tema

16.10.2011.

Charles Lloyd u ogledalu

Ko je doista Charles Lloyd, sedamdesettrogodišnji saksofonista i flautista okružen grupom eksplozivnih mladih muzičara?

charles lloyd 07

U arhitekturi postoji odomaćen izraz “prikaz u ogledalu”. Isti, ali ipak položajno različit raspored prostorija u koje sunce ulazi i izlazi na drugačiji način, kroz koje se drugačije kreće, u kojima je i život različit… Tako je nekako i sa istovetnim tonovima koji se mogu čuti iz tenor saksofona, čujemo ih kao posebne kroz identitet koji im daje izvodjač, instrumentalista. A njima se danas ne može osporiti talenat i tehnika, svi su odreda obrazovani muzičari, pa se piramida vrednosti gradi na njihovom umetničkom produktu, kao odnosu između iskrenosti, slobode i inventivnog izražavanja trenutnih osećanja kroz muziku i odzivu na tu imisiju.

Tridesetih i četrdesetih godina dvadesetog veka, uključujući i period bi-bapa, vodeći tenor saksofonisti su činili trijumvirat kome se do današnjih dana teško može naći pandan. Coleman Hawkins – otac tenora, Ben Webster – melodija tenora, i Lester Young – glas tenora i spona tradicije i avangarde, bili su neprikosnoveni. Dolazak novih stilova nije uticao na njih, njihov način muziciranja je bio toliko specifičan da su nadolazeći muzičari bili samo avangardniji nastavljači tradicije koju su oni započeli.

Pedesete i šezdesete, etape kul, hard-bap i fri-džeza, donele su za većinu muzičara i slušaoce čoveka koji nije bio muzičar nego institucija, i koji se zvao John Coltrane. Uporedo ili nakon Coltranovih tragova koji su mnogobrojni i raznovrsni, teško je bilo naći izraz koji se neće naslanjati na nekog od pobrojanih tenorista. Značajniji muzičari na ovom instrumentu u tom periodu bili su na pr. Stan Getz, sa sviranjem ovekovečenim u nadimku „The Sound“, ili Sonny Rollins, koji ni danas ne prestaje da fascinira svojom beskrajnom energijom i svežinom.

Ovo su bili muzička baza i najznačajni uticaji, kada se početkom šezdesetih pojavila i jedna nova nada, talentovani saksofonista i flautista Charles Lloyd. Iako mu se najčešće pripisuju paralele sa Coltraneom ili Rollinsom, Lloydovo stvaralaštvo, ukolliko se sagleda u ogledalu vremena, prožeto je mnogo suptilnijim, reflektivnijim i kompleksnijim vibracijama tenora Lestera Younga, nego uvek uverljivim, nepotkupljivim i konačnim na pr. rolinsovskim linijama.

Memfis je u vreme Lloydovog odrastanja uz saksofon bio rasadnik značajnih muzičara. Saksofonista George Coleman i trubač Booker Little samo su neka od imena sa kojima se stasavalo uz džez. Mada se, ruku na srce, za potpunu inicijaciju u ovu muziku moralo proći njujorških klubovima, tamo gde su svirali oni kojima se trebalo pridružiti.

Lloydova karijera je, čini se, poprilično poznata: pristup kombo sastavu bubnjara Chica Hamiltona, namesto flautiste Erica Dolphija, označilo je za Llojda ono najbitnije za muzičara – stvaranje sopstvenog tona i izraza. Chico, jedan od predstavnika kamernog džeza i kula, iako mu ni hard-bap nije bio van domašaja (njegov stil su nazivali „umerenom avangardom“), nastavio je tim putevima, ali i pod vidnim uticajima izraza aktuelnih slobodnijih muzičara – Ornettea Colemana i Johna Coltranea.

