi. Klark je uprkos, rečeno rečnikom koji je upotrebljavala Bili: “kučkama i drkadžijama koji su govorili o njoj“, uspeo da talenat Holidejeve ostane pod njegovim perom netaknut.
Podsetimo se šta je sve činilo Eleonorin svet: Strange Fruit i hoteli za crnce, alkohol (pila je i po litru žestokog pića dnevno), neharmonični odnosi sa majkom Sejdi i nedostajuća pažnja oca Klarensa Holideja, narkotici, povremena biseksualnost, muzičari kao ljubavnici, muževi makroi koji bi je gazili po stomaku i tukli da bi, kada te večeri izađe na pozornicu, maestralno otpevala himnu o tuči i ljubavi: My Man… Bili u toliko različitih uloga, sa toliko različitih karakternih osobina koje se međusobno potiru ili isključuju. Poput anđela i demona, ali ipak za sve sa kojima je bila bliska ostaje u sećanju kao Lejdi.
Sklopimo korice “Poželeti od meseca…”, šta ostaje? Najpre čudesne vokalne interpretacije Eleonore Fagan, jedinstvene i neuhvatljive poput klavira jednog Monka. I po svojoj autohtonosti vokalnoj, Bili je, iako su Ela i Sara bile tehnički savršenije, po svojoj ondašnjoj ulozi na svetskoj džez sceni, ali i ogromnom uticaju koji još uvek ima na ostale pevačice, jednaka po značaju Čarliju Parkeru. Donald Klark bi se verovatno složio da postoji u džezu poseban stil pevanja: instrumental Lejdi Dej.
Ne može se nijedna priča ispričati o Bili Holidej bez Lestera Janga, tenor saksofoniste. I svaka knjiga nas ostavi uskraćenim za željeno razjašnjenje njihovog odnosa koji se ne može smatrati uobičajenim u muzičkom svetu. Relacija ovo dvoje velikana može biti zasnovana na bilo čemu što je u osnovi ljudskih kontakta. Ipak, većina je smatrala u svojim sećanjima da su se voleli poput brata i sestre, ili prozaično vidjenje jednog od muzičara da su im susreti bili nalik bogomoljkama koje će se svakog časa pojesti… Žutoštampački njihovu nespornu bliskost možemo tumačiti kuda god nas misli povedu: ljubav, seks, alkohol, muzika…nešto ih je zasigurno vezivalo. Jedno je izvesno: činili su misteriozni jing i jang vokala i instrumenta.
Bili Holidej je za života poznavala samo dve vrste ljudi: one koji su je voleli i one koji nisu. Ravnodušnih nije moglo biti kada je reč o posebnoj ličnosti, posebnoj ženi, iako i teškoj, konfliktnoj osobi, ali i najposebnijem vokalu džeza. Ako ima logičnog sleda, danas imamo njene poštovaoce, bolje rečeno fanatike i one koji njenu muziku ne vole ili jednostavno je ne umeju čuti. Nakon što se knjiga “Poželeti od meseca” pročita, a može se čitati redom, bez reda, kao istrgnuta rečenica na slujčajno otvorenoj stranici, banalnog prepričavanja ne sme i ne može biti. Knjiga i njen autor su životu i stvaralaštvu prilazili istražujući sve segmente, iznoseći sve bitne ili moguće bitne činjenice, sećanja…
Iako je knjiga izdeljena poglavljima koja hronološki prate življenje i stvaralaštvo, previše je svedočenja i fakata koji se jednim novinarskim prikazom mogu bar delimično nagovestiti. Putanja kojom se kretala Bili Holidej nije bila ispunjena samo belim gardenijama, bilo je podjednako i trnja razasutog ispod njenih stopala: od Baltimora do Njujorka, od bordela do milanske Skale, od Karnegi hola do bolničkih zatvorskih dana…I sva ova sećanja su još jedni tumači kako je Lejdi Dej pevala na najosobeniji način koji pamti džez istorija.
By 
Ovo je dobro organizovana biografija. Zapravo, dobar primer kako se danas pišu biografije iz džez domena (isto kao i u drugim umetnostima). Svako ozbiljno istoriografsko istraživanje ne može da izbegne podatke i analizu dela. Nekome je izgleda to suvoparno. Utoliko gore po njega. A koliko je relevantan dokumentarni materijal koji Klark koristi, o tome recenzent ne može da sudi.Za to je potrebno mnogo bolje poznavanje materije. Smatram da su upravo svedočenja njenih savremenika posebna vrednost knjige.
Utopijina „mala serija jazz publikacija“ je, ako se dobro secam prava edicija od vec pet knjiga: „Narod bluza“ (ciji je autor Leroa Dzouns aka AMiri Baraka umro pre dva dana), autobiografije Lusia Armstronga i MIlesa Davisa, „Dzezerski zivot“ Neta Hentofa i sada biografija Bili Holidej. Recju, najozbiljniji serijal knjiga sa jazz tematikom objavljen ikada na ex – SFRJ prostorima, tj izdavacki poduhvat ravan pojedinacnim kapitalnim izdanjima kao sto su Kolijerova „Istorija dzeza“ ili „Ilustrovana jazz enciklopedija“. Slucajno ili ne, zaboravljeno je da se pomene odlican (citaj kompetentan) prevod Mimice Petrovic Radovanovic, a moglo je i da se podseti da su svih pet pomenutih knjiga izasle iz bracne „prevodilacke jazz radionice“ Petrovic – Radovanovic. A mozda iz cinjenice da se kvalitet prevoda niti ne pominje – treba izvuci zakljucak je sa tim sve OK. Da je bilo i najmanjeg gafa, i mnogo manjeg nego kao kada npr. u titlu price Dzimija Pejdza o pocecima britanske bluz scene(u dokumentarcu u kojem se pojavljuju jos i Edge i Jack White, a emitovanom na cenjenoj Tv sa nacionalnom frekvencijom) stoji:“svirali smo skoro sve pesme iz SAHOVSKIH kataloga“ – verovatno bi bilo pedantno registrovano. Kritika ne bi trebalo da podrazumeva samo kritizerstvo!
Ova je knjiga već objavljivana na srpskom jeziku i to u izdanju Alfa/Narodna knjiga 2005. godine. Primerci knjige se još uvek mogu pronaći, a po najpovoljnijoj ceni u knjižarama izdavača.
Nije mi poznata razlika u odnosu na Utopijino izdanje.
Postoji ogromna razlika! Izdanje Narodne knjige pod drugačijim i pogrešnim naslovom,sa milion štamparskih grešaka, potpuno poremećenom strukturom knjige (kako bi se uštedelo na papiru) i nekompetentnim lektorom je prosto rečeno katastrofalno!
Zato je, pretpostavljam, bilo neophodno objaviti potpuno NOVO izdanje, jer knjiga to zavređuje.
Ko ima izdanje Narodne knjige slobodno može da ga proda u stari papir ili da je baci sa ostalim smećem u kontejner.