By 
Trubača Damira Bačikina i njegovu dosadašnju karijeru predstavili smo kroz nedavni intervju. No podsetimo se osnovnih detalja – od Zrenjanina, preko Novog Sada, stigao je do Berlina gde je rešio da se ozbiljnije posveti džez karijeri. Za snimanje debitantskog albuma »Graduation Day« dobio je gradsku stipendiju i okupio internacionalni oktet ne toliko afirmisanih, ali ambicioznih muzičara spremnih da prigrle Damirovu autorsku viziju.
Na CD-u se nalazi osam numera relativno širokog stilskog opsega, idealnih za neodređenu kovanicu »modern creative«. Kako Damir objašnjava, jedan od glavnih uzora mu je bio Miles Davis i orkestracija sa »Kind of Blue« prebačena u novi kontekst. No njegovi duvači nisu ni Coltrane ni Adderley, već muzičari klasičarskog senzibiliteta i specifičnih instrumenata, pa već i sam izbor klarineta, bas klarineta, horne i trombona – a bez saksofona – donosi specifičan aranžerski pečat. Kolektivne duvačke deonice lišene su džezerskog tembra i emocija, hladno i precizno posložene ne bi li tek kroz odnos s drugim instrumentima dobile puni smisao i efekat.
Kada se u slagalicu uključe Bačikin i vibrafonista Julius Heise, dobijamo nešto opipljiviju i kompleksniju zvučnu sliku – ova dvojica su najistureniji solisti, i na stepenu njihovog nadahnuća se dobrano zasniva energija albuma. No značajan efekat postiže i specifično pozicioniranje ovih deonica. Bačikinovi kalemi su na mahove grubi i iznenađujući, što možemo primetiti već u početnoj numeri »Face Full Of Hair«. Harmonski izazovan i relativno dugačak uvod navodi nas da očekujemo veću interakciju i preplitanje instrumenata u nastavku, no dobijamo na prvi pogled klasičnu »redaljku« gde Heise gradacijski podiže intenzitet svog soloa bez upadljivih vremenskih stega. Pa opet, kada pomislimo da sledi Bačikinov »finjak«, eto frenetičnog fjužn ispada i procesuirane trube, te rokerskog ritma koji poništava pređašnje klasičarsko dostojanstvo.
Na tom diskursu počiva i nastavak CD-a, pa sada već znamo da »Bačikinov Miles« može da znači mnogo toga – od prigušene noćne muzike do hendriksovske ekspresivnosti s početka sedamdesetih godina prošlog veka. »Boys Food« je dosledan nastavak ove filozofije, a ovoga puta truba – makar u startu – ne korespondira s energičnom ritam sekcijom, već titra iznad uljudne klasičarsko-baperske pozadine, da bi eksplodirala tek u finalu zajedno s vokalnim kricima. Heise je opet jedini »školski« solista, onaj kome je ostavljeno da dosledno iznosi džezersko-bapersku crtu albuma na svojim plećima.
Ostatak CD-a je nešto uravnoteženiji miks ustanovljenih postulata, izuzmemo li kratku crticu »Foreign office voyage« gde je Bačikin zagolicao podneblje avangardne improvizacije i tretmana instrumenta, kao jedan od mogućih smerova stvaranja. »Use mine« je, pak, jedina numera u kojoj je autor posegao za balkanskim etno melosom – i mada je to učinjeno dovoljno suptilno i ekonomično, i dalje je Damirov izraz bogatiji kada govori evropskim (i svetskim) muzičkim vokabularom.
Svega 38 minuta muzike je, u ovom trenutku, možda i prava mera za Damir Out Loud. Ova konstatacija ne sugeriše skepticizam u pogledu (kvantitativnog) autorskog potencijala Damira Bačikina, već nadu da će njegove brojne i zanimljive aranžerske ideje biti još koherentnije na budućim izdanjima, te da će poneki tvrdi šavovi biti sklopljeni u još organskiju celinu. Obećava utisak da ovaj mladi trubač već sada ima prepoznatljiv autorski stil koji ne robuje tržišnim kompromisima; ostalo će doći s vremenom.
Spisak numera: Face full of hair; Boys food; Use mine; Foreign office voyage; Miles smiles; Introducing D’n’B; Born in Beijing; The joint.
Muzičari: Miguel Pérez Iñesta – bas klarinet; Barbara Venetikidou – klarinet; David Hagen – kontrabas; Miklós Szilveszter – bubnjevi; Lukas Fichtner – francuska horna; Ferdinand „Fred“ Hendrich – trombon; Damir Bačikin – truba; Julius Heise – vibrafon.
By 