Lloyd nije bio samo puki svirač – već je na samom početku karijere dobio priliku da se iskaže i kao kompozitor. Na albumu iz 1963. godine Man from Two Worlds važno je uočiti I danas svežu numeru s kojom se najčešće poistovećuje i sam Lloyd – Forest Flower: Sunrise / Sunset. Kompozicija kojom se oslikavaju dve izuzetne impresije bliske svakom od nas – izlazak i zalazak sunca, kao neponovljivi usamljenički doživljaji koje nosimo u sebi. I ovaj snimak nužno postavlja pitanje, imamo li već u naznakama današnjeg Lloyda?

Fri-džez nije mogao, kao ni danas, biti sviran i prihvaćen kod svih muzičara i slušalaca. Mnogo više poklonika je stekao njegov prethodni, ali i paralelni izraz šezdesetih – hard-bap. Iz muzičkog stila koji se oslanjao na osavremenjeni klasični izraz Chica Hamiltona, Lloyd je zakoračio u još “snažniji” džez. Saradnja sa alt saksofonistom Cannonballom Adderleyem, koji je svirao sa Billom Evansom, Milesom, Coltreneom… i album Fiddler on the Roof iz 1964. godine, značajna je i po nastanku numere Sweet Georgia Bright. Premijerno izvedenu na ovom albumu, Charles je i nju poneo na svoje džez misionarstvo. Na snimcima  s nastupa seksteta uživo, Cannonball Adderley Live!, zabeležen je i snimak njegove balade The Song My Lady Sings. Teško je zamisliti osećajnijeg Lloyda nakon susreta sa ovom predivnom džez damom, premda će sadašnje vreme pokazati i više od očekivanog.

Nakon samo pet godina provedenih pod vođstvom drugih muzičara, Lloyd 1964. ulazi u novu fazu – lidersku. Prvi sastav Lloydovog kvarteta je iznedrio album Discovery! The Charles Lloyd Quartet i naravno udarne numere Forest Flower i Sweet Georgia Bright. Druga postavka benda je na neki način ispunjena simbolikom. Osim dvojice “Milesovih momaka“ u ritam sekciji – Cartera i Williamsa, u njega ulazi mađarski gitarista Gabor Szabo, sa kojim je, već u sastavu Chica Hamiltona, uspostavio više od muzičke saradnje.

Szabova kompleksnost i slojevita topla emocija izvršila je snažan uticaj na pomalo uzdržanog Lloyda i njegov ton je postajao topliji, na trenutke i pomalo setan, iako je i dalje prisutna “duvačka silovitost“ svojstvena američkim muzičarima. Njihov album Of Course, Of Course i nanovo kompozicija The Song My Lady Sings koju su Szabo i Lloyd izveli u duetu, bez učešća basiste Rona Cartera i bubnjara Tonyja Williamsa, u ovom izvođenju je i više od balade. Skoro tri minuta suptilnosti kao putokaz nekog današnjeg Lloyda, ili kao potvrda da je Lloyd osnovne obrise već iznašao i usložnjavao sve do današnjih dana.

Susret dvojice muzičara različitih senzibiliteta nije bio dugog daha. Razmenjene su ideje, ali su obojica produžili dalje tragajući za sopstvenim zvukom. Jedna od zanimljivosti je Szabov interes sa indijsku ragu, koju je implementirao u svoje projekte krajem šezdesetih (Jazz Raga), zajedno sa pop muzikom. Lloyd, iako će se nečem sličnom mnogo kasnije okrenuti i na  posve drugačiji način, karijeru nastavlja krećući se avangardnijim i inventivnijim stazama.

Godina 1967. mu je donela saradnju sa nekim nama dobro znanim muzičarima i njegov kvartet  – Keith Jarrett, basista Cecil McBee (kasnije ga je zamenio Ron McClure) i bubnjar Jack DeJohnette – postaje jedno od sedišta džez avangarde. Četvorica izuzetnih individualaca stvaraju muziku koja nema određenje, satkana je od evropske klasične muzike, hard-bapa i elemenata fri-džeza. Ona je i u neku ruku začetak ECM zvuka i budućeg stila članova ovog kvarteta.

