recenzije

10.05.2013.

DKV Trio: Past Present (Not Two)

Diskografski povratak Drake-Vandermark-Kessler trija je trijumf razvučen na čak sedam diskova

.

Bizarna ekonomska zbiljnost u vremenu koje ćemo jednom pamtiti kao doba tranzicije iz opipljivog u digitalno (i kao vreme u kome smo voljno pristali da ništa više ne posedujemo) znači i da je sada najisplativiji poslovni model, ako se već tvrdoglavo držite skoro posve prevaziđenog formata CD-a, taj da izdajete masivne boks-setove.  Redundantnost CD-a kao medija za prenos informacije (muzičke, u ovom slučaju) u odnosu na brzinu i udobnost koju pružaju moderne tehnologije zasnovane na oblaku i strujanju (cloud i streaming, dakako), ovde se zaobilazi fokusiranjem na njegova svojstva kao umetničkog predmeta po-sebi, kao objekta koji vredi posedovati nevezano za primarni sadržaj što se na njemu nalazi, pa se tako lepe i bogato opremljene kolekcije pojavljuju sa sve većom učestalošću.

Naravno, za DKV Trio ovo ne važi. Trojica čikaških muzičara nikada nisu bili skloni samopromociji i građenju prevelike mitologije oko sopstvenih persona – uostalom vazda su bili prezauzeti radom, sviranjem i beskonačnim turnejama u svom mogućim postavama, tako da je „Past Present“ jedna sasvim skromno opremljena kolekcija sa sedam CD-ova koju ćete kupiti isključivo zbog muzike. Ali kakve muzike!

DKV Trio je, u ovom trenutku, skoro pune dve decenije stara postava koju su osnovala trojica od najboljih čikaških fri-džez muzičara: Kent Kessler, Ken Vandermark i Hamid Drake. To što su tokom nekoliko narednih godina ovo postala i neka od najzaposlenijih imena koja vezujemo za čikašku scenu, značilo je i da će ovaj sastav od 2001. godine naovamo praktično preći u režim povremenog rada. Svaki od njegovih članova postao je okupiran drugim velikim projektima i sviranjem sa drugim važnim imenima, pa je i okupljanje jednom godišnje za koncert postalo preteško.

No, druga faza rada benda krenula je 2008. godine pozivom da na sardinijskom festivalu Sant’Anna Aressi nastupe svirajući muziku Dona Cherryja. Drake je u svoje vreme nastupao sa Cherryjem, koji je uostalom i bio jedan od najinventivnijih autora u istoriji fri-džeza, i delovalo je kao prirodno da se ovakav poziv prihvati. „Od prvih momenata kompozicije Brown Rice“, kaže Vandermark u knjižici spakovanoj uz diskove „osetio sam da je nešto kliknulo (…) Muzika se svirala sama (…)“.

Pomenuti nastup nalazi se na sedmom disku ove kolekcije i sam za sebe vredan je cene koju biste platili za ceo paket. Drake, Kessler i Vandermark sviraju toliko sigurno, toliko ubedljivo, toliko individualno a opet toliko organski zajedno da istovremeno osećate ushićenje što se u ovakvoj formi vraćaju svom starom triju, ali i bes što takvi muzičari toliko dugo nisu nastupali zajedno. Cherryjeva muzika zvuči istovremeno novo ali i prepoznatljivo, visokoenergetski ali razigrano, zanosno i zaneseno.

Ovaj nastup poslužio je kao katalizator za nastavak rada koji će sada u skladu sa obavezama ali i improvizatorskim duhom članova biti serija ad-hok koncerata u Čikagu (četiri diska ove kolekcije) i Milvokiju (dva), a ne konstantne zajedničke probe ili turneje. I mada je to znak ekonomske koliko i kreativne realnosti u kojoj čikaški (i drugi) fri-džez živi, uzbuđenje koje donosi svaki novi susret trojice majstora veoma dobro se čuje na ovim snimcima.

