recenzije

26.01.2010.

Chicago Underground Duo – Boca Negra (Thrill Jockey)

Nekad u Čikagu, nekad u Sao Paolu, ali uvek u srcu savremenog džeza

chicago underground Pre nego što se pozabavimo samom muzikom, evo nekoliko činjenica u vezi ove ploče. Ovo je peti album Chicago Underground Dua, odnosno 11. izdanje Chicago Underground kolektiva. Producirao ga je Robov i Chadov stari drugar Matt Lux, inače basista u Iron and Wine, Exploding Star Orchestra i nekada u Isotope 217 (Matt i Chad se znaju preko 20 godina, i po Chadovim rečima upravo ga je Matt zainteresovao za sviranje bubnja). Boca Negra je sniman u prekidima gotovo 3 godine, a razlog tome je Robova i Chadova zauzetost turnejama drugih bendova čiji su članovi (Rob sa Sao Paulo Underground i Mandarin Movie, a Chad sa Iron and Wine i Marcom Ribotom). Boca Negra na španskom znači „crna usta“ što je jedan od narodskih naziva vulkana Tiede na Tenerifama, dok je na omotu fotografija slikana na obali Mrtvog mora. Album je snimljen u Sao Paolu (gde Mazurek živi trenutno) i ujedno je prva ploča čikaškog kolektiva snimljena van Čikaga.

Što se muzičkog dela tiče, situacija je sledeća: numera koja otvara album, Green Ants predstavlja kostur albuma, s obzirom da u njoj čujemo samo Mazurekov kornet i Taylorov bubanj, dok sledeća Left Hand of Darkness otvoreno koketira sa minimalnom elektronikom. Boca Negra je inače prvi album čikaškog kolektiva koji sadrži jednu obradu – reč je o pesmi Ornetta Colemana Broken Shadows koja, obučena u savremeno ruho Chadovog vibrafona, zvuči kao da je originalna Chicago Underground Duo stvar. Jedna od najupečatljivijih pesama na albumu je Confliction, čiji klavirko-trubački duet na početku asocira na atmosferu nekog starog noar filma, a kada se priključi bubanj i numera sasvim živne, tera nas da se zapitamo da li zaista čujemo samo dva muzičara. Slično (istina, hipotetičko) pitanje se može postaviti i u Spy on the Floor, u kojoj su bas i bubanj nosioci numere, dok Mazurekova neobuzdana truba samo doprinosi divljoj atmosferi. Ta divlja atmosfera ne traje dugo, jer kad počne ambijentalna Hermetto osećaj je kao da su vam sobu zaposeli duhovi. Album se završava nežnom Vergance, u kojoj se prepliću vibrafon, suptilni ritam i krajnje sofisticiran Mazurekov kornet, koji kao da želi dobrodošlicu novoj noći.

Boca Negra se ne razlikuje mnogo od prethodnih Chicago Underground Duo albuma – i dalje je tu mešavina komponovanih i improvizovanih tema, i dalje se ambijentala, elektronika i džez drže ruku pod ruku, i dalje se njihove ploče mogu nazvati „priručnik iz savremenog džeza“, i dalje su velike šanse da ovaj album više prija publici Dis-patch festivala nego poklonicima džez koncerata u Kolarčevoj zadužbini… Iako je tehnologija toliko napredovala da danas jedan čovek u studiju može, instrument po instrument, nasnimiti ceo simfonijski orkestar, ne čuju se baš svaki dan albumi na kojima svira dvoje ljudi koji tako često zvuče kao da ih je bar duplo više. Pored rada i talenta, za to je neophodno iskustvo. A za Mazureka i Taylora se ne može reći da oskudevaju u bilo kome od ta tri.

 

 

Rob Mazurek – kornet, truba, elektronika

Chad Taylor – bubnjevi, vibrafon, kompjuter, elektronika



Komentara 3 : "Chicago Underground Duo – Boca Negra (Thrill Jockey)"

  1. Pedja V. каже:

    Odlican album, makar na prvo slusanje, sto ne znaci da je "na prvu loptu". Sjajni muzicari kao sto su Mazurek i Taylor tesko da mogu da omanu.

  2. sluško kid каже:

    btw, ekipa, koji vam je najslabiji album od CU postava (2, 3, 4, orchestra), ako nije tajna? Ja glasam za "In Praise of Shadows"…

  3. johnnioza каже:

    pih, a što bismo se bavili time koji je najslabiji album, zar nije bolje da se interesujemo za najbolji? 🙂

    nisam ih sve slušao, ali uvek sam više raspoložen za duet nego za ove veće postave.

Оставите одговор

*


*

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.