Charles Lloyd Quartet

Kvintet započinje saradnju albumima Dream Weaver i The Flowering, a nastavlja gostovanjem u Evropi, uključujući i nekadašnju sovjetsku Rusiju. Iako se ovom segmentu u Lloydovoj karijeri daje poseban akcenat, zapadni novinari potpuno gube iz vida i te kako plodno džez stvaralaštvo u Rusiji pre 1950. godine od kada je i bilo zabranjivano korišćenje instrumenata koji su simbolisali džez, kao što je saksofon. Vrlo brzo, šezdesetih godina, Rusija postaje “Meka“ za strane muzičare (setimo se samo naših džezera, poput Bubiše Simića).

Uprkos ruskom izletu, najbolje izvođenje ova grupa muzičara imala je na Forest Flower: Charles Lloyd at Monterey, antologijskom izdanju koje je ove umetnike svrstalo u sam vrh svetske džez scene. Šumsko cveće je ovog puta dvodelno, kompleksnije, Lloyd ne improvizuje, on i Jarrett se poigravaju improvizacijom. I tu se otkriva lepota muzike i veličina muzičara: obilje iznenađujućih deonica, sola koja se jedino mogu smatrati iskazima virtuoznih muzičara, dovoljno vremena da se čuje i tema. Sve satkano tako da je svako naredno slušanje još veći doživljaj.

LloydU džezu tih godina nije bilo lako stvarati pred najezdom nove muzike, koja je potisnula ranije dominantni sving I bap. Sedamdesete dovode rok u džez (ili džez uvode u period fjužna); ovu novinu nisu svi džezeri implementirali, ili su je jednostavno zaobišli. Jedan od onih koji su se tih godina povukli  bio je i Charles Lloyd.

Period previranja uticao je na njegovo kasnije stvaralaštvo. Ono sa čim je odrastao i sa čim je pokušao da se izbori kroz svoju muziku, moralo je da se u nekom periodu sanira. Usamljenik od malih nogu, odrastao obijajući tuđe pragove i bez nužne majčinske pažnje i ljubavi, još kao devetogodišnjak se latio saksofona. Uporan i istrajan, uspeo je da svoje sviranje predstavi onima koji su značili nešto u to vreme na američkoj muzičkoj sceni. Charls iz svoje introspekcije izlazi kao vegetarijanac, pasionirani čitač, okrenut indijskoj filozofiji, sa čime će nas tek upoznati u narednom periodu kroz refleksiju koju je ugradio u svoje stvaralaštvo.

Na džez scenu se vraća slabašno, projekti su prolazili neprimećeni, ali se zato okreće saradnji sa rok/pop muzičarima. Najuspešniji su snimci sa Beach Boys. Rezultat – džez ništa nije dobio, ali ni izgubio. Iz ovog perioda poigravanja sa fjužnom i rokom Lloyd ipak izlazi, ili se bolje rečeno vraća – kao džez čistunac.

Uzlaznom putanjom nastavlja tek devedesetih, iako je imao solidne etape i osamdesetih sa pijanistom Michelom Petruccianijem, nastavljajući na neki način period saradnje s Keithom Jarrettom. Naime, rad sa vrsnim pijanistima je jedna od značajnijih stavki kada se govori o Lloydu. Od Boba Stensona, preko Geri Allen I Brada Mehldaua, do Jasona Morana, započela je i traje serija izuzetnih projekata, ali i period ECM etikete.

Sve što je Lloyd snimio za ECM je njegov način da slušaoca privoli na iznalaženje što umerenijeg, ali u isto vreme širokog pogleda na svet koji nas okružuje. Međutim, meditacija, kontemplacija ili samo emocija duha koju i te kako ume da ponudi, nije jedini siže ovih izdanja. Kod Lloyda nije ništa jednostavno i jednosmerno. Na nekim od ovih izdanja čujemo ga kako balansira i u jednoj jedinoj numeri pravi fenomenalne spojeve izmedju klasičnog i „slobodno improvizovanog“ džeza.