 

 

Prvi disk, snimljen u Čikagu 2009. godine je natrpan lepršavim, dinamičnim fri-džezom, kao iz bakine kuhinje, sa Drakeom koji svinguje poput ubrzanog snimka i Kesslerovim nervoznim solažama gudalom. Vandermark se stropoštava niz skale i uzleće u nebo poput belog anđela bluza kako mu bez sumnje tepaju neprijatelji, ali još jednom je bitno istaći koliko je čist i lak njegov ton, koliko on izbegava svirku na mišiće i glumljenu tenziju, lažnu dramu. Za čoveka koji toliko vremena provodi svirajući uz Brotzmanna, Gustafssona ili Rempisa, sve same snagatore, potpuno je razoružavajuće slušati kako Ken dosledno vozi u gotovo legato modu, izvodeći strahovite vratolomije bez prisenka napora i skrivanja iza buke.  Drugi disk je susret meditativnog impresionizma i ritam sekcije koja obara brzinske rekorde, sa Drakeovom solažom na drugoj kompoziciji što u zasenak baca fantastičnu bubnjarsku teniku koja ovog muzičara krasi, a za račun sjajnog, dinamičkog narativa.

Naravno, improvizovana svirka ovog tipa mora povremeno da se osloni na oprobane trikove i tehnike za dobijanje na vremenu, i nije greh pomisliti da tokom više od šest sati muzike na ovim diskovima mora da ima i poprilično praznog hoda. No, tu postoje dve olakšavajuće okolnosti: DKV Trio se susreće dovoljno retko da bi muzičari i sami bili napaljeni i nestrpljivi da ponovo iskuse hemiju koja ih je pokrenula da zajednički sviraju 1994. godine. Takođe, sa tolikim kilometrima pod točkovima, Kessler, Drake i Vandermark su izrasli u tako vrsne improvizatore da njihova muzika čak i kada je najmanje eksperimentalna, a najviše „klasična“ zvuči dinamično i uzbudljivo.

Način na koji inspirišu jedan drugog vidan je na trećem disku na kome Drake pokazuje svoj raskošni talenat da svira stamen, mada komplikovan, stalno mutirajući gruv, dajući Kessleru ideje i smernice, na kojima, pak, Vandermark gradi, ponekad se zadovoljavajući da samo prati svoju ritam-sekciju, ponekad odlazeći u impresivne tangente i komentare. Žestina, kao najčešće najprepoznatljivija karakteristika improvizovanog  džeza ovde ustupa pred čistim zadovoljstvom igre u kojoj trojica majstora pokazuju koliko su prilagodljivi na promenu. Opet, ova muzika ne pati od potrebe za nasilnim skretanjima u druge strane jer veoma retko stiže u kreativne ćorsokake. Drake i Kessler su sposobni da plesne ritmove drže svežim i po petnaest minuta a Vandermark se bez po muke kreće od razgaljujuće lirskih pasaža do promuklog bluza, ulazi u bezobrazne fank rifove i iz njih beži u potpunu slobodu izmičući glumi, klišeu, artificijelnosti.

Mnogo ovde ima muzike i vremenski i u smislu kvaliteta, dobro raspoređene po žanrovskim i filozofskim segmentima, i jedini žal koga možemo imati u vezi ovog boks seta je to što partizanski uslovi u kojima danas čikaški fri džezeri rade podrazumevaju i snimke nešto sirovijeg kvaliteta. Naravno da to doprinosi imidžu andergraund gerile koji volimo i njime se ponosimo, ali ovo je svirka koja zaslužuje veću čistotu, jaču dinamiku.

„Past Present“ je, već samim svojim trajanjem, ponuda za ozbiljnije slušaoce, nikako za prolaznike ili radoznalce, ali i, posle deset godina diskografske pauze, zalog za nastavak rada jednog važnog, moćnog sastava sa najuzbudljivije američke džez scene u poslednjoj deceniji. Vandermarkov opis poslednjeg koncerta u Čikagu (šesti disk), sa koga je policija morala da izbacuje publiku koje je jednostavno došlo previše, greje srce gotovo jednako kao i njegov snimak što polazi iz tišine, nastavlja kroz furioznu slobodnu improvizaciju i završava se telepatski koordiniranim kosmičkim bluzom. DKV Trio uskoro ulazi u svoju treću deceniju. Oseća se da će ona biti do sada najbolja.

 

 

Muzičari: Ken Vandermark – tenor saksofon, bas klarinet, bariton saksofon, klarinet; Kent Kessler – kontrabas; Hamid Drake – bubnjevi.

 

Tagovi: , , , , ,



Jedan komentar "DKV Trio: Past Present (Not Two)"

  1. jelen каже:

    F** JEA!!!

    na sledecem bg jazz festu her smiljanic da organizuje creative workshop za ove nashe shto se nazivaju „jazz novinari“!!!

Оставите одговор на jelen Одустани од одговора

*


*

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.