Na albumu iz 1993. godine Acoustic masters odlično je uočljiva njegova osnovna muzička težnja: svirati nešto poznato, ali na najslobodniji način koji nam dozvoljava instrument, i mi sami. Ako na nekom od izdanja možemo da ga usmerimo prema Coltraneu, onda je to Lloyd  sa bubnjarem Billyjem Higginsom, pijanistom Cedarom Waltonom i basistom Busterom Williamsom. Ovaj album je i omaž džez tradiciji i nekim velikim imenima, poput neprikosnovene Lady Day.

Projekti se nižu, kao i saradnja sa brojnim vrsnim muzičarima. Ono što je započinjao jednom numerom, razrađivao je kroz kasnije albume. Lloyd je povezivao svoje projekte, tako da lako stižemo od Canto sa Bobom Stensonom do Sangrama sa indijskom tablom Zakira Husaina. I sam Lloyd se osim tenorom i flautom, umeo oglasiti turskim tarogatom ili tibetanskom oboom.

Između mislenih nota, provuklo bi se i pokoje avangardnije izdanje poput Jumping the Creek, kojim se Lloyd vraća osnovnom izrazu s početka karijere. Njegova razmišljanja o vodi su prekretnica; vraća se lagano na počeperiod kada je po nekim kritičarima bio njabriljantniji kao kompozitor, aranžer i svirač. Da i oni umeju, ali ne moraju biti u pravu, pokazuju tri poslednja albuma različitih osećanja i usmerenja, a skoro istovetnih tragova koje su utisnuli na slušaoce.

Rabo de Nube, orijentom inspirisana muzika, Mirror kao jedan od najvećih albuma balada i Athens Concert kao Lloydov oratorijum s Mariom Farantouri, više su od muzike. Sinergija s pijanistom Jasonom Moranom, basistom Reubenom Rogersom i bubnjarem Ericom Harlandom proizvela je nenadmašnog Lloyda i zvuke koji se ne ostavljaju i ne zaboravljaju.

Ko je doista Charles Lloyd, sedamdesettrogodišnjak okružen grupom eksplozivnih mladih muzičara? Flautista koji je razdragan i lepršav, nosi nas u nebo iznad usamljeničkog utočišta Big Sura, ali ume i plakati zarad nekog svog sećanja. Tenor saksofonista koji svira pijanističkim stilom, elegantno, sofisticirano I kompleksno, toliko da na kraju njegovog sola dobijemo isprepleten muzički DNK lanac. I tu je probao smestiti Afrikanca, Indijanca, Mongola I Irca koji obitavaju u njemu.

Za bi-bap su, kada se pojavio, govorili da ga mogu slušati samo crnci i intelektualci. Neke naznake toga, doduše bez boje kože kao linije razdvajanja, imamo i danas. Lloydovu muziku osluškuju i okreću joj se empate, strpljivi, zaljubljenici u estetiku zvuka i kreativci koje od jedne tonom obojene priče, ispredaju sopstvena iskustva. Stvaralaštvo je poput stabla, a u korenu stvaralaštva ovog tenor saksofoniste i flauitiste je jedna numera ispričana na različite načine – Forest Flower. A Lloydovom imenu vrsnog kompozitora i instrumentaliste, možemo pridodati ono što ga najviše određuje: iskrenost.

 

.



Komentara 2 : "Charles Lloyd u ogledalu"

  1. optometar каже:

    iskrenost..
    njegov prvi kvartet sa Jarrettom i DeJohnetteom se raspao kad su otkrili da je on sebi uzimao deset puta više love njego što je njih plaćao, a bili su kao bend ono u fazonu svi komponujemo, svi smo jednaki…osim što je on bio malo jednakiji od njih.

    Zato i nema šanse da se vidi na bini sa jednim od njih dvojice od raspada tog kvarteta

    Ali sve to nema veze sa muzikom, zasigurno

  2. VJ Sluško Taj Sublimeni Kid каже:

    A kao da deJohnetteu to smeta, navodno isti način isplate funkcionira i u Jarretovom triju????

Оставите одговор

*


*

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.